Nevidljivi u borbi protiv nevidljivog neprijatelja

Samozaposleni preduzetnici, radnici koji rade u prekarnim uslovima ili „na crno”, kao i socijalno najugroženija domaćinstva ponovo su najvećim delom ostali sami na vetrometini.

Piše: Stefan Marić

Uprkos „ekonomskom optimizmu” vladajuće elite u Srbiji, efekti zdravstvene krize u velikoj meri prelili su se i na ekonomiju. Iako je izdvojen solidan iznos sredstava za pomoć privredi, čini se da je državna politika usmerena ka najugroženijim kategorijama radnika, privrednika i stanovništva  – ostala nepromenjena. Samozaposleni preduzetnici, radnici koji rade u prekarnim uslovima ili „na crno”, kao i socijalno najugroženija domaćinstva ponovo su najvećim delom ostali sami na vetrometini.

Veliki broj otkaza u neformalnom sektoru ekonomije praćen je masovnim otpuštanjima radnika koji su radili u fabrikama nekih od najvećih stranih investitora. Ekonomska politika privlačenja stranih investicija „po svaku cenu” koju vladajući režimi u zemlji sprovode već dugi niz godina još jednom je pokazala svoju mračnu stranu. Srbija je takođe jedina zemlja u regionu koja za vreme pandemije nije povećala, niti proširila obuhvat socijalnih davanja najsiromašnijim slojevima stanovništva.

Prve ozbiljne ekonomske mere koje su se ticale minimiziranja negativnih ekonomskih posledica pandemije Vlada Republike Srbije donela je sa izvesnim zakašnjenjem, tek početkom aprila. Nešto agilnija u donošenju antikriznih ekonomskih mera bila je Narodna banka Srbije (NBS), koja je osim uobičajenog poteza smanjenja referentne kamatne stope u krizama ovakvog tipa, donela i odluku o uvođenju moratorijuma na otplatu kredita i lizinga. Zastoj u otplati ovih obaveza važio je za period od najmanje 90 dana od uvođenja vanrednog stanja (15. mart) i odnosio se na sva fizička i pravna lica. Ovakva mera imala je makar privremen pozitivan uticaj na likvidnost stanovništva i privrednog sistema, ali ni ona nije mogla proći bez određenih kontroverzi. Naime, iako nisu naplaćivale zatezne kamate, banke su u periodu za koji je važio moratorijum naplaćivale redovne kamate na sve kredite. U praksi to je podrazumevalo povećanje ukupne vrednosti obaveza nakon isteka moratorijuma za iznos obračunatih kamata za vreme moratorijuma. Najviši državni zvaničnici i prorežimski mediji nisu se preterano trudili da detaljnije objasne mehanizam delovanja moratorijuma, pa je tako za mnoge građane ova „caka” prošla „ispod radara”.

Nakon višenedeljne neizvesnosti da li će i na koji način država ekonomski reagovati u borbi protiv „nevidljivog neprijatelja”, Ministarstvo finansija poslednjeg dana marta konačno izlazi u javnost sa donetim ekonomskim programom. Prema najavama ministra finansija, ukupna vrednost ovih mera iznosila je 610 milijardi dinara (5,1 miljardi evra), što je oko 11 posto vrednosti BDP-a zemlje. Ipak, u ovih 610 milijardi ulazili su i krediti privatnih banaka privredi, tako da je prava vrednost ovih mera 430 milijardi dinara (7,8 posto BDP-a). Ekonomskim programom Vlade obuhvaćeno je odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade i dobit u naredna tri meseca, isplata minimalne zarade mikro, malim i srednjim preduzećima za svakog zaposlenog u naredna tri meseca, pristup povoljnim kreditima za ove firme, kao i jednokratna isplata pomoći 100 evra svim punoletnim građanima Republike Srbije. Ove mere definitivno su dovele do ubrizgavanja prekopotrebne likvidnosti u privredni sistem, međutim one su mogle biti izdašnije i značajno selektivnije.

