Преносимо део текста из магазина Vice који у целости можете прочитати овде.
Кажу – омладина је пасивна и незаинтересована. Само себи окренута и својим ужицима. Међутим, ови млади људи далеко су од тог описа. Уверени да као волонтери странака могу да промене Србију.
Спремни да у том смислу добро повуку, и рекло би се, чак и жртвују, ако ништа друго, своје слободно време, а богами, и да се суоче и са разним непријатностима – о чему сведоче недавни догађаји на улицама, од претњи, до рушења рекламних штандова.
Занимало нас је ко су ти млади људи, питали смо их да нам објасне своје изборе и илуструју очекивања.
– Ја сам убачени елемент Службе послат са јединственим задатком да посматра, учи и проучи – шали се 34-огодишњи Стеван Бањац, активиста Иницијативе Не давимо Београд. Има више разлога што шалом започиње разговор: оптужбе на рачун Иницијативе да су Сорошеви плаћеници, његов физички изглед који „никад нико не би повезао са остатком по мало и хипстерске екипе“, и трећи, можда и најочигледнији. Бањцу је непосредан начин комуникације у природи.
– Приступио сам Не давимо Београд након протеста поводом рушења Херцеговачке у Савамали – објашњава колико га је заболела неправда да нико поводом овог (зло)чина не реагује. Тачније, заболело га је што „живимо у банана-држави“.
Отишао је у просторије у Магацину у Краљевића Марка које је Иницијатива тада користила. Сви су нешто радили, писали или осликавали транспаренте, па се Стеван осетио бескорисним, јер „нити има леп рукопис, нити уме да црта“. У почетку на дужности редара током демонстрација („пратиш масу и осматраш потенцијални проблем“), временом се искристалисало који је Стеванов прави таленат: моћ убеђивања.
Сваком приђеш ултра-љубазно, чак и кад те децидирано одбије, обратиш му се отворено, на начин који може да разуме, каже он. Директно, без околишања, да разговор не би остао у плитким водама. Говор тела и оно што излази из уста треба да буду јасни и синхронизовани. Оваквим приступом, који је по мало учио и од колегинице Јелене Јоксимовић, уз прилагођавање својој нарави, каже, успео је да „обрлати“ чак и известан број СНС-оваца, комуналних полицајаца, службеника у јавној управи… да дају потписе за кандидатуру Иницијативе на предстојећим изборима.
„Обрлатити“ није права реч, јер су они то учинили са пуном свешћу, уверени Стевановим аргументима. Међу којима је први да Не давимо Београд жели да уличну борбу пренесе у Градску скупштину.
– Ми желимо да одлуке иду из народа, а не да се непрестано намеће са врха („из централе“) шта коме треба, а шта не, од броја контејнера, до много важнијих ставки – тумачи суштину промена на које Иницијатива позива.
Не може са прецизношћу да одговори шта од свог ангажмана очекује у будућности, „јер за нас све је ово ново и још се развија“.
Међутим, једно је сигурно, каже – Иницијативу власт не би покварила.
– Наша највећа снага је ентузијазам заснован на добровољности, а мислим да то остале странке збуњује, а вала и обешрабрује – објашњава Стеван оно што сматра највећом разликом између Иницијативе и осталих.
– Да напросто желимо само власт, ушли бисмо са неким у коалицију, али ми хоћемо да се ствари збиља промене, хоћемо правду и једнакост за све – закључује Стеван Бањац. Шта је иначе по вокацији, неће одмах да открије, јер би морао да ме убије или тако нешто. Радо се користи цитатима из филмова.
Тако са резервом прихватам његову идентификацију као „безбедњака“, уз очигледан потенцијал да буде све шта му се повери, и за шта се определи.
Комплетан текст Драгане Николетић можете прочитати у магазину Vice.