Piše: Dobrica Veselinović

Kao po pravilu, umesto da se za izazove 21. veka ozbiljno sprema i pronalazi alternative, srpska politička elita je poslednjih dana okupirala javnost idejom o ponovnom vraćanju obaveznog služenja vojnog roka.

No, ono što me je potaklo da napišem ovaj tekst nije želja da ulazim u diskusiju da li nam je vojska kao takva uopšte potrebna, i kakva ona treba da bude, već osećaj da nam je potrebna potpuno nova armija.

Odmah da bude jasno, ja sam od punoletstva prigovarač savesti (neki će se ovom prilikom sa nostalgijom setiti i kampanja početkom 2000-ih za uvođenje civilnog služenja vojnog roka) i nisam išao u klasičnu vojsku.

Služio sam civilno, u Gradskom zavodu za javno zdravlje Beograda osam meseci, i imao još mesec dana obuke iz civilne zaštite. Znači, ukupno devet meseci. Nisam se izvlačio i bežao, verujem da Srbiji treba služiti jer je naša domovina. U toj civilnoj službi, radio sam sve kako je trebalo u punom kapacitetu i kako mi je rečeno. Na kraju služenja sam i na nekom upitniku potpisao da bih bio u sastavu civilne zaštite, ali nikada me niko nije posle toga pozvao.

Nije to sad toliko važno, bolje da se vratimo u sadašnjost.

Nadam se da je svima manje-više jasno da su klimatske promene naša nova „normalnost“. Budućnost nam, uz sav napor da proces uništenja planete i života na njoj usporimo i zaustavimo, nosi ekstremne promene vremenskih prilika, koje će se brže smenjivati i biti sve destruktivnije.

Suše, drastične promene temperature, pljuskovi, bujične poplave, zemljotresi i druga razorna dejstva prirode su pojave uz koje moramo naučiti živeti i odupreti im se, ako želimo da preživimo.

U takvoj situaciji, zar nije logično da nam treba vojska koja se bori protiv klimatskih promena i posledica koje one donose? Zar nam ne treba novi odgovor na elementarne nepogode koje će nas zadesiti u narednim godinama?

U toj borbi teško će nam pomoći tradicionalno ustrojena vojska i naoružanje koje sada posedujemo ili koje tek planiramo da nabavimo u budućnosti… Ne treba nama obavezni vojni rok na zastarelom oruđu i topovima, gde je ponižena vojska pod upravom raznoraznih vulina i korumpirane političke elite. Nama treba civilna zaštita.

Treba nam dobro opremljena, uvežbana civilna zaštita kako bi zaštitili sve naše ljude, životinje i na kraju našu zemlju. Nisam naivan, znam da postoji hiljade i hiljade varijabli šta sve u jednoj kriznoj situaciji može da krene po zlu, ali baš zato već treba da budemo spremni. Ili bar da počnemo da se spremamo. Što smo spremniji, manje će biti posledica, manje ćemo se kajati u budućnosti.

Na kraju dana, planiranje, obuka i priprema ljudi i resursa nije nuklearna fizika. Postoji znanje i ljudi koje treba organizovati. Potrebno je organizovati i obučiti građane i građanke u funkcionalne jedinice civilne zaštite. Unaprediti postojeći sistem koji rudimentarno postoji i proširiti ga u svim krajevima, blokovima, opštinama, gradovima.

Svi moramo da znamo pravila ponašanja i protokole u slučajevima elementarnih nepogoda, kako bi se u datoj situaciji pomoglo onima kojima je pomoć potrebna u skladu sa prioritetima koji su unapred definisani, jasni i utemeljeni.

Svi moramo da znamo šta i zašto raditi, kako i kad postupiti ako nas zadese (a zadesiće nas) poplava, zemljotres, požar… To da li znamo kako da se ponašamo da bi se izbegla panika, pravi razliku između haosa i kakve-takve kontrole nad događajima. To da li znam kako se vrši ukazivanje prve pomoći, previjanje, razlikovanje povreda jeste razlika između života i smrti.

To da li znamo da rukujemo protivpožarnim aparatima i znamo za koji tip požara koji treba koristiti jeste ulaganje u budućnost. To kada je izvršena provera ispravnosti i dostupnosti opreme jeste pravo osiguranje ljudi i imovine. Setimo se ovde i da je po važećem Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac u obavezi da pruži obuke zaposlenima iz bezbednosti na radu, borbe protiv požara i u davanju prve pomoći. Da li se i ovog minimuma svi pridržavaju?

Ulaganje u prevenciju, kako bi se sprečili negativni efekti i ublažile posledice klimatskih promena predstavlja jedan od prioritetnih zadataka ukoliko želimo da buduće generacije imaju iole pristojno mesto za život na ovim prostorima. A civilna zaštita je po meni jedno takvo, hitno i preko potrebno ulaganje.

Kako se razgovori o vojsci obično završe pričom o patriotizmu, i ja ću završiti tako. Za mene je patriotizam prvenstveno zadatak da čuvamo i unapredimo ono što u ovom ograničenom vremenu u kojem smo na ovom svetu svi zajedno imamo i delimo. Da ne uništavamo reke, planine, gradove, da ne trujemo zemlju i vazduh, da ne ubijamo životinjski i biljni svet sa kojim delimo prostor.

Samo brigom prema drugima i solidarnošću Srbija može postati zemlja u kojoj će buduće generacije moći i želeti da žive.

Foto: Reuters/Marko Đurica

Originalni naslov: Umesto obaveznog vojnog roka – civilna zaštita za sve

Izvor: https://pescanik.net/umesto-obaveznog-vojnog-roka-civilna-zastita-za-sve/

Pročitaj i ovo:

  • bgmetro

Metro ZA potrebe građana, a ne profit tajkuna

Pokret Ne davimo Beograd uputiće primedbe na Nacrt plana generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu koji je na javnom uvidu. Naime, predloženi plan za metro nije u interesu građana, već isključivo tajkuna koji su zainteresovani za gradnju na livadama koje povezuje izabrana trasa. Ukoliko se već odustalo od višedecenijskog plana za prvu liniju metroa, ne sme se propustiti prilika da metro poveže najgušće naseljene oblasti grada i tako smanji gužve i ubrza kretanje kroz grad. To prema postojećem planu nije slučaj.

Nova podrška javnih ličnosti “Povelji za dobar grad” pokreta Ne davimo Beograd

Nova grupa javnih ličnosti i nezavisnih intelektualaca podržala je “Povelju za dobar grad”, pokreta Ne davimo Beograd. Podršci planu, kako da Beograd postane dobar grad za sve njegove građane, pridružili su se muzičari Branko Golubović Golub, pevač grupe Goblini i Nebojša Despotović iz benda Duboka Ilegala, zatim profesorka Srbijanka Turajlić, društveni aktivista Gordan Paunović, psihoterapeutkinja Aurelija Đan, sociološkinja Jana Šarić, aktivistkinja za ženska prava Maša Elezović i IT stručnjak Ivan Milošević. Podršku povelji dali su i pesnik Stevan Tatalović, književna prevoditeljka, novinarka i spisateljica Mirjana Ognjanović i antropološkinja Irena Molnar.