NIN: Povratak otpisanih građana

2019-03-18T10:44:05+00:0018. 03. 2019.|

Instant rešenja i spasioci ne funkcionišu. Insistiranje da se bude deo kolone s pojedincima čije vrednosti ne odgovaraju velikom broju demonstranata građane gura u apstinenciju. Računamo na one ljude koji ne veruju da ponavljanje istog pokušaja može da dovede do različitog rezultata.

NIN fotografija

Period od oktobra 2016, kada su inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Lokalni front iz Kraljeva i Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša najavile zajedničko delovanje pod okriljem Građanskog fronta, naizgled deluje sadržajno. Saša Janković i Ljubiša Preletačević Beli proleteli su političkim nebom i pali u zaborav, osnovani su i Savez za Srbiju, Pokret slobodnih građana i Narodna stranka, a odnedavno je i Sergej Trifunović uplovio u političke vode. Istovremeno, međutim, ne samo da niti jedan od već nagomilanih društveno-političkih problema nije rešen, već su se, ako išta, produbili, o čemu svedoče i građanski protesti „1 od 5 miliona“ kao najozbiljnije antirežimske demonstracije još od Petog oktobra. S druge strane, NDMBGD je učestvovao na beogradskim izborima i nastavio terenski i istraživački rad; UPSS je serijom protesta i tribina ukazao na malverzacije u poslovanju niške toplane, ujedno odjavivši oko 6.000 građana s preskupog sistema daljinskog grejanja; LF je u skupštini Kraljeva, kao neočekivani kamenčić u cipeli skupštinske većine, nastavio da predstavlja građane koji su ih izabrali. U jeku protesta, GF je odlučio da intenzivira svoj rad i stupio je u kontakt s dvadesetak građanskih inicijativa širom Srbije. Radomir Lazović iz NDMBGD, Đokica Jovanović iz UPSS-a i Predrag Voštinić iz LF-a za NIN predočavaju da su se građani iz Mladenovca, Bečeja, Požege, Valjeva, Vrbasa, Zrenjanina, Subotice… sami organizovali protiv primera očitih koruptivnih praksi i da su, tražeći saborce, pronašli GF. Uozbiljavanje rada, dodaju oni, svima može da donese isključivo korist, jer su se odnedavno pojavile i želje pojedinaca da učešćem u GF-u properu svoje biografije, pa je i širenje asocijacije na nove inicijative odličan put ka očuvanju teško stečenih legitimiteta i kredibiliteta. Kako se po njihovom mišljenju situacija promenila od oktobra 2016. do danas?

– Šta smo kao društvo izgubili?

Lazović: Građani svakog dana gube sve više, i od pre te 2016, jer se institucije neprestano rastaču, a perspektiva gubi. Međutim, gubljenje opcija za osmišljavanje političkog života u Srbiji navelo je UPSS, LF i NDMBGD da međusobno pojačaju saradnju i da se otvore ka drugim samoorganizovanim inicijativama u Srbiji koje se bave lokalnim, životnim problemima. Dakle, prvi vid borbe je defanzivan – odbrana radnih prava, javnih dobara, ljudskih i manjinskih prava, slobode medija, uopšte javnog interesa – a u perspektivi će biti i proaktivan u smislu osmišljavanja države u kakvoj želimo da živimo.

Jovanović: Da se tranzicija nije odužila i da nije dala tragične rezultate, nezavisno od toga ko je na vlasti, nas trojica se ne bismo ni poznavali. Približilo nas je bavljenje konkretnim, urgentnim, lokalnim problemima koje su partije do sada mogle makar da adresiraju, ali najčešće to nisu činile. Približilo nas je i horizontalno, demokratsko odlučivanje, pa i u platformi GF-a stoji da članice nastavljaju da rade i samostalno. U našim uslovima, građansko udruživanje je eksces i moralo je da se odvija sporohodno i svrsishodno. Tranzicija se u poslednje vreme ubrzala, zgusnulo se istorijsko vreme, ono što se kod nas desi za dva meseca u mirnijim sredinama se ne desi ni za deset godina. Ljudi su počeli da samoorganizovano izlaze na ulice, shvatili su da svoj dinar i svoja javna dobra moraju da brane sami, a GF se zbog dosadašnjeg rada ukazao kao njihov prirodan saveznik.

