Зрењанин, град без воде

2018-07-25T20:37:17+00:0023. 07. 2018.|

Грађани Зрењанина најавили су за данас протест због тога што је овај град од скоро 100 хиљада становника већ петнаест година без пијаће воде.

Од 2004. године вода из славине забрањена је за пиће због велике количине арсена. Зрењанинци се зато последњих петнаест година сналазе и довијају на различите начине, вуку пластичну амбалажу, флаше, бокале, канистере и бидоне од продавница до кућа. Данас су одлучили да ту амбалажу уредно симболично сакупе и на протестном окупљању испред Скупштине Зрењанина врате онима које виде као одговорне.

Али Зрењанинци петнаест година ову своју муку и плаћају. Процене су да се у Зрењанину свакога дана потроши по 20 хиљада евра за куповину воде. Простом математиком, долазимо до преко 7 милиона евра годишње или за петнаест година преко 100 милиона евра које су одвојили за воду коју пију или хиљаду евра по човеку. Зрењанин је град велике социјалне несигурности, где је плата испод републичког просека, а воду сви морају пити, без обзира да ли имају средстава за њу.

Колико се постројења, фабрика воде, али и школа, игралишта или вртића могло направити са тим новцем питају се грађани Зрењанина окупљени око иницијативе Заједно за воду. Уместо у јавну инфраструктуру и побољшање услова живота, овај новац отишао је у приватне џепове, па је на месту и питање да ли у игру укључен још неки утицај и интерес који остварује профит на њиховој муци. Као да неспособност власти која је у Зрењанину превазишла саму себе није довољна. Невероватно звучи податак да Зрењанин у ствари има фабрику воде која је одавно завршена, али је због непоштовања законског оквира при њеној изградњи, њен рад онемогућен.

И ту се глупост, незаинтересованост, бахатост, надменост власти показала у свом најбољем светлу. У свој својој величини. Наиме, пре свега прекршен је јавни интерес јер се град Зрењанин уговором о изградњи фабрике воде обавезао да ће куповати више воде него што је потребно. А затим, уговор уопште није ни валидан јер по закону, приватно предузеће не може вршити дистрибуцију воде. Подигнут је судски спор који је донео још једну занимљивост, а то је да док се он не заврши, Зрењанин не сме покушати да посао са фабриком воде реши на неки други начин, градњом другог постројења. Конзорцијум у чијем је власништву постројење захтева надокнаду штете која се сваким даном гомила, а по њиховој процени ради се о око 600 хиљада евра месечно. Приватни власник, такође, заштићен је и клаузулом да уколико посао пропадне може наплатити износ од око 6,5 милиона евра.

А грађане Зрењанина не штити изгледа никаква клаузулу, никакве одредбе уговора или права… нико. Након свега што су прошли, петнаест година плаћајући и вукући балоне са водом, потенцијалну штету у овом послу платиће из свог џепа, и ако суд одлучи да се инвеститору морају надокнадити трошкови за период у коме нису радили, и ако инвеститор одлучи да наплати клаузулу од 6,5 милиона евра која га штити, и ако се град одлучи да од инвеститора откупи постројење по цени од осам милиона евра, како се у последње време најављује.

Грађане можда највише боли што се ово стање доживљава као нормално и редовно, па заиста дирљиво звуче речи Душана Кокота из иницијативе Заједно за воду који каже: „Гледали смо на телевизији, читали у новинама, како се у неким другим градовима ангажује и војска да се прокопа нови водовод ако је стари загађен, како се у местима у којима воде нема два дана, на сваком ћошку налазе се цистерне… Буде неко ванредно стање и узбуђење… Само је у Зрењанину све нормално и ево тако већ петнаест година. Вода није роба, није луксуз, вода је наша свакодневна потреба.“

Аутор: Радомир Лазовић
Извор: Данас, 25. мај 2018. године

колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд