Hrvatska je postala članica Europske unije prvog srpanjskog dana 2013. godine. Na referendumu je prije ulaska u uniju 66,27 posto birača glasalo „ZA“, a 33,13 posto „PROTIV“ ulaska u EU. Mnogi su iz raznih razloga strahovali od ulaska u EU, što je jasno iz nimalo nezanemarivog postotka građana koji su bili protiv takve zajednice. Jedan od razloga tih strahova bio je i što će to nama donijeti EU. No, gotovo osam godina kasnije nekako sam dojma da danas više nije pitanje što će Europa donijeti nama nego što smo mi donijeli Europi, odnosno tko je u tom dogovorenom braku bolje prošao i za čije se ime veže ta nesretna trinaestica u godini pristupanja.

Ove će godine Grčka odbeležiti svoj 40 godišnji jubilej kao članica jednog od najjačih klubova na svetu, Evropske unije. Put Grčke ka Evropi je u više navrata bio težak i dovodio zemlju na rubu izlaska iz Unije. Učeći na svojim greškama, Grčka je možda obezbedila svoju poziciju u Uniji, ali i dalje ne uspeva dobiti snažnu ulogu države koja pruža suštinski značajnu pomoć ili pokazuje solidarnost ka zemljama koje imaju status kandidata za članstvo u EU.

Te 2007. godine bili smo toliko srećni i ponosni da smo se konačno našli na tom mitološkom mestu, u tom pretencioznom klubu samo za izabrane članove, poznatom kao EU. Trinaest godina nakon pristupanja, međutim, ovaj evropski san više liči na noćnu moru.

Koliko god primamljivo ili opravdano bilo, gospodinu Ediju Rami i njegovim kolegama iz regije bilo bi bolje da ne grizu ruku koja „hrani” njihov narod, koja ulaže u njihovu budućnost, koja gradi njihove škole.

Unutrašnji politički događaji u Evropskoj uniji doveli su do njene nesposobnosti da vodi doslednu i kohezivnu politiku prema Kosovu, kao što se to pokazalo u slučaju liberalizacije viza. Momentalno, Kosovo je jedina zemlja u regionu koja tek treba da dostavi zahtev o članstvu.

Na kraju moramo priznati da EU ne može da nam obezbedi dobar život. Moramo imati svoju viziju i svoj plan.

U 2020. godini niti jedna od šest država Zapadnog Balkana nije napredovala u procesu evropske integracije. Istina je da su sve mogle da urade više, ali ipak ovo navodi na pitanje da li sam proces „funkcioniše“ ako niko ne napreduje, a mnoge države ne napreduju godinama, decenijama. Loši potezi sa obje strane su doveli do međusobnog nepovjerenja što se odražava na reforme.

EU u očima mnogih gubi kredibilitet usled često nejasnih i dvosmislenih poruka koje se šalju i političarima i predstavnicima građanskog društva. Stoga, pitanje je koliko je ideja proširenja i dalje prisutna u Srbiji? 

Osnivači Evropskog projekta sanjali su o ujedinjenoj Evropi: kontinentu mira, solidarnosti i zajedničkog prosperiteta. Evropa bez granica i podela i sa bogatom raznolikošću svog stanovništva.