– Da li mislite da je bilo kakvo političko udruživanje moguće bez lidera?

Lazović: Građani su sistematski udaljavani iz politike, jer svojom kontrolom mogu da pokvare dilove koji nauštrb javnog interesa ostvaruju profit. Politika bez građana nije politika. Cilj nam je da utvrdimo mehanizme kojima će što veći broj ljudi ravnopravno moći da iskaže svoj stav i opunomoći se. Na tim principima je NDMBGD, uostalom, na beogradskim izborima osvojio skoro 30.000 glasova, a LF ušao u lokalnu skupštinu u Kraljevu.

Voštinić: Nije teško shvatiti potrebu za horizontalnim učešćem, jer sve drugo već imamo i vidimo gde nas je dovelo donošenje odluka s vrha. Danas je princip horizontalnosti pitanje solidarnosti na koju smo kao društvo prinuđeni. U poslednje dve-tri godine, klijentelizam i kolaboracija su kulminirali, a svi smo čekali nekog spasioca koji će s palube lađe nama u čamcima da dovikne gde je uže. Prilično dangubno.

Jovanović: Autoritet više ne sme da bude ni čovek ni prezime, već fakat, činjenica, a mi to potenciramo. Rezultati nisu izostali, ali proces mora da bude dug da bi bio učinkovit.

– Jedna od prvih reakcija na vest o intenziviranju vašeg rada došla je od Dragana Đilasa koji je rekao da savremeni trenutak zahteva pre svega ujedinjenu borbu protiv aktuelne vlasti. Plašite li se optužbi za razjedinjavanje opozicije? Da li ste imali prilike da sarađujete s partijama?

Lazović: Saglasni smo da je saradnja neophodna, naročito oko slobodnih i fer izbora, slobodnih medija i borbe protiv nasilja, ali nije jasno kako smo onda došli do toga da se „gura“ jedna kolona i da se sada dogovara šta će se desiti kad se izbori budu desili, a od njih smo daleko. NDMBGD je sarađivao u radnoj grupi za utvrđivanje izbornih uslova i u pripremi Sporazuma s narodom, ali bez kvalitetnog ishoda. Uz to što bi kontrola vlasti trebalo da bude posao svake opozicije, nezavisno od ideološke provenijencije, upadljivo je izostajala i leva opcija koja bi branila svet rada. Uslovi rada i života, pitanje plate i bezbednosti na radu, socijalne zaštite uopšte – to već jeste u fokusu GF-a.

Jovanović: Već nekoliko godina svi mi radimo svoje poslove na lokalu koji su nam prioritet. Izbori su pitanje drugog reda. Aktuelna vlast nema šta da ponudi i ne ume da organizuje društvo, ali je banalno reći da smo opozicija – bili bismo kritičari svake loše vlasti. Veliki broj opozicionih aktera bili su već akteri prethodnih vlasti i tranzicije. Za razliku od UPSS, nijedna se partija u Nišu nije stručno i sistematično bavila problemima građana. To znam jer od nas traže analize, čak i predstavnici vlasti. Isprva su nam dolazili s ponudama, ali svi smo ostvareni ljudi u svojim poslovima i da smo hteli da budemo u nekoj partiji, do sad bismo već bili. Iz našeg iskustva, u partijama su često amateri i nestručni ljudi. Zašto bismo onda s njima sarađivali?

Voštinić: Ne treba konfrontaciji oduzeti konstruktivnu ulogu, a naša saradnja s partijama u Skupštini Kraljeva bila je upravo takva. Kad vam usvoje neki amandman ili raspravljaju o ukidanju neke loše već usvojene štetne odluke, saradnja se odvija kao obaveza. Ipak, skupštinska većina je do sada uglavnom bila nezainteresovana za dijalog, naročito kad treba da se sprovede neki partijski plan koji je najčešće poguban po javne interese i resurse. Ako GF nije koncipiran po principu koalicionog udruživanja, već solidarne saradnje, ne vidim ni kako ni zašto bismo s nekom partijom ušli u neki vid trgovine. Uvek smo za razgovor, naročito u domenu zaštite institucija kao elementarne samoodbrane, ali biramo s kim nešto kreiramo.

