НИН: Нова политичка снага у Србији – Грађански фронт

2018-05-18T08:59:17+00:0010. 05. 2018.|

Политика је превише важна да би се њоме бавили само политичари и помак је могућ само ако га носе незадовољни грађани, зато су иницијативе Не да(ви)мо Београд, Удружени покрет слободних станара из Ниша (УПСС) и Локални фронт из Краљева, одлучиле да обнове Грађански фронт

Највећа лукавост владајуће клике у Србији је у томе што је јавност убедила да опозиција постоји. Председник Вучић проглашава многобројност изборних листа на београдским изборима „фестивалом демократије“, а режимски медији разглабају како се три главне опозиционе колоне – Покрет слободних грађана Саше Јанковића, Народна странка Вука Јеремића и за сада непостојећи Савез за Србију Драгана Ђиласа – утркују у рушењу државе, односно председника. С друге стране, ДС и ЂБ су у Београду завршиле испод цензуса, последично и без дела чланства и вођства. Странке деснице попут ДСС и Двери фигурирају као таман довољно присутни гласови конзервативног разума, флерт Чедомира Јовановића са СНС-ом чешћа је тема од непостојеће политике ЛДП-а. Према недавном истраживању, цензус би у случају расписивања парламентарних избора прешле само коалиције око СНС и СПС. И, шта опозиција чини по том питању? Углавном ћути, уз неке изузетке. Ђиласов позив на укрупњавање антирежимских снага наишао је на одбијање ПСГ-а, углавном јер не желе „борбу за функције, већ за нову политику“. Као и друга два лидера, Вук Јеремић умирује опозициону јавност уверењима да ће некаквог савеза ипак бити. Једино што упадљиво изостаје, макар у јавности, јесу детаљи нове политике који би надишли тезу да напредњаке за добробит Србије треба склонити с власти, на челу с Вучићем.

Подсећања ради, представници 15 опозиционих странака су још у јануару 2016. на позив тадашњег председника ДС-а Бојана Пајтића расправљали о формирању опозиционог блока пред парламентарне изборе, с идентичном аргументацијом, када су „били близу договора“.

У октобру исте године, неколико грађанских иницијатива оформило је слободно умрежену организацију Грађански фронт (ГФ) која би заговарала уистину нову политику. Њена платформа је обухватала одбрану права на достојанствен живот, борбу против дискриминације, одбрану и управљање јавним ресурсима, борбу за јавну управу у служби грађана, нулту толеранцију према корупцији, залагање за равномеран регионални развој, успостављање медијских слобода и охрабривање грађана да учествују у доношењу одлука које их се тичу. Прошле суботе, 28. априла, Иницијативе Не да(ви)мо Београд, Удружени покрет слободних станара из Ниша (УПСС) и Локални фронт из Краљева, одлучиле су након десеточасовног усаглашавања да обнове рад ГФ-а у чијем су стварању учествовале. Реч је о иницијативама које су уназад неколико година теренским радом доказано стицале поверење дела својих суграђана из Београда, Ниша и Краљева, док су партије по правилу поверење губиле.

„У последње две године су се наше иницијативе консолидовале и училе како да заједно функционишу и сарађују. Уочили смо многе програмске и идеолошке сличности и установили да природнијих партнера у Србији немамо. Нема ни партија ни синдиката спремних за бескомпромисну борбу, а сведоци смо да се лакше свађају но што сарађују. ГФ треба да попуни одсуство друштвене и политичке левице у Србији, а ми се сви већ политиком бавимо с левичарске позиције, недогматски, модерно. Зато ћемо инсистирати на политици пуне запослености и на одбацивању флоскуле о социјалној правди, која ама баш ништа више не значи, и на увођењу конкретне борбе за успостављање социјалне сигурности, коју нико ни не помиње. То подразумева партиципативну демократију, што значи да од грађана захтевамо укључење у доношење одлука, што политика заправо и јесте. Гласање је без тога безначајни фолклор“, каже за НИН Ђокица Јовановић, универзитетски професор социологије и један од покретача УПСС-а.

