Svetislav Kostić za portal 021: Ovoj vlasti su uzori Turska i Azerbejdžan, ne želi evropske vrednosti

“Naše građane decenijama vode ljudi čija se deca školuju u privatnim školama, koji se leče u inostranstvu, letuju po mondenskim letovalištima, a sakoi im vrede više od njihovih automobila.”

Ukoliko je “posao” intelektualaca da stalno budu “svetionici zdravog razuma, koji ne dozvoljavaju da se brodovi puni ljudi zabijaju o hridi zabluda”, kako je to sročio Rambo Amadeus, onda je primer toga profesor Svetislav Kostić sa Pravnog fakulteta u Beogradu.

Poresko pravo predaje u Beogradu, ali i na univerzitetima u Njujorku, Amsterdamu, Lozani, Najrobiju. Ono za šta smatra da bi bilo dobro menjati ili uspostaviti, na polzu naroda, komunicira kroz svoj angažman u “Ne davimo Beograd”, kao član pravnog tima i socioekonomske grupe. Tako je bio i među prvima koji je izneo predlog o kontrolisanoj zakupnini stanova i kuća, premda vlast odlučuje da ignoriše stambenu krizu.

U razgovoru za 021.rs Kostić priča o odnosu Srbije i Rusije, šta je o tome pričao Ilija Garašanin onda kada se očekivala žrtva, postavlja logično pitanje u vezi sa Kosovom, o vlasti Aleksandra Vučića, o uzorima aktuelne vlasti, desnici za koju postoji samo “stradalna Srbija”, poručujući da ne odustaje od borbe jer je “cilj da stvorimo Srbiju u kojoj će naša deca videti budućnost svoje dece”.

021: Početak godine je uvek vreme i da se sumiraju utisci o prethodnih dvanaest meseci. Mnogo toga se izdešavalo od 1. januara 2022. i delujemo pomalo “pometeni” u toj bujici informacija. Šta je za vas najvažniji događaj u ovoj godini, na globalnom planu, ali i na ovom našem, domaćem?

Kostić: Kada su u pitanju događaji na globalnom planu tu se svakako nameće rat u Ukrajini, odnosno agresija Ruske Federacije na ovu zemlju. Rusija je ovaj rat već uveliko izgubila i ona je uspela da sama svojom politikom sebi oduzme status svetske sile, ali i da se izoluje od ostatka kontinenta kome već više stotina godina, od Petra Velikog, teži da pripada.

Srbija, na žalost, vodi potpuno pogrešnu spoljnu politiku, i sebe, ponovo (nije nam prvi put u istoriji), stavlja u poziciju onoga kome će se naplaćivati ruski dugovi. Mi smo inače bili u dosta sličnoj situaciji pre sada 170 godina za vreme Krimskog rata i tada nas je od uništenja spasila državnička mudrost Ilije Garašanina. Možda bi se građani iznenadili kakve je reči taj velikan naše istorije izgovorio na sednici srpske Vlade kao njen predsednik 1852. godine, upravo onda kada je Rusija tražila od Srbije da sebe priloži na žrtvu njenim interesima:

“Šta to žele od Srba Rusi? Kakvu blagodarnost od nas očekuju? Nisu Srbi sopstvenost cara Nikolaja, pa da im on izbira predsedatelja Vlade, niti da postuplenijima njegovim upravlja! Ni ja nisam njegov lutak, da me on izbira ili pomera. A zašto je mene najposle stalo za to, trpi li me Rusija ili ne?! Ni ja, kao ni vi, ne jedem lebac zubima rusijskim, nego mojim sopstvenim zubima. Kad se je moj otac Milutin, sa vašim očevima borio za današnju slobodu mog Otečestva, kad je on krv svoju za to prolivao dejstvitelno, nije on znao, a ni očevi vaši, ima li tijeh Rusa na svetu. Ti isti Rusi bili su vazda pričina samo, te je moj otac neprirodnim načinom glavu izgubio i još toliko nesreća se tom prilikom mnozini Srba dogodilo. A sad hoćedu da ja budem njihov rob i sluga kao što su se takovim mlogi drugi naši učinili. No, ja to neću, ja služim mom Otačastvu i služiću mu verno, bez svakog i najmanjeg straha od Rusije ili budi koga!”

Kada su u pitanju domaći događaji to su svakako izbori koji su se održali u aprilu ove godine. Ja sam dugo verovao i u nekoj meri idealizovao poziciju nezavisnog intelektualca u našoj politici. Problem moje zablude je u tome što ona ima nekog smisla u uređenim društvima u kojima postoji politika. Srbija je danas pretpolitičko društvo i zadatak ove generacije je da, ako ume i može, pruži narednim generacijama taj luksuz da budu nezavisni intelektualci i da kao takvi imaju ulogu u našem političkom životu.

Upravo zato sam ja član pokreta Ne davimo Beograd i ono što sam želeo jeste da politička opcija koja zastupa vrednosti u koje ja verujem, vrednosti slobode, društvene solidarnosti, socijalne pravde, koja se bori za to da Srbija ima budućnost tako da naša deca ovde vide budućnost svoje dece, uđe u Skupštinu, odnosno da postavimo temelje za našu transfromaciju u jednu punokrvnu političku partiju koja će delovati u celoj zemlji, političku partiju koja posle više od tri decenije parlamentarnog života po prvi put građanima pruža mogućnost da glasaju za pravu iskrenu levičarsku opciju. I želja mi se u ovoj godini obistinila.