Jovanović: Pri tome, naša političko-partijska tradicija jasno pokazuje da saradnja podrazumeva utapanje i oportuno sklapanje kompromisa, što bi za nas značilo gubitak dodira s realnim problemima zbog kojih smo se i okupili.

– Tome prisustvujemo u Savezu za Srbiju gde je izbor antivaksera i homofoba Vladimira Dimitrijevića za govornika na poslednjem protestu izazvao prilične kontroverze.

Lazović: Insistiranje da se bude deo kolone s pojedincima čije vrednosti ne odgovaraju velikom broju demonstranata građane gura u apstinenciju, ne samo izbornu, već i širu političku, pasivizira ih i otežava njihovo uključivanje u političke tokove. Bez njihovog učešća, borba za odbranu dostojanstvenog života i protiv privatizacije javnih dobara je nemoguća.

Jovanović: Insistira se na socijalnoj pravdi, koja ne znači ništa. Socijalna sigurnost je već drugi par rukava. Privremeni i povremeni poslovi se u našem jeziku zovu „nadničarenje“, a na tom nivou čitavih generacija bez sigurnosti i perspektive koje ni kredit ne mogu da podignu već smo bili, i to pre Prvog svetskog rata i onda između dva rata. Izvršitelji kao uterivači dugova ljudima uzimaju i crno ispod nokta, a zaboravljamo da je samodržac Miloš Obrenović 1835. doneo zakon prema kojem kuća, okućnica, krava i vo ne mogu biti predmet duga. Mi zaboravljamo sopstvenu modernizacijsku tradiciju. Socijalnu sigurnost je nemoguće uvesti preko noći, ali je važno makar staviti je na dnevni red.

– Planirate li izlazak na izbore?

Voštinić: To je jedno od brojnih nametnutih pitanja u našem društvu. Izbori se potenciraju kao jedini vid političkog učešća građana, što je nedopustivo. Parlamentarni rad jeste komplementaran, a možda je i najučinkovitiji vid učešća u političkom životu za organizaciju kakva je naša, ali smo zbog uslova u kojima bi se sproveli od njih veoma daleko. A potencijalna cena su trošenje energije i vremena za bavljenje konkretnim problemima. Uostalom, učešće na izborima ne mora da bude samo putem izborne liste. Ponekad je dovoljan i stav o njima, podrška ili bojkot.

Jovanović: Mislimo da građanin mora da bude aktivni sudionik u političkom životu i onih dana kada nisu izbori. Svaki put kad od nekoga čujete da ga politika ne interesuje, to je dokaz da su partije uspele da mu ogade politiku toliko da ni ne vidi da je odmah po izlasku iz stana ili kuće postao političko biće. Pritom, svi mediji u Nišu izuzev nekoliko portala čiji je domašaj u startu sveden ni ne smeju da pomenu UPSS. Eventualna kampanja je u tim uslovima pucanj u prazno, zato je rad GF-a prevashodno terenski, u neposrednom kontaktu s ljudima. Svi mučimo istu muku.

Lazović: Ma, mi, građani smo teren. Ne idemo mi iz svojih kancelarija, kola i odela među ljude. Mi nećemo otići prvim vozom u slučaju neuspeha, jer nemamo gde da odemo. Instant rešenja i spasioci ne funkcionišu. I ja bih voleo, ali ne funkcionišu. Potrebni su angažovani, informisani građani koji će da odvoje vremena i energije koliko imaju, da lociraju problem koji ih tišti i da u saradnji sa sugrađanima probaju da ga reše. Građani su do sada imali prilike da se politikom bave samo u udruženjima kakva su naša. Tribine, protesti, javni zahtevi, plasiranje primedbi i podizanje tužbi, sve je to politika. Ako čovek želi da se bavi svojim neposrednim okruženjem, on to ne može, i onda ćuti i trpi do izbora, pa ukrug. S druge strane, protivnik glasače ucenjuje i stavlja ih pred svršen čin, raspolaže javnim sredstvima kao da su sopstvena, izborne borbe su u startu izgubljene, makar zasad, ali smo uspeli da mimo izbora razglasimo šta se dešavalo sa spalionicom smeća u Vinči ili u Beogradu na vodi, između ostalog.

