Postojeći sistem ne obezbeđuje pravdu žrtvama silovanja

Ženska grupa Ne davimo Beograd osuđuje ponašanje advokata optuženog, kao i drugih učesnika u suđenju protiv Miroslava Mike Aleksića prema oštećenima u postupku. Beskrupulozno propitivanje o detaljima događaja u trajanju od nekoliko sati sa tendencijom svaljivanja krivice na žrtvu zato što nije ranije prijavila i dovođenja u sumnju njenog iskaza nedopustivo je u osetljivom krivičnom postupku dokazivanja silovanja, u instituciji koja se naziva Palatom pravde.

Nekoliko godina unazad su mnoge hrabre žene poput Milene Radulović, Ive Ilinčić, Danijele Štajnfeld i drugih progovarale o svojim traumatičnim iskustvima i osvetlile slučajeve silovanja i seksualnog uznemiravanja od strane muškaraca na pozicijama moći. Kasnije su ove prijave pokrenule lanac hiljada anonimnih svedočanstava žena koje su se oglasile na društvenim mrežama o različitim iskustvima nasilja i razlozima zbog kojih ga nisu prijavile.

U Srbiiji na hiljade žena koje su žrtve seksualnog nasilja ne dostignu pravdu: u toku jedne godine se za nešto više od 10% slučajeva podigne optužnica, a najveći broj slučajeva se nikada ni ne prijavi.

Ono što je zajedničko u svim ovim slučajevima je činjenica da se žrtvama ne veruje, da se notornim pitanjem zašto nisu ranije prijavile relativizuje njihovo iskustvo o kome moraju iznova i iznova da daju i potvrđuju iskaze – u policiji, tužilaštvu, a kao što vidimo u ovom postupku, i pred sudom, što neupitno vodi do ponovnog proživljavanja traume.

Ne treba da čudi što u ovakvom sistemu na hiljade žena koje su žrtve seksualnog nasilja neće dostići pravdu: u toku jedne godine se za nešto više od 10% slučajeva podigne optužnica, a najveći broj slučajeva se nikada ni ne prijavi.

Pokret Ne davimo Beograd ima rešenje za pravednije postupanje prema žrtvama silovanja, a ključan preokret je pokretanje postupka izmene definicije krivičnog dela silovanja, koja pod silovanjem podrazumeva izostanak nedvosmisleno i jasno izraženog pristanka na seksualni odnos. Ovo bi obezbedilo pravni okvir za kažnjavanje svake seksualne radnje bez pristanka, a teret dokazivanja bi sa žrtve bio prebačen na počinioca. Model ovakvog zakona postoji u Španiji, Belgiji, Grčkoj, u susednoj Hrvatskoj i u drugim zemljama koje su prepoznale važnost poverenja u iskaz žrtvi.

Dodatno, na nivou grada Beograda predlažemo osnivanje Kriznog centra za žrtve seksualnog nasilja u kojem bi žrtve na jednom mestu mogle da prođu čitav postupak iskaza na primeren način, dobiju odgovarajuću zdravstvenu negu i psihološku podršku.

Mere koje predlažemo obezbeđuju dostojanstvo žrtava i vode ka postizanju pravde za sve žene žrtve seksualnog nasilja.