Устаничка је за мене симбол неправде

2018-08-13T12:08:07+00:0013. 08. 2018.|

Ауторски текст Милоша Ињца, једног од активиста Не давимо Београд и Здружене акције кров над главом који је међу људима који су оптужени за наводно ометање службеног лица у вршењу дужности за време блокаде избацивања избегличких породица на улицу у Устаничкој 244.

Устаничка је за мене симбол неправде која је солидарном акцијом грађана ипак исправљена, пример на којем је показано да грађани могу да промене неке ствари, зато сада када сви знају да је то могуће, очекујем велики број солидарних грађана у покушају да спрече још једно насилно исељење заказано за 14. август у 9 ујутру. Овога пута мета су радничке породице радника Трудбеника које живе у Лунета Миловановића 6. Видимо се!

Милош Ињац

“Ја се осећам исто као кад су ме терали из дома када сам први пут избегао, можда још горе, јер сад немам где да побегнем” – Овако је свој осећај описао човек којем је између осталих претило насилно исељење на улицу.

Да кренемо од почетка, грађани којима прети исељење се налазе у тим “становима” последњих 10 година, ставио сам под наводнике јер су у питању адаптиране собе бившег самачког хотела. Готово 10 година Комесаријат за избеглице се није бавио тим људима, тек након прве интервенције “Здружене акције Кров над главом”, када је први пут покушано насилно исељење ових људи, комесаријат је након притиска јавности по први пут послао људе, комесара Цуцића лично, да виде који се људи ту налазе. Тада су направљени и договори да се њихов статус реши.

Епилог ових договора јавност већ у доброј мери зна, ништа од договореног комесаријат није испоштовао и након 8 месеци нерада, најавили су нова исељења. Већ првог дана поред извршитеља, полиције и представника комесаријата, појавила се и ПР комесаријата, убрзо за њом долази и породица која треба да се усели у стан који је предмет исељења тог дана. ПР довлачи камере, баца корицу хлеба између две избегличке породице и задовољно трља руке очекујући гладијаторску борбу на живот и смрт при чему се нерад комесаријата тотално губи. Ипак, ми из “Здружене акције” и “Колективне одбране станара”, не дозвољавамо да до тога дође и обе породице окрећу пажњу ка комесаријату, који их је и довео у ову ситуацију, план А комесаријата није успео. Истог дана, представник комесаријата Петар Анђић пред најмање пет телевизијских камера наглашава да насилних избацивања неће бити.

Већ сутрадан потпуно другачија слика, око 50 полицајаца предвођени већ познатим инспектором који за себе тврди да је “Шериф, Бог и батина”, већ око 5 ујутру упада у зграду и око ње, припремајући терен за насилно избацивање. Мало ко је очекивао да ће тог дана бити спречено било какво избацивање, али одлучном акцијом активиста ипак се одустаје од најављеног избацивања и прави се још један договор са станаром, овога пута написмено. Иако је план Б комесаријата за избеглице пропао, дешавања са овог дана још увек немају епилог, на лицу места је ухапшено 16 активиста који су на миран начин, користећи своје Уставно право на изражавање незадовољства поводом бруталне акције полиције, привођења су се наставила, лично сам био мета две недеље касније а према информацијама које имам, још неке од активиста очекује исто. Држава је још једном показала да је увек спремна на обрачун, али само када су у питању солидарни активисти.

Како је среда била дан без заказаног исељења, активисти, заједно са станарима су отишли у комесаријат захтевајући састанак, иако у први мах није тако изгледало, након што су се појавиле телевизијске камере представници комесаријата су ипак, тешком муком, прешли на план Ц, а то је повратак “за сто” и преговори са породицама. Током преговора, покушаји исељења су се наставили све до 10. Августа, али за разлику од претходних покушаја, комесаријат је овога пута испоштовао договор и насилних исељења није било.

Поставља се питање зашто је комесаријату тек план Ц разговор са људима? Зашто је било неопходно да се непотребном стресу излажу и породице којима прети исељење и они којима је обећано да ће ту бити усељени? Зашто је било неопходно да активисти на својој кожи осећају сву снагу државних и парадржавних структура да би комесаријат радио свој посао?

На ова питања, нажалост немам одоговор, али на оно питање из наслова имам. Устаничка је за мене симбол неправде која је солидарном акцијом грађана ипак исправљена, пример на којем је показано да грађани могу да промене неке ствари, зато сада када сви знају да је то могуће, очекујем велики број солидарних грађана у покушају да спрече још једно насилно исељење заказано за 14. август у 9 ујутру. Овога пута мета су радничке породице радника Трудбеника које живе у Лунета Миловановића 6. Видимо се!

https://www.facebook.com/events/1867285976628285