– Ljudi vole brza rešenja i prepoznatljiva lica. Na talasu protesta je najavljeno da će Đilas do kraja marta oformiti Stranku slobode i pravde, DS najavljuje ukrupnjavanje i zaokret ulevo… mogu li oni da iznesu neku progresivnu politiku?

Lazović: Citiraću jednog pametnog čoveka, Predraga Voštinića: želim im sve najbolje da stanje u Srbiji promene nabolje. Mi računamo na one ljude koji ne veruju da ponavljanje istog pokušaja može da dovede do različitog rezultata.

Voštinić: Kolektivna osuda bilo koga u tabloidnoj javnosti ničemu ne doprinosi. Verujem da u svim partijama postoje dobri i čestiti ljudi s dobrim idejama. Njima želim da u svom radu uspeju. S druge strane, da su do sad bili uspešni, GF ne bi ni postojao. Gotovo sve današnje partije u Srbiji nastale su razjedinjavanjem. Mi nastajemo ukrupnjavanjem i mislim da slične procese u drugim organizacijama treba podržati, jer svedoče o svesti da je saradnja neophodna.

– Kako u kontekstu građanskog angažmana koji priželjkujete sagledavate aktuelne proteste „1 od 5 miliona“? Članovi LF-a su jednom čak i peške došli iz Kraljeva u Beograd…

Lazović: Kao ispoljavanje nezadovoljstva koje nije partijski orkestrirano i koje se mora podržati i pomoći. Trudimo se da istaknemo nama bitne vrednosti i uverenje da nijedna borba ne sme da krši uvažavanje i poštovanje sveukupnog pluralizma. Dugo smo se za tu tekovinu borili da bismo je žrtvovali zbog smene jedne vlasti.

Voštinić: Demonstranti su naši prirodni saveznici, a protesti, baš kao i izbori, nisu jedini vid političkog učešća. Ovi protesti su već pomogli osnivanje brojnih građanskih udruženja u Srbiji i to je dobar pokazatelj da nisu uzaludni.

Jovanović: Reč je o izlasku društva u javnost koji opovrgava tezu da ne postoji energija za promenu. Pravo na pobunu je jedno od osnovnih ljudskih prava i treba ga koristiti.

– Gde u vašem radu pozicionirate tzv. nacionalna pitanja? Čini se niko nije imun da po potrebi zaziva pitanja Kosova i Republike Srpske.

Jovanović: Sociološki i istorijski gledano, vlast koja ne može da reši krizu krene u potragu za neprijateljima, pa ih ako treba i proizvede. Ceo Sovjetski Savez je živeo u strahu od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, a državnici su na pitanje ko su ti ljudi odgovarali: „Neprijatelj nikad ne spava“. Nacionalna pitanja su i emotivna i identitetska i kulturna, ali ne smeju da dovedu do sukoba iz kojih političari i tajkuni imaju jedinu korist. Ako je cela tajkunarija mogla da se ujedini oko sudbine Agrokora, zašto ja ne bih mogao da sarađujem s nekim profesorom iz Zagreba ili Prištine? Za nas, nacionalna pitanja su socijalna pitanja. Ako interes svih nas nije zadržati ljude u zemlji, obezbediti im uslove za smislen život i stvoriti prijatelje u okruženju, ne znam šta jeste. Beže ljudi i iz Kosova i iz Bosne. Interesi su nam isti. Uostalom, nacija nije strogo etnički pojam, već se može odnositi i na manjine, kako Mađare ili Rome u Srbiji, tako Srbe u Kosovu ili Hrvatskoj. Države dođu i odu, mi to dobro znamo, ali ljudi ostaju.