На примеру те иницијативе се у малом види да мало грађанског ангажмана може много. Поткрај 2015, УПСС је, увидевши да су иначе позамашни рачуни за даљинско грејање у Нишу додатно поскупели, повео Нишлије у серију протеста. У међувремену су проучили ситна законска цревца, установили да је пословање топлане „Југ“ појело на милионе евра, да би потом на неколико јавних трибина грађанима предочили мешетарство у јавном сектору. Последице су опипљивије од последица ма и најплоднијег састанка опозиционих лидера – од тридесетак хиљада корисника даљинског грејања, с њега се искључило око шест хиљада. УПСС је активно учествовао и у организацији протеста поводом предаје нишког аеродрома републици, а на последњем је према неким проценама било око 7.000 људи. „Веома је тешко анимирати толико људи у Нишу – аеродром су бранили многи који с њега никад неће ни моћи да полете“, каже Јовановић.

Иницијатива Не да(ви)мо Београд артикулисала је гнев многих грађана престонице због рушења у Савамали, што се такође излило у низ масовних протеста, највећих у Србији још од Петог октобра. Била је видљива и у демонстрацијама „Против диктатуре“, а дуго је с неколицином медија рефлектором обасјавала и комуналне проблеме, као што су нелегална градња на Савском насипу и изградња спалионице отпада надомак депоније у Винчи која би грађане коштала 38 милиона евра годишње наредне три деценије. Еколошки трошак био би ненадокнадив. На београдским изборима су наступали самостално и освојили 3,5 одсто – недовољно за улазак у скупштину, више од појединих традиционалних партија и довољно да се о њима прича као о актерима које би крај себе волели да виде поједини опозициони лидери.

„Када су ове три иницијативе почеле међусобно да се помажу и координишу, увидели смо да је некакав помак могућ само ако га носе иницијативе незадовољних грађана, а проблема у Србији има много – протести у Пожеги и даље трају, у Зрењанину је актуелна борба за пијаћу воду, снажан је и фронт у Власотинцу. Људима значи да нису сами, да неко с њима има да подели ресурсе и своја искуства и да од њих ништа не тражи. Јављају нам се грађани широм Србије, неки од њих су независни или разочарани страначки одборници, али нисмо развијали сарадњу. Сарадња је могућа искључиво са сличним грађанским иницијативама. Партије и људи из политичке прошлости не долазе у обзир. Мало смешно звучи када, рецимо, Ђилас говори о политичким новинама и новим људима, а његова листа за изборе се зове ’Драган Ђилас’. Можда га људи данас памте по добром, али мислим да је то оптимизам сећања услед насиља актуелних власти. Нама је до промене политике и ангажмана свих грађана, а показали смо да није немогуће. С друге стране, Шутановац је рекао да се Србија неће мењати из месних заједница и скупштина станара. Али, управо одатле мора да се мења, иначе ће остати иста, а мењаће се само њени носиоци. Да се разумемо, не мислимо да су сви исти, али имамо ваљда права да не морамо да бирамо између двојице најјачих“, каже Радомир Лазовић из Не да(ви)мо Београд.

Према мишљењу Растислава Динића из УПСС-а, склањање Вучића с власти јесте приоритет, јер је његов режим уништавањем јавних добара и мерама штедње уништио и многе перспективе, али не сме да буде једини.

„Важно је и борити се против уцене према којој смо за Вучића ако не сарађујемо с остацима политичког естаблишмента који је сада у опозицији. Проблеми су дубљи, процеси који су Вучића довели на врх политичке пирамиде су дуготрајни, па их није могуће прекинути досадашњим механизмима и за кратко време. Свако има права да се бави политиком, па и Ђилас, али се наши и његови циљеви не поклапају. Не спекулишем када кажем да су све политичке елите отуђиле грађане. Зато властима и јесте лако да грађане сведе на условљене, послушне војнике који ништа не питају. Једини политички актер с јаком инфраструктуром је заправо власт, и то коришћењем народних пара, што је изразито противуставно. Наш фокус је да информисањем и укључивањем грађана с временом направимо друштво отпорније на уцене, на локалном и надлокалном, па чак и републичком нивоу“, закључује он за НИН.

