Ženska grupa Ne davimo Beograd ukazuje na nevidljivu diskriminaciju i položaj žena – penzionerke u Srbiji

Podaci o broju penzionera i penzionerki i njihovoj strukturi po raznim kriterijumima (urbana ili ruralna sredina, pol, radna sposobnost, zdravstveno stanje i slično) dostupni su na sajtovima institucija i organizacija koje se bave starima. Podaci su uglavnom ujednačeni, uz napomenu da su cifre često neprecizne, nepouzdane i podložne promenama. Uz te ograde, može se reći da u Srbiji ima 1 700 000 penzionera, da je svaki peti stanovnik Srbije stariji od 65 godina, i da u toj populaciji ima više žena nego muškaraca.

Socijalni status korisnika penzije je, neujednačen i uslovljen je porodičnim okolnostima, visinom penzije, zdravljem i radnom sposobnošću. Mali broj penzionera ima, za uslove u Srbiji, solidna i visoka primanja. Određen broj penzionera svojim iskustvom, profesionalnim kompetencijama, radnim sposobnostima i životnom vitalnošću jesu nedovoljno iskorišćen društveni resurs. To je posebna tema i tačka iz koje se može govoriti o starima kao razvojnom potencijalu, a o ženama posebno.

Uobičajeno je da se o penzionerima govori kao o osetljivoj grupi, grupi koja je ili u zoni siromaštva ili u riziku od siromaštva, sa visokim procentom bolesnih, nemoćnih, sa potrebom za tuđom negom i brigom. U ovom tekstu preispitujemo nekoliko prioritetnih problema i u kom pravcu treba tražiti rešenje.
Mišljenje naših sagovornica penzionerki je da je briga vlasti o penzionerima jako glasna i često veoma cinična. Poslednji primer koji ističu je Vodič za penzionere, koji im je besmislen po sadržaju, uvredljiv po formi, sa uvodnim tekstom i fotografijom predsednika države. Najavljena Penzionerska kartica neodoljivo podseća na Seniorsku karticu od pre nekoliko godina koja ničemu nije poslužila i koje se niko više i ne seća. Republika Srbija time, još jednom, preporučuje organima vlasti na svim nivoima, privatnim i javnim preduzećima, da vlasnicima penzionerskih kartica omoguće beneficije u skladu sa svojim mogućnostima. Kako to ni predhodnog puta nije reyultiralo poboljšanjem položaja penzionera, postavlja se pitanje zbog čega se smatra da ovog puta hoće?
Naše sagovornice kažu da ne veruju državi. Dobijale su vitamine, sve iste, od istih proizvođača, bez jasnih kriterijuma kome su potrebni, a kome ne, i to sve u sklopu državnih mera za osobe 65+ u vreme epidemije korona virusa. Dobijaju, tu i tamo, pakete, pri čemu se osećaju kao da im je data socijalna pomoć, dok se iznova pitaju od čijeg novca i po čijoj odluci.

Kada je reč o penzijama, prema informaciji na sajtu PIO fonda, prosečna penzija u januru 2023. je 37.809 dinara, posle povećanja od oko 12 % , dok je najniža 12.200 dinara. Trka u odnosu između visina penzija i poskupljenja osnovnih životnih namernica je permanentna, naporna i mučna.

Rodna dimenzija penzija

Kako je visina penzija odraz prethodnog stanja na tržištu rada, rodna neravnoprvnost je vidljiva i u visini penzija. Žene imaju manja primanja, siromašnije su ili su u većem riziku od siromaštva. Najstarije žene su najizloženije teškim oblicima siromaštva. Žene u starosnoj dobi 65+ imaju najniži kapacitet za samoreprezentovanje i zagovaračke aktivnosti, te je zahtevno da se one osnažuju za proaktivan odnos unutar zajednice.

