Velikom konferencijom koja je okupila preko 150 prosvetnih radnika, predstavnika sindikata, stručnjaka koji su vodili reforme u regionu i roditelja školske dece, Zeleno-levi front otvorio je javnu raspravu o tome kakve su nam škole potrebne. Konferenciju je uvodnim izlaganjem otvorio akademik i univerzitetski profesor, Vladimir Kostić, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.
U svom uvodnom izlaganju akademik i univerzitetski profesor, Vladimir Kostić, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, izložio je niz sistemskih problema sa kojima se suočava obrazovni sistem, posebno istakavši loše uslove rada prosvetnih radnika, ali i srozavanje uloge koju prosveta ima u našem društvu.
“Prosvetni radnici su na marginama društvenog značaja, slabo plaćeni, a ponekad ih i bijemo (…) U osnovnim školama 48 odsto zaposlenih nema stalni radni odnos, a u srednjim školama je ta cifra iznosila 51 odsto”, rekao je Kostić i dodao „Niz važnih tela poput nacionalnih saveta, sveo se na savetodavnu ulogu relevantnom minsitru, na delu je centralizacija sistema obrazovanja, smanjivanje nezavisnosti i profesionalizma, povećanje uloge ministarstva – ukratko povećana kontrola sistema.”
Na dva panela koja su usledila, svoja iskustva i mišljenja podelili su predstavnici sindikata, prosvetni radnici, predstavnici privrede ali i đaci.
Tokom cele konferencije, govornici i govornice su isticali važnost škole kao zajednice, pričali o aktivnoj ulozi svih učesnika u obrazovnom sistemu, a pre svega njih samih kao učenika, prosvetnih radnika i roditelja.
Jedna od glavnih tema bila je i poštovanje profesorske struke – od sve manjeg interesovanja za profesiju, do uslova rada, odnosa učenika i roditelja prema profesorima.
„Od malih nogu učimo da škola nama ne pripada. Učenici se osećaju kao gosti u nečijoj kući, kada se pred njih stave neka pravila, u čijem kreiranju ne učestvuju. Ali ako budu učestvovali u postavljanju tih pravila – onda će ih i poštovati.” – rekao je Aleksandar Baucel, sa Filozofskog fakulteta, osvrnuvši se još jednom na važnost škola kao dobrih zajednica: „Deci je škola prvo mesto gde se sreću sa drugačijim ljudima, tu mogu da nauče kako da žive sa ljudima koji su različiti. Da se u budćnosti to ne pretvori u konflikt, već u kvalitet društva.”
Katarina Šćepanović iz Foruma beogradskih gimnazija objasnila je izazove sa kojima se suočavaju i prosvetni radnici: „Nisu pare uvek najveći problem, iako polovina nastavnika radi na ugovorima na određeno vreme i na taj način su lako podložni manipluacijama. Nama profesori ne odlaze zbog većih plata, nego da bi ih manje bolela glava. Ja sam i dalje u školi – samo zbog svojih đaka.”
„Od škole se često očekuje da bude glavni, ako ne i jedini autoritet u obrazovanju, a ponekad čak i u vaspitavanju dece. Mi kao roditelji imamo roditeljske sastanke, otvorena vrata, međutim na tim mestima roditelji uglavnom primaju informacije – o rezultatima, problemima, ali nema povratne sprege. Roditelji se tu ne uključuju i ne mogu da daju povratno mišljenje.” rekla je Nina Kostić, roditeljka troje dece.
Nakon majskih masovnih ubistava, kao i nasilja kojima su profesori izloženi, nasilje se logično nametnulo kao tema. O posledicama nepostojanja zaštite za nastavnike, adekvatnih sankcija za počinioce nasilja, govorio je Nikola Ćurčin iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije: „Nastavnici su rekli: ako će da na razbijaju glave zbog ocena, onda će svi imati petice.”
Na to se nadovezao i Luka Babić, brucoš i bivši učenik Treće beogradske gimnazije: „Mi znamo da ocene imaju cenu, da opravdanja za izostanke iz škole imaju cenu. Da neki učenici imaju leđa. Brišu se vaspitne mere za učenike koji imaju leđa, a posle se žalimo na nasilje.”
Važno je zato bilo da se osvrnemo i na neuspešne reforme, ili njihove manjkavosti. Iskustvo iz Sarajeva preneo nam je Namir Ibrahimović, bivši voditelj kurikularne reforme u Kantonu Sarajevo: „Kanton Sarajevo nije dobar primer reforme jer nema suštinske želje za promenom, ne pitaju se nastavnici i nastavnice šta im treba, već se kupuju, na primer, dronovi i pametne table – koje se na kraju dana koriste kao obične table.”
Dva panela pratila su žustra pitanja i komentari iz publike. „Znali smo da ova vrsta razgovora nije jednostavna, ali ozbiljni koraci i ozbiljne politike zahtevaju hrabrost, da svi dođemo na jedno mesto čak i kada se ne slažemo. I to nam nije bio problem da uradimo, kada je ulog veliki – a to je interes naše dece ali i interes našeg društva.” rekao je jedan od organizatora konferencije Miloš Janković iz Zeleno-levog fronta.
Dodao je i da je ovo tek početak razgovora, i da je ova konferencija tek prva u nizu aktivnosti koje će Zeleno-levi front sprovesti širom Srbije s ciljem otvaranja javne rasprave o neophodnim promenama u obrazovanju.
Celu konferenciju možete pogledati na sledećim linkovima:
Prvi panel: Obrazovne reforme, iskustva iz regiona
Drugi panel: Izazovi obrazovanja u Srbiji – pogled u budućnost
Pročitaj i ovo:
Školski odbori kao odbrana obrazovanja i zakonitog poslovanja škola
Serijsko i masovno obračunavanje sa neposlušnim učiteljima, nastavnicima, profesorima i direktorima škola u Srbiji traje već mesecima - od početka studentskih i građanskih protesta, a naročita eskalacija prati izbor Dejana Vuka Stankovića za ministra “osvete”.
Stavljanje Rusije na Vučićevu stranu pokazuje da je EU jedini spoljni saveznik pobunjenih građana
Nakon što se ruska bezbednosna služba ponovo otvoreno stavila na stranu Aleksandra Vučića u velikoj društveno političkoj krizi u Srbiji, čak je i najokorelijim evroskepticima jasno da jedina podrška pobunjenim građanima može doći od Evropske unije. Budućnost Srbije je u Evropskoj uniji, a ne sa Vučićem.
Kozma: Potrebna reforma cele železničke strukture, a ne izmene koje se prave samo da bi prikazale normativni napredak ka evrointegracijama
Odbor Skupštine Srbije za evropske integracije danas je prihvatio Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o istraživanju nesreća u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju, a poslanik Zeleno-levog fronta Robert Kozma istakao je da taj predlog zakona ne polazi od pravog konteksta i realne situacije na terenu, već su izmene napravljne samo kako bi bile „štiklirane“ i kako bi prikazale normativni napredak ka evrointegracijama.