Или, како каже професор Јовановић, ако је рат превише озбиљан да би се њиме бавили само генерали, политика је превише важна да би се њоме бавили само политичари, нарочито ако су од увођења вишестраначја у Србији, али и на Балкану, константно продубљивали кризу до тренутка када смо постали инвеститорска прћија. Који су могући облици политичког деловања у таквој атмосфери? Протести, наравно, јавне трибине, умрежавање са сличномишљеницима… али, планира ли ГФ да изађе на изборе?

Једина иницијатива која има искуства за одборничким клупама је Локални фронт који је 2015. у Краљеву организовао неколико протестних шетњи – за обесправљене, за незапослене, за пропале инвестиције – заснованих на принципима декорупције и транспарентности у раду јавне управе. На локалним изборима наредне године су учинили готово немогуће, освојивши пет одборничких места и оставивши Нову Србију и ДС испод цензуса. Од тада је један њихов члан ухапшен због цепања плаката Александра Вучића, један је нападнут, а, како каже Предраг Воштинић, о људима који су у Локалном фронту препознали капацитет за, ако не промену, онда макар бунт, треба говорити као о делу иницијативе колико и о људима који седе у градској скупштини.

„Снага се не мери бројем чланова, већ бригом за суграђане и резултатима. На политику гледамо као на сарадњу свих актера, а ГФ се указао као природна коалиција. Од других нас можда и највише разликује то што се међусобно односимо солидарно и с поштовањем. Савези се најчешће формирају по принципима искористивости и користољубља, чему и ових дана присуствујемо. Прво се воде преговори о томе како ће се организација звати, ко ће коју функцију да има, па се тек онда конкретније говори о томе које вредности заштитити и коме је могуће помоћи. Код нас је супротно, јер се нико не бави политиком из егзистенцијалних разлога“, каже он за НИН.

Знају добро у ГФ-у да не постоји једна формула за решавање свих друштвених проблема. Зато њиховим решавањима приступају флуидно.

„Ни ми још не знамо који је најделотворнији облик политичког деловања – можда је груписање у политичког актера који ће заједнички наступати на изборима, упркос посредном пристајању на унапред форматирана правила игре, можда је дословно дотрчавање на место где се некоме крше права. Напослетку, ова два облика деловања се међусобно не искључују. У Краљеву и другде и Србији одлуке се доносе мимо грађана, а често и њих, у Београду или неком другом центру, пре свега на основу партијске директиве“, закључује Воштинић.

Чињеница да су се и Воштинић и Лазовић јавно захвалили Ђиласу на понуђеној сарадњи, сведочи и о томе да ГФ доследно одбацује могућност сарадње с претходним носиоцима моћи. Свесни су и да би евентуално ступање у арену представничке демократије подразумевало борбу прљавију од оне на коју су навикли, а на свашта су огуглали. „Важан предуслов је коректност изборних услова. Бити украс на туђој шаради није приоритет. Увек нам остају једнако делотворни други видови борбе против конкретних проблема“, вели Јовановић. С друге стране, изгледно је да ће Не да(ви)мо Београд наступити на следећим општинским изборима у Београду и да ће се Локални фронт по свој прилици поново утркивати на локалним краљевачким изборима, јер се „околности од 2016. нимало нису промениле“. Уз међусобну подршку, наравно.

„Засада имамо задршку спрам републичких избора, јер смо и даље фронт локалних иницијатива које су се бавиле локалним питањима и проблемима, који, додуше, често имају заједнички узрок. Тек нам предстоји развијање инфраструктуре и веза. Снага и сарадња с грађанима не сме да буде декларативна и не желимо да се без основа залећемо. За почетак, од партија можда имамо мање новца, али имамо више кредибилитета и идеја“, каже Лазовић.

Другим речима, Београд се брани у Нишу и Краљеву, Ниш се брани у Пожеги и Новом Саду, Краљево у Зрењанину и Власотинцу, и тако редом. Савез грађана за грађане.

Стефан Славковић

Извор: НИН број 3514, 02.05.2018.