Iz uvek solidarne, ženske perspektive, ponavljamo: Koliko god penzije bile zaslužene tzv. minulim radom, i kao takve nesporne, princip solidarnosti u kontekstu borbe protiv siromaštva je podjednako važan kao i borba za sopstvena prava. Inače smo na skliskom terenu međugeneracijskog nerazumevanja i nesporazuma. Uvek iznova, zalažemo se za međugeneracijsku solidarnost. Položaj penzionerki treba da bude deo borbe protiv prekarnog rada i podplaćenosti ženskih poslova!
Uvek iznova, žene treba ojačavati, ali ne zaboravljati da je njima neophodna velika pomoć i podrška okoline u svakom pogledu . Ta okolina smo mi, pa je na nama da uprkos svim drugim, sopstvenim problemima, nađemo vremena i mesta i za njih, baš zato što su one toliko nesklone da to traže za sebe, a naviknute da daju drugima. Najteže je, kad same padnu u postelju, tj. kada od večitih (najčešće neplaćenih i podplaćenih) negovateljica postanu pacijenti, pa ako nema mlađe i zdravije žene da ih neguje, počinje potraga za domom za stare.

Tema negovateljica koje preko agencija ili samostalno pružaju usluge, njihova (ne)profesionalnost, licenciranje, činjenica da su to dobro plaćene usluge u zemljama EU, za razliku od Srbije i šta bi trebalo da budu javne politike u ovoj oblasti još je jedna velika, ne samo, ženska priča.

Domovi za stare

Domova za stare ima puno u Srbiji, kako državnih, tako i privatnih. U njima su smešteni i vitalni ljudi koji su sticajem raznih životnih okolnosti stambeno zbrinuti kroz domski smeštaj, ali je uglavnom reč o ljudima sa manjim i većim teškoćama samostalnog funkcionisanja, i potpuno nesamostalnim. Državnih domova je nedovoljno, oni su finansijski pristupačniji, standardi rada su ujednačeni, prilagođeni potrebama korisnika ali su slobodna mesta retkost. Privatni domovi su neujednačeni, koliko god se radilo na standardizaciji i akreditaciji, i teško je utvrditi odnos cene i kvaliteta usluge.

Prema pisanju novina Danas od pre nekoliko dana, cene u državnim domovima trenutno idu od 240 evra pa naviše, u privatnim od 450 evra pa naviše, gornja cifra je oko 1000 evra, sve zavisi od potreba tj. zdravlja/bolesti starih kojima treba smeštaj.

Usluge u ovim domovima se, naravno, uglavnom podvode pod ženske poslove, i glas žena koje te poslove obavljaju valjalo bi uključiti u celu priču. Ne smemo ih zaboraviti.

Kako izabrati dom? Staratelji jedni drugima daju iskustvene preporuke, informacije idu od usta do usta, porodice se međusobno obaveštavaju o tome kako je gde. Domovi su često velika tajna, jedno je šta piše na sajtovima, u registrima, a drugo sa čim se suočavate na terenu. Konkretnim primerima koji ovo potvrđuju bismo stupili u zonu reklama i antireklama za pojedine pružaoce usluga i objekata za trajni smeštaj starih, pa ćemo se poslužiti uopštenim iskustvom: Dvoje prijatelja autorke teksta su nedavno obilazili privatne domove u Banatu i Šumadiji, sa namerom da za svoje bližnje potraže smeštaj. To im je otvorilo uvid u širok spektar problema. Već na ulasku u objekat se oseća miris koji nepogrešivo daje odgovor na prvo pitanje, pitanje o higijeni. Prolazak kroz hodnike sa pogledom u sobe otkriva koliko klijenti imaju privatnost i koliko osoblje ima vremena za njihove potrebe. Raspon domova je veliki, od mesta koja je teško prihvatiti kao životni prostor do bolničkih uslova koji ispunjavaju solidne standarde. Zaključak je jasan: potrebno je više državnih domova i pristupačnih privatnih domova za stare koji rade po važećim standardima zdravstvene i socijalne zaštite. To je dalje, široko polje koje treba poboljšavati i unapređivati.

