Fiskalni neoliberalizam, od šok terapije do megakorupcije

Od klasičnog neoliberalizma do fiskalnog neoliberalizma

Neoliberalizam u Srbiji nije stigao 2012. sa Aleks’ndrom Vučićem i sloganom Srbija pobeđuje. Stigao je 2001, sa šok terapijom privatizacije za vreme Đinđića, pa Koštunice, zatim Tadića i Cvetkovića. Tadašnji premijer je govorio da država ne treba da se bavi upravljanjem preduzećima. Ministarka za telekomunikacije je tvrdila da je privatni vlasnik uvek bolji. Rezultat te faze poznat je svima. Tajkuni su kupovali firme, gasili proizvodnju, prodavali/kupovali zemljište, gradili tržne centre na mestu fabrika, doduše, zakonom im je tek narečeni Aleks’ndar to omogućio, konverzijom.

Beogradska berza je dobrim delom odradila posao tajkunizacije, bez ikakve zaštite malih akcionara, osim što je Milko Štimac, predsednik Komisije za HoV, jednom pao u nesvest (zli jezici kažu dvaput, drugi put u kancelariji kod šefa Labusa), dok su se pravila igre menjala mimo Belex-a, potencijalni kupci odlazili na sastanke kod potpredsednika Vlade istog tog Labusa, a ministar finansija Dinkić grleno denuncirao Milana Beka, da iza jednog investicionog fonda stoji lično on, glavom i bradom. Beogradska berza je, naravno, propala sa svetskom krizom, krahom Lehman Brothers-a 2008/2009. Dinkić tada skandalozno šibicario javnost rečima da je svetska kriza ogromna šansa za Srbiju i obećava vrednost podeljenih akcija na čuvenih hiljadu evra, sećamo se svi.

Model klasičnog neoliberalizma se menja još pod Tadićem, dok kriza ruši sve domine. Kreditni tokovi ka tranzicionim ekonomijama presušuju preko noći. Banke koje su finansirale tajkunizaciju u celom regionu povlače se ili staju. Strani investitori, pravi ili lažni, takođe. Vlada suočena sa padom prihoda i nemogućnošću da nastavi privatizaciju po starom tempu traži novi izvor kontrole nad resursima. I tu Dinkić, pokazaće se rodonačelnik fiskalnog neoliberalizma, uvodi budžet umesto inokredita, kao mehanizam raspodele.

Model direktnih budžetskih subvencija investitorima Dinkić primenjuje 2006, još pre krize, kao ministar finansija. Prvi veliki, politički eksploatisan, primer je Fiat/FAS memorandum potpisan u Kragujevcu 2008, pred izbore. Kada je kriza krenula, Dinkić svemu daje kejnzijansko opravdanje „spasavanja privrede“, subvencionisanim kreditima država-banke 1:20, što direktno implicira da država plaća deo cene kredita privatnoj firmi, a kad se uz to dodaju garancije, i deo njegovog rizika.

Ova današnja vlast tu pandorinu kutiju nije ni izmislila ni otvorila. Nasledila ju je 2012, i odlučila da je proširi umesto da je ugasi. Dinkić je u toj novoj vladi bio ministar finansija i privrede, dok je Dačić bio premijer, a Vučić prvi potpresednik vlade i ministar odbrane. Princip da se javni resurs prebacuje u privatne ruke, a rizik ostaje na budžetu, Dinkić je uspešno promovisao kod novih šefova. Tako je došlo do, nažalost, uspešnog prodora neoliberalizma ka budžetu kroz dve faze.

Prva faza je pljačkala kroz prodaju vlasništva gde je bogatstvo odlazilo tajkunima koji su kupovali firme. Druga faza je pljačkala kroz budžet koji ostaje u državnim rukama, ali čije tokove diktira neko drugi. Garancije, subvencije, ugovori o javno privatnom partnerstvu, poreske olakšice bez merenja efekata. Tajkun je zamenjen izvođačem radova. Privatizacija je zamenjena megakorupcijom, naravno na štetu budžeta u smislu javnog interesa. To presvlačenje iz larve u lutku je bila mekana tranzicija štetnih neoliberalnih politika sa „najgore bivše vlasti“, na „najbolje preletače u sadašnjoj“, koji unapređuju pljačku do poslednjeg dinara. Najpre samo na vrhu, a zatim godinama, kapilarno, do najmanjeg sultančića u lokalnim samoupravama.

Prvo da razjasnimo da se ovaj tekst ne bavi pojavnim oblicima korupcije. Klijentelizam je razmena usluga sa određenim ljudima, čerupanje budžeta je direktno uzimanje iz njega, a masovna korupcija je nezakonita korist za pojedinca/e, merena milijardama evra. Sve troje se može dokazati na konkretnom čoveku i konkretnom poslu, i sve troje postoji. Fiskalni neoliberalizam je pravilo raspodele discipline i rizika koje bi davalo isti ishod i da su svi na funkcijama besprekorno pošteni, jer ne zavisi od nečije namere ni od nezakonitog čina, nego od toga koga budžet štiti, a koga ne. U praksi se sve to prepliće, ali analitički je drugačije.

Zašto onda kažemo da je ovo danas fiskalni neoliberalizam, a ne državni kapitalizam? Jednostavno zato što je logika ista i štetna kao u prvoj fazi neoliberalizma. Tržišna disciplina važi za onoga ko nema uticaja, a država ostaje osiguravač onoga ko ga ima. Neoliberalizam nikada nije značio slabu državu. Značio je državu koja štiti tržište, a u praksi pre svega kapital, od posledica sopstvenih odluka. Ni otkup NIS-a to ne menja. I tu se, bar u budžetskom smislu, trošak sprema državi.