Mera odlaganja plaćanja poreza i doprinosa npr. mogla je biti propraćena i otpisivanjem ovih obaveza, posebno za mikro i mala preduzeća koja posluju u okviru najpogođenijih delatnosti kao što su turizam, ugostiteljstvo i saobraćaj. Vlada je mogla napraviti šemu prema kojoj bi osim isplate minimalne zarade za manje ugrožene firme isplaćivala i veći iznos pomoći za firme koje su doživele najveći pad prometa, što je upravo bio slučaj u pomenutim delatnostima. Takođe, mogli su biti preduzeti znatno veći napori kako bi krediti namenjeni privredi bili znatno pristupačniji mikro i malim preduzećima koji za razliku od većih firmi često nemaju već uhodane kreditne aranžmane sa bankama, što im otežava pristup ovim prekopotrebnim sredstvima.

Ovaj tekst je objavljen u okviru inicijative „Priče iz regiona” koju realizujemo u saradnji sa  Res Publica i Institut za komunikacijske studije (Makedonija), i sa ABCnews.al (Albanija), Analiziraj.ba (BiH), Sbunker (Kosovo), PCNEN (Crna Gora), Prlija (Hrvatska) i SEGA (Bugarska).

Loši kriterijumi i epidemija otkaza

Da bi se bilo koja firma kvalifikovala za neku od mera u okviru ekonomskog programa Vlade, ona nije mogla otpustiti više od 10 posto radnika u periodu od početka vanrednog stanja do datuma formalnog stupanja ovih mera na snagu. I upravo u ovom kriterijumu dolazimo do prvog velikog problema. Naime, lako možemo zamisliti situaciju u kojoj je frizer ili automehaničar koji ima do 9 zaposlenih bio prinuđen da otpusti makar jednog radnika zbog drastičnog pada tražnje. Prema ovako postavljenom kriterijumu, takva odluka bi ovo preduzeće automatski diskvalifikovala iz programa pomoći, za razliku od nekih većih firmi sa do 100 zaposlenih koje bi teorijski mogli otpustiti i do 10 radnika nakon čega bi i dalje formalno mogli da se prijave za državnu pomoć. Na ovaj način mnoge firme koje spadaju u grupu najpogođenijih krizom ne bi bile obuhvaćene merama pomoći.

Drugi problem sa ovim kriterijumom je u tome što se u tih maksimalno 10 posto otpuštenih radnika ne računaju i radnici koji su zaposleni posredstvom jedne od agencija za zapošljavanje budući da se takvi radnici formalno ne vode kao zaposleni preduzeća u kojem de facto rade. Takođe, u 10 posto ne ulaze ni radnici koji rade na privremeno-povremenim poslovima i prema ugovorima na određeno. Ovo je posebno problematično ako imamo u vidu da se prema ovogodišnjim podacima Eurostata u kategoriji privremene zaposlenosti u Srbiji nalazi čak 437 hiljada radnika. Broj radnika koji rade u prekarnim uslovima u Srbiji uvećan je čak 4 puta u poslednjih 8 godina (sa 2,4 posto 2011. godine na 8 posto 2019. godine) i trenutno je na nivou koji je tri puta veći od proseka EU. Upravo ovi radnici (pored radnika koji rade u neformalnom sektoru) su tokom pandemije bili pod najvećim udarom. U masovnim otpuštanjima u Srbiji prednjačili su veliki strani investitori koji su u prošlosti, potaknuti izdašnom šemom državnih subvencija, premestili deo svojih kapaciteta u Srbiju.

Finska fabrika kablova za automobilsku industriju, PKC iz Smedereva, u dva talasa otpustila je oko 350 ljudi. Do 2014. godine ova firma je kroz program državnih subvencija dobila skoro 14 miliona evra. Hačinson, francuska fabrika koja se bavi proizvodnjom creva za vodu i benzin, otpustila je između 80 i 300 radnika (broj zavisi od toga da li pitate radnike Hačinsona ili gradonačelnika Rume). Ova fabrika primila je državne subvencije za izgradnju prvog od dva proizvodna pogona, a imala je koristi i od izgradnje infrastrukture koju su finansirale država i lokalna samouprava u vrednosti od preko milion evra.

