Грађани схватају да имају моћ – и то је добро

2019-03-22T13:42:13+00:0022. 03. 2019.|

Растислав Динић, филозоф, теоретичар и потпредседник ГО Удруженог покрета слободних станара говорио је за магазин ЛИЦЕУЛИЦЕ.

ЛИЦЕУЛИЦЕ чланак

 

О демократији и демократским процесима говори се веома много, и малобројне су политичке организације које барем реторички помало не паразитирају на овим концептима. Међутим, колико у данашњим либералним демократијама грађани истински политички учествују? Да ли им овако устројен свет нуди нешто више од помало пасивне прилике да, повремено на изборима, бирају између више варијанти истог или сличног? Које простори грађани морају освојити да би њихова партиципација била релевантнија и да би се њихов глас више чуо? О свим овим, али и о многим другим темама разговарали смо с Растиславом Динићем, филозофом, теоретичаром и потпредседником ГО Удруженог покрета слободних станара.

Шта данас значи демократија? Већина држава номинално је заснована на демократским нечелима, док у пракси то најчешће подразумева представнички облик демократије, где је учешће грађана сведено на излазак на изборе и давање легитимитета некој од партија која већ има одређену финансијску позадину и спрам ње одређен политички задатак. Шта је у овој констелацији глас народа? Или, боље рећи, на шта је он сведен?
– У тој констелацији глас народа је сведен на акламативно прихватање одлука елита. Избори су важан део демократије и, историјски гледано, најзначајније демократске победе тицале су се управо проширења права гласа на раније обесправљене групе – жене, раднике, ослобођене робове. Међутим, то никако не значи да се демократија своди само на изборе. Следећа велика борба за демократију биће управо борба за континуирано учешће грађана у одлучивању о стварима које се тичу целе заједнице, дакле за већу демократску партиципацију на свим нивоима – од зграде, комшилука, локалне самоуправе, па све до националних и наднационалних структура.

Поред политичких права, основна премиса демократског друштва је да сви његови чланови имају иста грађанска, економска и социјална права. Чини се да је дискурс грађанских права онај који доминира јавним простором у тзв. либерално демократским друштвима, док се економска и социјална права препуштају тржишту, па она престају бити друштвено питање и постају одговорност индивидуе. Како вратити друштвени карактер економским и социјалним питањима?
– Пример Србије одлично показује да занемаривање социјалних права потенцијално подрива и грађанска и политичка права. Неједнакост, сиромаштво и социјална несигурност дугорочно угрожавају и традиционална либерална права – попут права гласа и права на слободу говора. Да бисмо се у то уверили, довољно је да се осврнемо око себе – омрзнути „сендвичари“ и „партијски ботови“ великом већином нису ништа друго до људи који су доведени на ивицу егзистенције и којима је послушност једини пут до какве-такве социјалне сигурности. Нема слободе говора уколико постоји раширен и оправдан страх да ће вас слободан говор коштати посла или прилике да прехраните породицу. Стога би један пут ка враћању социјалних и економских питања у политички фокус могао ићи управо преко истицања њиховог значаја за очување темељних вредности либералне демократије – слободу, политичку једнакост и достојанство свих грађана.

Уколико знамо да спрега политичких партија и економских центара моћи све мање има интереса да ради у корист грађана, на који начин и кроз које канале је могуће практиковати политичко право и испостављати грађанске, економске и социјалне захтеве?
– Политика почиње од онога што нам је најближе – од комшилука, паркића и школе у крају, локалне заједнице. Иако су медији и институције у Србији у највећој мери затворени за другачија мишљења и демократску партиципацију, увек остаје грађанско самоорганизовање и изградња солидарности и међусобног поверења. Упорна и одлучна борба за очување река на Старој Планини представља добар пример управо овакве политике. Ово не значи да ослобађање институција и медија није битно, већ да оно мора почети одоздо – дакле од самих грађана и њихове спремности да се организују у одбрани својих виталних интереса.

Растислав Динић - ЛИЦЕУЛИЦЕ
Који су домети артикулисања незадовољства изласком на улице?                                                                        – Ти домети нису мали, што се може видети и из паничне реакције режима на масовно окупљање грађана. За почетак, довољно је видети да нисмо сами у отпору узурпацији државе и самовољи режима. Како каже познати протестни слоган – „Има нас!“.

Који су домети и границе друштвених покрета, уколико изостаје иницијатива да се оформи ентитет који би узео учешће у парламентарној борби?
– У Србији данас ови домети нису довољно велики, јер је одлучивање о локалним питањима у потпуности измештено из локалних самоуправа у један једини центар – онај на Андрићевом венцу. Општинске и градске власти само су марионете у рукама партијских централа. Управо је из тог разлога, неопходна ближа сарадња бројних локалних покрета широм Србије у циљу артикулисања другачије политике на националном нивоу.

Уколико постоји иницијатива да друштвени покрет прерасте у политички ентитет, шта тај ентитет или будућа партија треба да ради (или не треба да ради) да би заиста била глас народа, у једном прилично суженом маневарском простору? Кад кажем сужени маневарски простор, мислим на економску и геополитичку условљеност. Дакле, шта би у таквој врсти политичке арене могли бити први делотворни потези једне алтернативне или леве политичке партије?
– Пре свега, глас народа није никакав посебан, мистични етнитет, као што то није ни народ сâм. Глас народа је напросто глас грађана који заједнички одлучују о заједничким стварима. Први потез стога мора бити управо отварање политичког форума за учешће грађана, а не наметање ове или оне унапред зацртане агенде. Економска и геополитичка условљеност наравно постоје, али не треба заборавити ни да њих упорно преувеличавају владајуће елите, како би се избегле теме које се најдиректније тичу живота свих грађана. Режимска медијска машинерија стално застрашује грађане великим геополитичким катастрофама како би их убедила да увек може бити горе и да треба да буду задовољни што су уопште још живи и што нема рата и разарања. Простор за артикулацију другачије политике заправо је много шири него што нас свакодневно убеђују.


О томе да се ипак отварају неке нове и другачије перспективе за грађанску партиципацију у политичким просторима говори и најава формирања Грађанског блока. Блок ће функционисати тако што ће организације које су, пре свега, препознате као оне које се политиком баве на локалном нивоу сада имати и озбиљнију, структуиранију сарадњу на националном нивоу. Блок за сада чине иницијатива Не давимо Београд, Удружења покрета слободних станара из Ниша и Локални фронт из Краљева.
Приликом најаве оснивања блока, његови представници су истакли да верују како постоји простор за нове политичке покрете, поготово за оне који заступају идеје социјалне правде. „Мислим да је фокус на то од чега живимо, имамо ли да се лечимо, имамо ли посао, како смо плаћени, да ли имамо неку заштиту, какав ваздух удишемо, то је кључно за све нас, и то су идеје око којих ћемо позивати људе да се заједно укључе у наш рад”, изјавио је том приликом Радомир Лазовић из иницијативе Не давимо Београд.


У Србији данас имамо протесте који су ушли у трећи месец. Међутим, иако су можда најмасовнији и најдуготрајнији, они су део дугог низа протестних активности којима сведочимо последњих година. Кроз те протесте су се, често, различите активистичке групе афирмисале као актери који би политичку борбу могли скренути ван њеног устаљеног страначког поимање. И сами директно учествујете у раду „Удруженог покрета слободних станара” у Нишу. Какву перспективу видите у овим борбама, и да ли је у њима могуће артикулисати и борбу која би била и против доминантног схватања политичких процеса?
– Најбоља ствар у вези са актуелним протестима јесте што они упорно избегавају укалупљивање од политичког естаблишмента. Какву ће политичку артикулацију они добити још је отворено питање, и добро је што је тако. Грађани су данас, сасвим оправдано, знатно неповерљивији према политичким елитама него што су то били крајем деведесетих, и у томе видим наду да ће протести дугорочно довести не само до смене узурпаторског режима, већ и до промене доминантних политичких матрица – пре свега оне по којој је „озбиљна“ политика резервисана само за узак круг људи у оделима и краватама. Грађани схватају да су они ти који имају моћ, и то је добро.

Разговор водила Бојана Таминџија.

 

О магазину ЛИЦЕУЛИЦЕ

Фонд ЛИЦЕУЛИЦЕ од 2010. године реализује програме директне подршке маргинализованим групама, с циљем њихове веће социјалне и економске укључености. Програм се реализује кроз разне активности, а на принципима солидарне економије. Највидљивија је издавање магазина ЛИЦЕУЛИЦЕ и његова дистрибуција кроз нашу мрежу продаваца (они који најтеже долазе до посла), који зарађују педесет одсто од сваког продатог примерка.

Више информација о томе како да се претплатите на магазин, и који су још могући видови помоћи можете видети на https://www.liceulice.org

Facebook: @liceulice

Twitter: @liceulice

Instagram: @liceulice_