Dnevni centri za osobe sa demencijom

U kontekstu odnosa prema starima koji su nesamostalni, posebno je zahtevna populacija dementnih bolesnika. Domsko smeštanje ovih pacijenata je najteže i najskuplje. Porodice (najčešće žene) se iscrpljuju do neslućenih granica kada postanu jedino okruženje za obolelu osobu ili kada treba plaćati negovateljsku uslugu 24 časa dnevno. Nema registra obolelih od Alchajmerove bolesti i drugih oblika demencije, ali je profesionalna procena da je 6 do 10 % osoba starijih od 65 godina dementno, a da je to i 1% mlađih.

U ovom trenutku, posebnu pažnju i podršku zaslužuje Peticija za institucionalizaciju usluga dnevnog boravka za obolele od demencije, koji je Gradskom sekretarijatu za socijalnu zaštitu Beograda podnelo Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest (SUAB). Reč je o konceptu koji je razrađen, iza kojeg stoji respektabilna profesionalna i volonterska ekipa, o modelu koji je isproban na više punktova u Srbiji i na Novom Beogradu. Odbornička grupa NDMBGD će se založiti da se zahtevi iz ove peticije uzmu razmatranje i da se izađe u susret iznetim potrebama.

Autorka teksta ima iskustvo kao ćerka koja je 8 godina živela u domaćinstvu sa majkom obolelom od Alchajmerove bolesti: To je život bez pauze za odmor i mogućnosti da se postave bilo kakvi prioriteti, a da na prvom mestu nije bolesna mama, život sa mamom koja ne zna da ste joj ćerka, koja mladom lekaru kaže da je sa njim išla u školu, koja je nesamostalna u svakodnevnim aktivnostima, a stalno govori, govori, mešajući san i javu, prošlost i sadašnjost… Vremenom i sami postajete deo tog, poremećenog sveta, a to onda otežava snalaženje u realnosti i čini vas disfunkcionalnim, i tako u krug, do sopstvenog razboljevanja. Doktorka mi je rekla: Znate, u ovoj zemlji nema uslova za smeštaj obolelih od Alchajmera, njima je najbolje u kući. Ja sam rekla: Znate, u ovoj zemlji nema uslova za normalan život ljudi, ni u kući…

Stare žene i femicid

Tema smrtnog ishoda uglavnom porodičnog nasilja je preplavila društvo u Srbiji. Inicijative i borbenost u odnosu na muško nasilje ispoljavaju hrabre žene, kolektivi i organizacije u javnom prostoru. Na skupovima koje oni organizuju vidljive su žene starosti 65+.

Krajem prošle godine, održan je skup uz praćenje daljih koraka države u okviru teme i s trenutnim naglaskom na ženama starijim od 65 godina. Naime, 28. decembra 2022. u Skupštini Srbije je održana konferencija Institucionalni odgovor na femicid u Republici Srbiji. Predstavnica organizacije Amity – snaga prijateljstva, Nadežda Satarić, je navela podatak da je i 2022. godine među ubijenim ženama svaka četvrta starija od 65 godina i da su skoro sve one živele u seoskim sredinama. Starije žene ne prijavljuju nasilje zbog straha, zbog sramote, neznanja kome i kako treba da se obrate ili iz uverenja da im niko neće poverovati i neće ih zaštititi. Čak i kada prijave nasilje kojem su izložene, nedovoljno su podržane od strane službi za podršku (N. Satarić).

Zaključak koji je izveden iz ove procene glasi: Neophodno je podzakonskom regulativom doneti protokole za prevenciju nasilja prema starijima, poput onih za prevenciju nasilja prema deci, i propisati konkretne mere za skrining nasilja nad starijima, prvenstveno u sektoru zdravstvene zaštite (kod izabranog lekara, koga svaka starija osoba poseti makar jednom godišnje) i u sektoru socijalne zaštite gde stariji odlaze da bi iskoristili neko od prava iz socijalne zaštite (N. Satarić).

Zahtevamo solidarnost i borbu za sve žene, starije su predmet ovog teksta, pa su u zato u fokusu.

Zagorka Aksentijević/Ženska grupa