Inicijativa Ne davimo Beograd godinama ukazuje na problem sa nebezbednim gradilištima, a jučerašnja smrt radnika u Zemunu pokazuje bahato ignorisanje stvarnog problema bezbednosti na radnom mestu od strane nadležnih organa. Pored nedovoljnih primanja, rada na crno, veće izloženosti pandemiji, gušenja sindikalnog organizovanja, radnici i radnice se svakodnevno suočavaju sa ogromnim rizikom po sopstvene živote na radnom mestu, jer ne postoji kontrola obaveznih propisa, niti kazne za odgovorne.
Pogibija radnika u Zemunu je još jedna smrt na radnom mestu koja je posledica nepoštovanja zaštite na radu i još jedan život koji je mogao biti sačuvan. To je priznao i ministar za rad, Zoran Đorđević početkom ove godine kada se zabrinuo što poginuli radnici nisu koristili zaštitna sredstva, što bi verovatno sprečilo njihovu smrt.
Inicijativa Ne davimo Beograd godinama ukazuje na ovaj problem, ali umesto da konkretnim merama doprinese da naši radnici ne budu čak i smrtno ugroženi, Vlada se bavi kažnjavanjem onih koji na ovaj problem ukazuju. Podsećamo da je 2019. godine, koju je Vlada proglasila godinom bezbednosti i zdravlja na radu, naš aktivista Dobrica Veselinović procesuiran, a zatim i proglašen krivim, zbog organizacije protesta „Koliko vredi život u Srbiji“ povodom smrti dvoje radnika na gradilištu “Beograda na vodi” 14. septembra 2018. godine.
Koliko se propisi ne poštuju najbolje svedoči činjenica da se broj poslodavaca koji su odgovarali po krivičnim prijavama inspekcije za rad zbog ugrožavanja bezbednosti na radu prethodnih godina može izbrojati na prste jedne ruke. Videli smo nakon ukidanja vanrednog stanja kako su poslodavci poštovali mere za zaštitu od zaraze. Zbog toga i vređaju krokodilske suze ministra za rad kome je mnogo teško kad čuje da su radnici mogli biti živi, dok njegovo ministarstvo krije informacije o broju poginulih radnika. Naime, portal Radnik.rs je bezuspešno pokušavao da dođe do informacija o ovoj temi od ministarstva. Takođe, skoro niko od poslodavaca nije odgovarao za propuste na gradilištima i biće vam jasno koliko je ministru za rad stvarno stalo do radnika i radnica.
Zaštita na radu je bazični minimum koji svaki poslodavac mora po zakonu da obezbedi. Država mora da vrši stalnu i adekvatnu kontrolu gradilišta i drugih rizičnih radnih mesta, kako bi osigurala što bezbedniji rad svojim građanima. Isto tako, moraju se procesuirati neodgovorni poslodavci koji veoma dobro zarađuju na radničkoj muci i saradnji sa režimom, ali im je zaštita na radu luksuz.