Evo kako to izgleda u brojkama, trenutno. Čisto kao primer.

Blizu pozitivne ocene

Državna revizorska institucija je 2019. godine za završni račun budžeta utvrdila greške od 9,2 milijarde dinara, što je bilo 0,6 odsto revidiranog iznosa. Revizor (onaj nesrećnik Duško Pejović) je to nazvao „blizu pozitivne ocene“. Pet godina kasnije, za 2024, DRI daje mišljenje sa rezervom uz nepravilnosti od 222,6 milijardi dinara. Ista vrsta greške, iz godine u godinu, u istom izveštaju: „nepotvrđena imovina“, „neiskazana potraživanja“, „korekcija novčanih tokova nije pravilno urađena“.

To je jedna strana discipline, ona koja se ne primenjuje kad se prekrši. Pravilo postoji, kršenje se redovno beleži, a posledica nema.

Druga strana se primenjuje odmah, bez izuzetka. Kad je reč o penzijama, platama u javnom sektoru, socijalnim davanjima, argument je uvek isti. Nema para, budžet je nategnut, mora se voditi računa o deficitu. Penzije drastično zaostaju za platama. Disciplina. Takav je zakon, formula. Istina je da je vlast, uglavnom uoči izbora, delila i jednokratne isplate. Jednokratna isplata nije pravilo nego milostinja. Ne ulazi u formulu, ne menja osnovicu, a sledeće godine se ne podrazumeva.

I papir je novac

Ministarstvo finansija je krajem maja predalo Nacrt fiskalne strategije za period 2027–2029 Fiskalnom savetu na ocenu, a Vlada ga je usvojila 4. juna, dan pre nego što je Savet stigao da se izjasni. U njoj piše da planirani rast javnog duga do 2029. iznosi 11,7 milijardi evra, što je cifra, do evra, jednaka zbiru najavljenih deficita. Van te računice stoje garancije za Elektroprivredu Srbije, Srbijagas, EDS i Transnaftu, vredne 2,5 milijarde evra, od čega je EPS sam nosilac 70 odsto. Garancija formalno nije dug, dok se ne aktivira. EPS i Srbijagas garantovane kredite po pravilu ne vraćaju. Pitanje nije da li, nego kad. Uz to, budžet za 2026. rezerviše 1,4 milijarde evra za mogući otkup NIS-a, takođe van deficita, takođe van projekcije.

Kod penzija se svaki dinar računa unapred i javno brani. Kod energetskih garancija, 2,5 milijarde evra ostaju van projektovanog deficita dok neko (MMF) izvana ne primeti da nedostaju u računici duga.

Regresivna aritmetika

Ista logika radi i na prihodnoj strani, ne samo na rashodnoj. Teret se prebacuje na rad i potrošnju, ne na kapital. Prema projekciji Ministarstva finansija iz Nacrta programa ekonomskih reformi za 2026–2028, od 2024. do 2028. rastu samo porez na dohodak (sa 4,1 na 4,3 odsto BDP-a) i doprinosi (sa 12,6 na 13,9), dok svi ostali poreski prihodi smanjuju svoje učešće.

PDV, pritom, ne pita koliko ko zarađuje, nego koliko troši, pa siromašnija domaćinstva, koja gotovo ceo dohodak potroše na osnovne potrebe, bivaju proporcionalno pogođenija od bogatih. Istovremeno, poreski izdaci nikada nisu objavljeni u zbirnom obliku, iako zakon to traži. Za pojedine stavke procena postoji. Investicione olakšice u porezu na dobit koštaju budžet 29 milijardi dinara. Koliko košta sve ostalo, ne zna se, i niko to ne mora da dokaže. I tu pravilo postoji, i tu se ne primenjuje.

MMF hoće brojku

Međunarodni monetarni fond nije saučesnik u ovoj šemi. MMF-ov izveštaj o fiskalnoj transparentnosti je upravo taj koji je otkrio da garancije nisu prikazane, da obaveze javnih preduzeća (18,9 odsto BDP-a) nisu u fokusu zvanične strategije, da poreski izdaci nisu nikad zvanično izmereni, ne daj bože obelodanjeni. MMF traži da se sve to knjiži tačno. Ne traži da se ukine.

MMF-u je dovoljna tačna brojka, svejedno da li se finansiraju penzije ili garancije za privatni energetski projekat. Ta tehnokratska neutralnost ostavlja prostor da vlada sama bira gde će disciplina biti stroga, a gde popustljiva, i da se pritom i dalje poziva na MMF kao dokaz sopstvene odgovornosti. Zaboravlja se da je isti taj Fond u februaru 2015. podržao konsolidacije započetu smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru krajem 2014, uz trogodišnje zamrzavanje plata i penzija. Neoliberalna politika par excellence.

Rezultat je fiskalni sistem koji izgleda tehnički neutralan, a funkcioniše potpuno predvidljivo. Rizik se drži van bilansa kad korist ima kapital, garancije ostaju vanbilansna obaveza, u nekoj vrsti državnog raboša, a disciplina dolazi odmah za tebe, narode moj. Ne zato što je neko pogrešio, nego zato što je tako podešeno da radi.

Treba biti precizan u poenti. Nije reč o tome da država previše troši. Reč je o tome na koga se trošak prebacuje kad nešto krene naopako, i ko unapred zna da neće platiti. Fiskalni neoliberalizam ne znači slabu državu, nego državu koja je jaka prema slabima i popustljiva prema jakima, uz izgovor da su joj ruke vezane.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica