Biljana Đorđević u Skupštini: Pregovore o Kosovu voditi sa ciljem rešavanja problema građana

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodne poslanice i narodni poslanici, poštovane građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti,

Na dnevnom redu ove Posebne sednice je Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini koji su pripremile Vladine Kancelarija za Kosovo i Metohiju i Kancelarija za koordinisane poslove u pregovaračkom procesu. Izveštaj je pripremljen 1. septembra, ali se u Narodnoj skupštini našao 9. septembra pred kraj radnog vremena kada je i zakazana sednica za 13. septembar. Skupština Srbije je još jednom tretirana kao sluškinja Vlade jer do nje izveštaj putuje osam dana, a o njemu se narodni poslanici moraju izjasniti za četiri dana od prijema. Ali to nije jedini problem sa ovim izveštajem.
Ovaj izveštaj je tekst idealan za analizu diskursa. Često se koristi izraz srpska ili beogradska strana, i tako se zamagljuje ko čini tu stranu – koje institucije, kakav je njihov međusobni odnos, kome one treba da polože račun. Ne bunimo se mi što je predsednik ovde da nam položi račun jer je svima jasno da je on glavni pregovarač, ali bi bilo korektnije da smo dobili i pismeni izveštaj predsednika da saznamo malo više o sastancima na visokom političkom nivou (Vučić-Kurti) pored izveštaja ovih Vladinih tela. Dakle, predsednik Narodne skupštine je pogrešio što na dnevni red nije stavio izveštaj Predsednika i izveštaj Vladinih kancelarija kao dve odvojene tačke dnevnog reda. Možda bi onda čitava diskusija imala više smisla.

Kao što Narodna skupština ne treba da bude sluškinja Vlade, tako ni Vlada ne treba da bude sluškinja time što sa nama debatuje o nečemu što su pripremila Vladina tela i gde se on gotovo i ne spominje.

U izveštaju, koji je zanatski loše napisan i koji više skriva nego što otkriva, spominje se Dijalog sa velikim D, mada se u naslovu izveštaja govori o pregovorima. Šta čini Dijalog? Da li je Dijalog taj faktor mira, bezbednosti i stabilnosti do koga se dolazi preko govora o novim kolonama izbeglica koje se neće dozvoliti, zaoštravanjem pa nuđenjem mira? Ko tu na kraju popušta? Ko tu na kraju ispašta? U ovom izveštaju više se govori o tome šta prištinska strana nije uradila nego šta je naša strana uradila, a to što je naša strana uradila može se svesti na kontrolisanje štete putem upravljanja bezbednosnim krizama izazvanim od strane prištinske strane. To nas vodi zaključku da je način na koji srpska strana učestvuje u Dijalogu reaktivan, to su neki iznuđeni potezi kojima se onda hvalimo kako su sprečili veću štetu, ali nismo proaktivni i zato ne možemo biti zadovoljni rešenjima. Mi ne vidimo viziju o tome kako se vode ovi pregovori i da li je njihov cilj u skladu sa “promovisanjem unapređenja života običnih ljudi” što su ciljevi Dijaloga definisani 2010. godine Rezolucijom Generalne skupštine UN kojom je proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine poveren EU. Te vizije možda i nema a možda i se krije od nas jer se misli da se tako jača pregovaračka pozicija, ali zapravo nije tako. Izbegavanjem otvorenog društvenog dijaloga i nametanjem privatizovanog, partijskog Dijaloga bez preciznih informacija, ne razrešava se ništa, a gubi se podrška. Zato danas mnogi narodni poslanici i ne mogu da glasaju za ovaj izveštaj. Strogo kontrolisani medijski narativi, za koje vlast snosti ogromnu odgovornost, za posledicu imaju da građani Srbije jako malo znaju o ovom procesu i da ga još manje razumeju. I da građani pročitaju ovaj izveštaj, ne bi saznali mnogo osim da prištinska strana nije ništa htela da uradi, da nije snosila nikakve sankcije od međunarodne zajednice, a da ste vi koji činite tu “srpsku stranu” uradili sve.

A kako žive ljudi od toga što ste vi uradili sve, šta su indikatori unapređenja života običnih ljudi?

Predsednik i Vlada SNS-SPS su žrtve sopstvenog narativa. Jer su sami govorili da ne možemo ranije da rešimo problem sa ličnim dokumentima pošto bi to značilo priznanje državnosti. Sada kažu – i mnogi pravnici međunarodnog prava se slažu sa tim – da priznanje ličnih karata uz disklejmer nije priznanje državnosti. Ali što onda to isto nismo uradili ranije i zašto nismo tražili mogućnost korišćenja srpskih dokumenata na svim prelazima? Obični ljudi bi imali koristi od toga. U izveštaju netačno stoji da će Srbi koji žive na prostoru Kosova i Metohije “moći slobodno da ulaze i izlaze sa prostora Pokrajine” za šta znamo da ne funkcioniše na svim prelazima. Tako izveštaj prikriva da se sa srpskim ličnim kartama izdatim od strane izmeštenih policijskih uprava MUP RS građani ne mogu slobodno kretati kada sa teritorije KiM prelaze u Severnu Makedoniju i Albaniju (zemlje Otvorenog Balkana koji za kosovske Srbije nije otvoren) ili Crnu Goru. Ali bez važenja ličnih karata na svim prelazima, i bez istog pasoša za sve građane Srbije, usmeni dogovor koji je predsednik postigao ne omogućava slobodu kretanja za Srbe na Kosovu.

Kada je reč o priznanju diploma, u izveštaju ne saznajemo ništa o tome šta smo mi uradili. Piše da je eksplicitna obaveza Sporazuma o diplomama da obe strane razmene listu akreditovanih institucija sa drugom stranom kako bi znale koje su ustanove akreditovane u sistemu i da se onda izvrši priznavanje diploma izdatih od tih ustanova. Jasan je ogroman problem nepriznavanja diploma Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Ali da li smo mi nešto uradili – zašto mi nismo državljanima Srbije, Albancima iz Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji studiraju u Prištini priznali diplome i tako izbili argument kosovskoj strani za ono što oni rade, što ih, uostalom onemogućava da ispoštuju sopstvena pravila o prisustvu nevećinskih zajednica među javnim službenicima i mnogim Srbima onemogućava zaposlenje?

Posledice zastoja u pregovorima su primoravanje običnih građana, nastavnika i direktora škola da na lični rizik švercuju knjige, odnosno udžbenike jer carina i dalje vraća pakete knjiga na srpskom jeziku nakon sukoba koji je nastao 2016. godine najpre srpskom zabranom uvoza knjiga na albanskom sa kosovskim grbom namenjenih učenicima u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, a onda istim postupkom kosovske strane sa knjigama na srpskom. Kasnije će Srbija sklopiti memorandum o razumevanju sa vladom Albanije, dok na Kosovu carina i dalje vraća pakete sa knjigama na srpskom. Ako se u izveštaju hvali kreativnost režima “nalepnica”, možda da se neka varijanta tog režima primeni i na sve ostale probleme – nije li najvažnije pitanje da udžbenici stignu do onih kojima su potrebni? Slično, u izveštaju nije dovoljno naglašeno kakve posledice po ljude, posebno privrednike, ostavlja to što “nije bilo pomaka” u usklađivanju velikog broja neusklađenih sertifikata, fitosanitarnih sertifikata za mleko i mlečne proizvode odnosno za meso i mesne proizvode, zbog čega se mnogi srpski proizvodi koje srpska zajednica želi da kupi ne mogu legalno uvesti na Kosovo. Evo predloga: nametnite tu temu za sledeću rundu pregovora, ne čekajte da Kurti nameće svoje inicijative na koje vi samo reagujete.

U izveštaju stoji da su usaglašeni farmaceutski sertifikati odlično funkcionisali do kraja septembra 2021. kada je Priština zabranila isporuku humanitarnih pošiljki lekova zdravstvenim institucijama, ali nema pojašnjenja zašto već dosta dugo hronični bolesnici ili štićenici RFZO lekove na recept ne mogu da uzmu u državnim apotekama. Šta se radi po pitanju licenci za rad državnih apoteka kako penzioneri i hronični bolesnici ne bi morali da lekove uzimaju samo u privatnim apotekama, po punim cenama, umesto po cenama predviđenim za one sa zdravstvenim osiguranjem? Znamo da se ljudi organizuju pa preuzimaju lekove za više osoba jednom u tri meseca u Raški ili drugim gradovima u centralnoj Srbiji. Sve je to nelegalno iz perspektive kosovskih institucija.
Pored narativa koji kosovska strana o njima proizvodi kao o kriminalcima (ali priznajmo da takav narativ o kosovskim Albancima proizvodi i srpska strana), oni su i faktički primorani na krijumčarenje da bi zadovoljili osnovne potrebe: dobili hranu, lekove, udžbenike. Pod izgovorom borbe protiv krijumčarenja, proteklih meseci na Severu svakodnevno patroliraju interventne jedinice pogranične policije. Zadatak je predsednika kao pregovarača, i kancelarija kao podrške tom procesu, da razdvoje ovu kriminalizaciju običnih ljudi od visokog kriminala na Severu Kosova. Jasno je da ni Kurti ne govori o pravim kriminalcima – nije pitanje ko prelazi alternativne prelaze da bi preneo knjige, lekove i mleko i meso, nego je vazda pitanje ko je podizvođač za sve infrastrukturne projekte, ko odlučujue gde će se i šta graditi i ko zapravo gradi silne zgrade na Severu, ko i kako dobija te građevinske dozvole? Izbegavanjem da razlikujemo preživljavanje običnih ljudi od kriminala koji služi za enormno bogaćenje i politički uticaj u cilju tog bogaćenja, predsednik i vladajuća većina su ti koji se svrstavaju uz Kurtijevu kriminalizaciju običnih ljudi jer obične ljude izjednačavate sa “uglednim privrednicima sa Severa Kosova” i pojedinim funkcionerima Srpske liste pod sankcijama SAD. Teško je boriti se protiv kriminala, zahtevati vladavinu prava na Severu Kosova ako se ta ista vladavina prava ne poštuje ni u ostatku Srbije. Ako nema vladavine prava, postaje teško razlikovati kriminalce od nekriminalaca, interesna elita u tome odlično pliva, a obični ljudi stradaju.

Ukratko, izveštaj nećemo podržati jer u njemu mora stajati više o tome šta smo mi uradili, i moraju biti jasno preneta naša rešenja ili predlozi međurešenja – sa čime mi to idemo da rešavamo probleme običnih ljudi. Budemo proaktivniji u pregovorima, podržimo naše građane tamo, ne otežavajmo im i onako težak život. Ako ih Kurti i kosovska strana tretiraju kao građane drugog reda i kao kriminalce, nije u redu da ih srpska strana prvo prisilno natera na integraciju a onda ih drži u prisilnom jedinstvu, anestezirane, i kažnjava svaki njihov pokušaj pobune za sopstveni položaj i prava jer se uz sva popuštanja oko svih dogovora upravo njima plaća čuvanje vlasti u Beogradu.