Како изгледају реакције јавности на вести о насиљу над женама које настављају трауматизацију жртава.
Највећи број случајева насиља над женама не дође ни до јавности, ни до надлежних служби, полиције или тужилаштва, јер су жене поред самог трауматичног чина у тренутку када се он дешава, изложене континуираним осудама и притисцима једном када на њега укажу. Наша средина изузетно грубо реагује на жртве насиља чинећи да оне трауму преживљавају дуго након самог догађаја. Ово, као и неадекватне реакције полиције и изузетна тромост правног апарата, паралише све оне жене које би се можда са насилником и суочиле.
На вест да је активисткиња Не давимо Београд, Ксенија Радовановић на додели награда за допринос феминизму нападнута и прво вербално вређана, а затим и ударена у главу, коментатори на друштвеним мрежама показали су на прави начин како изгледа тортура жртве у јавности. Ово није много другачије и од других случајева када жене успеју да надвладају страх и суоче се са ониме што им се десило.
Вести, саопштења, изјаве, јавни говор и наступ жртве ставља се под лупу до најситнијег детаља који би коментатори, по правилу, урадили другачије. Испитује се да ли је жртва провоцирала, да ли је требало да ћути, да се другачије облачи, да не гледа у правцу насилника, да му се другачије обраћа… Веродостојност приче ставља се на тест у коме је полазишна основа да се жртви не верује, а уколико се и поверује, онда сигурно има неког оправдања за напад који се десио. Уколико жена покуша да се на неки начин одбрани, то је аутоматски знак да је и сама применила насиље, па је јасно да је сама крива за оно што јој се десило.
Детаљно се испитује да ли је којим случајем оптужба лажна, без обзира да ли постоји велики број сведока који потврде да се напад десио. Свака и најмања нелогичност у медијским објавама третира се као доказ да се ради о намештаљци и да је жртва све сама организовала не би ли извукла неку корист. Сензационалистички приступ медија који сурово цеди сваки детаљ догађаја како би што више скандализовао јавност, ставља се на терет жртви и приказује као да је она то изазвала, а према напаснику се показује саосећање јер све то мора да трпи.
Теорије да се ради о рату феминисткиња против мушкараца су најбројније, али не заостају ни оне да је умешан ДБ, Вучић или неки други спољни фактор. Уколико се жртва којим случајем јавно декларише као феминисткиња то је већ јасно оправдање за примену насиља. Проблеми жена се умањују или се тврди да уопште не постоје, а борба за женска права се описује као хистерија ружних, размажених и помахниталих жена. Све ово прати и серија изјашњавања о физичком изгледу и сексуалности жртве.
Свака жена која се одлучи да јавно укаже на физичке или сексуалне нападе, мора очекивати да прође кроз овакав третман, без обзира на ниво повреда или трауму која је њој нанешена. Улога медија уместо да буде осуда напасника и извештавање о начинима да се овим праксама стане на пут, је углавном естрадизација и скадализација јавности, увлачење жртве у нова објашњавања и давање нових материјала за детаљну анализу и развлачење.
Без обзира на велики број порука подршке које су такође видљиве на овим објавама и које уливају охрабрење, не може чудити то што се велики број жена не одважује да јавно говори о ономе што им се дешава.
Не само због природне реакције која би морала бити подршка жртвама, већ и уколико желимо да допринесемо решавању овог проблема, неопходно је да станемо уз жене жртве насиља, да покажемо солидарност, поверење, заштиту и људску бригу. Одговорност да се бави напасником, не сме остати само на жртви већ треба да буде заједнички напор институција и јавности који у коначници мора да има јасну, недвосмислену и строгу поруку да је насиље неприхватљиво и кажњиво.
Радомир Лазовић
Текст је објављен у Блицу 17.3.2019. године под насловом “Кад јавност настави трауматизацију жртава”.
Илустрација: Guardian