Povod za razgovor sa Vjekoslavom Vukovićem, čovekom koji je jedan od najzaslužnijih za prisustvo inicijative Ne davimo Beograd u medijima i vidljivost na društvenim mrežama, je kampanja “Srbija protiv diktature”. Krenulo je Bukom protiv diktature, zatim Lancem u 16 gradova, da bi se nastavilo tribinama i štandovima.

Kako si zadovoljan vidljivošću poruka inicijative Ne davimo Beograd i kako građani reaguju?

Uvek može bolje, ali ja sam prilično zadovoljan. Uspeli smo da u ovoj atmosferi u kojoj imamo ograničene resurse, ekstremno mali broj slobodnih medija koji ne protežiraju neku od političkih opcija i česta saplitanja sa tamne strane, nametnemo pitanja koja su nama bitna kao ključna. Ali mislim i da je bitno to što smo pitanja slobodnih izbora i bojkota lažiranih, povezali sa životnim problemima ljudi.
Građani i građanke su nam najveća podrška, a pored naših i aktivista Građanskog fronta, brojni ljudi su se uključili u pripreme za prvo veče Buke protiv diktature, kad je sve eksplodiralo i nastavilo da se širi. Mnogi misle da je dovoljan jedan tvit, slika, proglas da se nešto desi, ali iza svake akcije koja je otišla daleko, stoji ogroman rad na pripremi svega što je neophodno. Naravno i naš kredibilitet i doslednost dovode do motivisanih građana, pa je tako moguće da Lanac protiv diktature krene iz Kosjerića, gde su građani prvi istakli transparent da su protiv diktature, pozivajući obližnju Požegu da se pridruži, a da se on završi tako što se čak 16 gradova uključi.

Kako ti vidiš trenutnu javnu scenu Srbije u kontekstu narednih izbora, koje teme su okupirale javni prostor i dominiraju kampanjom?

“Kampanjama” dominira jedan preširok dijapazon tema, od kojih samo mali broj ubada suštinu. Svakako je najveći uticaj na vladajuće garniture ostavio #bojkot2020 jer prvi put smo posle 8 godina mogli videti izvesna popuštanja kriminalaca na vlasti. Međutim, čim su prvi akteri počeli da izdaju ideju bojkota, naprednjaci i sateliti su se ohrabrili da nastave po starom, ali bojkot im ne izlazi iz usta i tabloida. Što govori da je to odličan potez, međutim, od starta se u tu odličnu ideju ušlo neiskreno od strane dela opozicije i sopstvenu pasivnost su pripisali drugima i čekali prvi dobar momenat da zbrišu u izbornu farsu. Inicijativa Ne davimo Beograd ostaje privržena bojkotu ovakvih izbora.

Ima li prostora za bilo koje druge teme osim samih izbornih procedura? I inicijativa Ne davimo Beograd, ali i skoro svi politički akteri tvrde da nema izbornih uslova, kako se to odražava na komuniciranje izbornih poruka onih koji izlaze?

To pitanje bih postavio svima koji nas ubeđuju da učešćem na izborima navodno žele da promene vlast, neki kažu i sistem. Naime, farsi od izbora doprinosi i to što ne postoje ozbiljni programi koje politički akteri nominuju, vreme za kampanje je bilo minimalno, uslovi katastrofalni, potpisi za učešće se završavaju kod lokalnih dilera, RIK je jedna vesela i bezbrižna družina, institucije ne postoje, izborni zakoni se ne poštuju ili su loši. U takvoj situaciji nema ni politike, niko se ne bavi običnim čovekom, kako da mu olakša i poboljša život, zaštiti od prevare i pritisaka… Moram da pohvalim da smo i pored aktivnog bavljenja bojkotom izbora, u ovom periodu uspeli da se bavimo i drugim životnim temama. Od tema kao što su osporavanja katastrofalnog projekta spalionice u Vinči, preko isticanja radnih prava žena, posebno u kontekstu neplaćenog rada, nedostatka slobodnih dana i izloženosti pandemiji, pa sve do podrške aktivizmu na nivou ulaza, zgrada i delova grada. Sve se može kad se hoće i ne mora da bude plaćeno poslaničkim mandatom.

Šta se dešava sa programima i predlozima za rešavanje konkretnih životnih problema građana, zašto njih nigde nema u kampanji?

Mislim da se niko time ozbiljno ne bavi. Predsednik Vučić je najdominantnija tema vlasti, ali i protivnika, kampanje se svode na za ili protiv njegovih poteza, bez jasne ideje kako se suprostaviti i šta je konkretno rešenje. Neki se trude da budu veći Vučići od njega samog sa retrogradnim rešenjima, neki žele da budu veći “šmekeri” od njega, a ustvari mu se dive, sve je zatrovano i veoma teško je nametnuti teme koje mi spominjemo. Koliko puta ste čuli da ovo nije trka nego maraton, samo moramo da se pomirimo sa tom činjenicom, a ne da se svake godine vraćamo na start trke, što se dešava u društvu koje u fokusu nema brigu za čoveka i prirodu koja ga okružuje. Loš život koji živimo i koji je posledica siromašnog društva, državne mafije, neravnomerne raspodele bogatstva i brojnih drugih anomalija koje vučemo još od devedesetih, utiče i na naš svakodnevni život u stanu (ako ga imamo), ulazu, na ulici, u vrtiću, školi ili fakultetu, poslu i birou za nezaposlene i to mora da bude uvek i svuda tema iskrenih političkih opcija.

Kako javnost reaguje na naše poruke u kampanjama i svakodnevnim aktivnostima i kako mogu pomoći borbu za slobodan i solidaran Beograd i Srbiju?

Naši predlozi i odluke često nisu poželjni, pa nailazimo na oprečne reakcije, ali imamo veliku podršku javnosti koja deli naše vrednosti. I rado slušamo dobronamerne sugestije od ljudi koji se ne libe ni da pohvale neku našu inicijativu, samim tim i njihova kritika ima više smisla. Nažalost, postoji i deo javnosti sa prave strane istorije koji koristi čak i pravopisnu grešku da ospori naš rad, istovremeno ostajući nem na dobre strane našeg bavljenja svakodnevnicom. Poručio bih im da se pomire sa tim da smo dosledni od početka i da nećemo odstupiti od vrednosti za koje se zalažemo. Ako neće da pomognu, nek ne odmažu, znamo se, nema šta da se krije 🙂

A ako zastupate iste ili slične stavove sa nama, pomozite nam konkretnim medijskim savetima ili preuzmite deo posla i budite deo naše priče i tako naše društvo učinite boljim. Javite se na [email protected]