Izvor: newseu.cgtn.com

Kao rezultat procesa likvidacije čak tri kooperantske firme koje rade za italijansku kompaniju Olimpias u Nišu, koja je inače ekskluzivni dobavljač čuvene italijanske kompanije Beneton, između 500 i 700 radnika preko noći je ostalo bez posla. Ova multionacionalna italijanska kompanija takođe spada u red onih stranih firmi koji su dobile izdašne državne subvencije. U slučaju Benetona, do 2015. godine ova kompanija dobila je 10,5 miliona evra subvencija na ime svog dolaska u Srbiju.

Manipulacija podacima u političke svrhe

Verovali ili ne, vladajuća politička garnitura u Srbiji ne samo da se hvali smanjenjem nezaposlenosti u sred pandemije, nego se čak ponosi i time što je nezaposlenost spuštena na rekordno niski nivo. Iako je kategorija nezaposlenosti prema zvaničnoj statistici zaista smanjena, takav rezultat je isključivo posledica ekonomske metodologije i nikako ne znači da za vreme pandemije nije bilo otpuštanja. Naime, da biste upali u statističku kategoriju nezaposlenosti, morate da aktivno tražite posao, što je u uslovima pandemije značajno otežano, a ponekad i nemoguće. Zato je veliki broj radnika iz kategorije zaposlenosti nakon dobijanja otkaza prešao u kategoriju neaktivnosti, a ne nezaposlenosti.

Zahvaljujuči ovome, moguće je da se u isto vreme smanji nezaposlenost (za oko 87 hiljade) i zaposlenost (za oko 33 hiljade) na račun velikog povećanja neaktivnosti (ne samo iz kategorije zaposlenosti nego i nezaposlenosti). Zato je brojka koja govori o smanjenju zaposlenosti mnogo relevantnija za sticanje slike o trenutnom stanju na tržištu rada u Srbiji. Ali da bi smo stekli još bolju sliku, potrebni su nam još neki podaci. Tako je npr. Međunarodna organizacija rada (MOR) izračunala da je u Srbiji u drugom u odnosu na prvi kvartal ukupan broj radnih sati na nivou cele privrede bio manji za čak 14,8 posto, što bi teorijski bilo ekvivalentno gubljenju 510 hiljada radnih mesta. Ipak, važno je reći da u ovo smanjenje ukupnog broja radnih sati ne ulaze samo ljudi koji su stvarno izgubili posao, već i radnici kojima je samo skraćeno radno vreme, kao i zaposleni koji su trenutno na prinudnom odmoru itd.

Politička elita u Srbiji takođe nije propustila priliku da se pohvali činjenicom da će Srbija za vreme pandemije imati jednu od najmanjih stopa pada BDP-a, ili kako oni to vole da kažu – najveću stopu rasta (iako je negativna). Međutim, relativno manja stopa pada BDP-a u Srbiji (prema MMF-u 3 posto ove godine) nema puno veze sa nekom preterano uspešnom ekonomskom politikom, već sa strukturom odnosno nerazvijenošću privrede. Pandemija koronavirusa je srazmerno više pogodila razvijene zemlje zbog većeg relativnog značaja proizvoda sa većom dodatom vrednošću poput automobila, mašina i opreme, turizma itd. za kojima je najviše opala tražnja.

Kao država čije je učešće poljoprivrede i prehrambene industrije (za čijim proizvodima je tražnja najmanje pogođena) pet odnosno tri puta veće nego u zemljama Zapadne Evrope, Srbija jednostavno nema iste probleme kao razvijene zemlje Zapada.

Predizborni „poklon” u vidu 100 evra

Odluka Vlade da u paket ekonomskih mera uvrsti i jednokratnu isplatu od 100 evra svim punoletnim građanima izazvala je najveća negodovanja u ekonomskim krugovima, ali i u samoj javnosti. Glavni razlog leži u tome što je novčana pomoć ista nezavisno od dohotka pojedinca. Tako smo imali situaciju u kojoj bogatiji članovi društva isplatu od 100 evra nisu ni primetili na svom bankovnom računu, dok je za one kojima je ova pomoć najpotrebnija ona bila nedovoljna za zadovoljavanje najosnovnijih potreba. Siromašna domaćinstva sa većim brojem dece su najgore prošla s obzirom da jedino maloletni građani ne dobijaju ovu pomoć.

Siromašnije porodice takođe nemaju svoju ušteđevinu i imaju manju podršku na koju se mogu osloniti (npr. teže pozajmljuju novac), a u uslovima pandemije nastaju i vanredni troškovi (maske, higijena itd.). Socijalno odgovorna politika u uslovima krize pogotovo je važna u zemljama koje se nalaze na samom evropskom vrhu po pitanju stope rizika od siromaštva u koje spada i Srbija.

U tom kontekstu poražavajuća je činjenica da je Srbija jedina zemlja u regionu koja niti je povećala visinu novčane socijalne pomoći, niti je njen obuhvat proširen na veći broj ljudi. Na jednokratnu isplatu 100 evra pomoći svim građanima potrošiće se ogroman deo budžetskih sredstava, čak 600 miliona evra. Poređenja radi, to je dva i po puta više od godišnje isplate prava korisnicima socijalne zaštite, upola veće od agrarnog budžeta ili čak tri puta veće od prosečnih godišnjih investicija u zdravstvo u protekle tri godine.

Prema ocenama Fiskalnog saveta, čak 30 posto preduzeća u Srbiji nije iskoristilo mogućnost odlaganja plaćanja poreza i doprinosa na zarade i profit.  Dve trećine mikro, malih i srednjih preduzeća oslonilo se na sopstvene rezerve i pomoć prijatelja i porodice za rešavanje finansijskih poteškoća za vreme vanrednog stanja, a samo 5-10 posto njih je reklo da su Vladine mere uticale na njihovu odluku o neotpuštanju radnika. Prema anketi dve domaće NVO oko 230 miliona evra od 950 miliona kolika je bila ukupna vrednost direktne državne pomoći preduzećima u vidu isplate minimalaca potencijalno je moglo otići preduzećima koja nisu pretrpela ekonomske gubitke. Svi ovi podaci predstavljaju argumente koji idu u prilog selektivnijem pristupu biranju preduzeća i delatnosti kojima je ekonomska pomoć najpotrebnija.

Ako se za prvi paket mera moglo reći da je zbog veće jednostavnosti bilo neophodno dodeliti pomoć svima kako bi novac što pre stigao do ugroženih preduzeća, takav argument se nikako ne može upotrebiti i za druge ekonomske pakete pomoći budući da je Vlada imala vremena da proceni koje je sektore privrede pandemija najviše ugrozila i da u skladu sa tim napravi novi paket mera.

Ekonomski program koji bi bio mnogo selektivniji (uvođenjem određenog nivoa pada prometa kao kriterijuma dodele pomoči na primer), ali i izdašniji za taj znatno manji broj targetiranih preduzeća, kao i socijalno odgovorna politika koja bi značajno povećala izdvajanja za socijalnu zaštitu najugroženijih slojeva stanovništva predstavlja jedini mogući preostali odgovor na nepredvidive ekonomske posledice pandemije čiji se kraj još uvek ne nazire.

Stefan Marić je apsolvent Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na smeru Ekonomska analiza i politika. Stažirao je u Timu za socijalno uključivanje i smanjenju siromaštva i radio je na nekoliko projekata Inicijative za ekonomska i socijalna prava – A11. Autor je ekonomskih i društvenopolitičkih tekstova za domaće i regionalne portale kao što su Mašina, Bilten i Slobodni Filozofski.