Voštinić: Zamkovito je to, jer nacionalna pitanja treba da definišu građani, a ne ljudi na vlasti, a kod nas je princip bolesno izokrenut. Ne samo što nam kažu da je Kosovo nacionalno pitanje, nego nas onda teraju na izjašnjavanje da li smo za ili protiv nezavisnosti Kosova. A dripci koji su stvarali taj rat dan-danas podgrevaju konflikte i međusobno se druže. Pritom, mi ne znamo šta piše u Briselskom sporazumu, ni koji nam je manevarski prostor, ni koje su nam obaveze. Logično bi bilo da je Srbija za sve ovo vreme razvila platformu s visokim nacionalnim konsenzusom. Tad bi kosovsko pitanje bilo nacionalno, a trenutno je nacionalno pitanje skidanje zločinaca s vlasti, gde god oni bili. Ovako, recimo, imate sever Kosovske Mitrovice kao prestonicu srpske paradržave u kojoj je moguće ubiti političkog protivnika i da za to niko ne odgovara, što pogoduje međusobnom optuživanju Prištine i Beograda za to što slučaj nije rasvetljen. U takvom životnom vakuumu, ljudi opet moraju da se referendumski izjašnjavaju o Kosovu, a ne o zločinu, i da se onda proglašavaju za izdajnike ili nacionaliste. Ne treba učestvovati u nametnutim temama, već zajedno nametati teme i razrađivati ih.

– Predsednik Vučić je nedavno rekao da ga je „EU prevarila“ o prištinskoj platformi, a opozicija takođe od Brisela očekuje veće učešće makar u kontroli autokratije. Koji je vaš stav o evrointegracijama?

Lazović: Ne treba imati iluzije da Brisel ima svoje interese u Srbiji. Naši interesi su uređenje društva, dobri odnosi s komšijama i s glavnim tržištem s kojim sarađujemo, a to je EU, i pozitivan pristup evrointegracijama, uz punu svest o njihovim manama. Svesni smo i da aktuelna situacija odgovara EU, jer predstavljamo jeftinu radnu snagu, a zarad stabilnosti su spremni da zažmure na kršenje ljudskih prava. Takva je situacija i unutar Unije, a kamoli ovde, izvan njene periferije. Čekanje na međunarodnu zajednicu da bi se srušio Vučić i ustanovio bolji sistem nije najpametnije rešenje. U Srbiji ima prečeg posla.

Jovanović: Verujem da će nas i ulazak i neulazak u EU koštati, ali da će nas neulazak koštati više, ne samo materijalno. Uostalom, dva svetska rata su porodila tu organizaciju i dokle god je mir u njenom temelju, a mir je neprocenjiv, EU ima više da ponudi nego da oduzme. Bez obzira na sve njene mane.

Voštinić: Spoljna politika je politika mogućeg, jer kao što ni Berlin ne može da odlučuje o svojoj međunarodnoj poziciji, tako ne možemo ni mi. Hteli ili ne, moraćemo da se povinujemo odlukama onih koji su moćniji. To već radimo. Međutim, dok se mi još sporimo oko granica i gledamo gde možemo da pređemo s pasošem, a gde s ličnom kartom, Evropa je s granicama raskrstila, i to pedesetak godina nakon najkrvavijeg rata u njenoj istoriji.

Lazović: Mi ne možemo da se dogovorimo ni da li je uvođenje kanalizacije u preostalu polovinu Beograda važnije od izgradnje luksuznih kompleksa…

Jovanović: Pola vodovoda u Nišu je u azbestnim cevima…

Voštinić: A u Evropi ima gradova koji se vodom snabdevaju iz tri države. Mi, recimo, imamo veliko zakonsko nasleđe koje je umnogome selektivno ili nesprovodivo. To je na hiljade zakona koje nismo ni počeli da primenjujemo, a njihova lokalizacija uopšte nije nesprovodiva, nego se mi ne bavimo velikim oblastima sopstvenog društvenog života, pa se s evropskim zakonodavstvom usaglašavamo deklarativno.

Lazović: Kod nas Tomislav Nikolić i njegovi sinovi mogu da imaju vikendice na zaštićenom području Savskog nasipa, dete Željka Mitrovića može sve, pa i nekoga da ubije na ulici, ideja istopolnih zajednica važi za premijerku, ali ne i za ostale građane. Treba da popravljamo zakonski okvir, ali preduslov postojanja države i društva su institucije koje garantuju ravnopravnost. A mi ni to nemamo.

Voštinić: Eto, mi smo se kod kanalizacije zacementirali, to je naš nacionalni interes. A jedino GF o tome govori.

 

Stefan Slavković

Izvor: NIN broj 3559, 14.03.2019.