I to mi se obistinilo tako da sam svakoga dana ponosan na ljude iz Ne davimo Beograd i na neki način posramljen količinom njihove posvećenosti, entuzijazma, lične hrabrosti i iskrenosti. U gradu u kome smo nastali, bez ikakve medijske podrške, napadani sa manje više svih strana, bez gotovo bilo kakvih sredstava (šta da vam kažem kada su u našem pokretu nadobudni profesori univerziteta provodili dane za štandovima deleći letke), držeći se čvrsto svojih ubeđenja tako da ih nikada nismo skrivali od građana – i to po svim pitanjima od kojih političari u ovoj zemlji po pravilu zaziru – Srebrenica, prava naših LGBT sugrađana, sankcije Rusiji. Mi smo uspeli da dobijemo 100.000 glasova i da postanemo najsnažnija opoziciona partija u gradskoj skupštini. Za 2023. godinu zadatak je Srbija. I zato koristim priliku da pozovem sve Novosađane da nam se pridruže u ovom poslu.

021: Krajem godine imali smo brojne reakcije u vezi sa Nacrtom Zakona o unutrašnjim poslovima, što je za posledicu imalo njegovo povlačenje iz procedure. Ovo nije prvi put da se sličan zakon “potura” i da se potom povlači. Šta nam o odnosu prema građanima govori očigledna želja vlasti da usvoji zakon koji sužava slobode i privatnost građana pod izgovorom veće sigurnosti?

Kostić: Vlast Aleksandra Vučića je diktatura u pokušaju. Njegov ideal je Alijev u Azerbejdžanu ili Erdogan u Turskoj. I svake godine on pokušava da nas dalje pomeri u tom pravcu, a sve dalje od građanske i ustavne demokratije za koju smo se, valjda, borili tokom cele svoje moderne istorije. Samo je u ovom zakonu, odnosno u njegovom povlačenju ključ. Čim se i ovako slabašna opozicija ujedinila i čim je vlast primetila da je borba oko ovog pitanja može osnažiti, oni su ga povukli iz procedure. Sloboda se teško osvaja i mora da se svakoga dana brani.

To se čini izgradnjom institucija. Za sada najveći deo njih kontroliše neko ko niti poštuje Ustav, niti ga slobode građana zanimaju. Ali ima i onih koje zavise od nas – to su naše političke partije i pokreti. I tu moramo da usmerimo svoje napore. Da izgradimo političke alternative, i to pre svega one zasnovane na čvrstim ideološkim temeljima, kojima ćemo obezbediti snagu i infrastrukturu da mogu da vode borbu sa jednom savršeno naštelovanom političkom mašinom kakav je SNS.

Mi smo ih, verujući u opsene opštenarodnih pokreta vezanih za neki pojedinačni cilj ili u politiku bez politike, razorili. Odnosno, pomogli smo neodgovornim vođama opozicije da to učine. Sada je na nama da ih ponovo izgradimo. I ne, nema ko drugi to da uradi. Onaj koga gledamo u ogledalu ima tu odgovornost. A odgovorni smo prema onima čije oči u nas gledaju sa neograničenim poverenjem – prema našoj deci. Zato sam ja u Ne davimo Beograd. Da mi bude lakše pred rođenom decom.

021: Ponovo se zaoštrava situacija na Kosovu. U pitanju jeste tema koja unosi strah među ljude, pogotovo kada se kriza pojačava vestima o “haubicama” kod Jarinja, povećanju broja pripadnika specijalnih jedinica i konstantnog naoružavanja, sa sve izjavama o “odbrani”, “zaštiti naroda” i slično. Mislite li da je aktuelna vlast, koju predstavljaju oni koji su devedesetih već vodili ratove i izgubili, spremna da uvede Srbiju u još jedan ratni sukob ili je samo reč o “proizvodnji krize” kako bi se u drugom planu ostavili ekonomski problemi koje već sada građani jasno osećaju?

Kostić: Imati poverenje u naše vođstvo, posle svega što smo iskusili sa njima u proteklih 30 godina, graničilo bi se sa suludošću. Međutim, ono što nudi neku dozu utehe da ratova neće biti, jeste to da su se njeni prvaci do te mere obogatili da mi je teško poverovati da bi ta bogatstva dali zarad nekih nacionalnih ideala. A bilo kakav ratni sukob bi za sve nas, pa i po njih, bio poguban, s tim da bi ovoga puta oni koji su se 90-ih iz sigurne pozadine ili vršeći drugorazredne političke uloge bogatili, sada, kada su postali multimilioneri, nosili primarnu odgovornost i, naravno, posledice.

Dakle, verujem da se radi o “proizvodnji krize”, uz zdravu dozu straha da ne treba uvek biti previše optimističan. Ono što je takođe potrebno primetiti jeste to da se sa druge strane vlast u Prištini ponaša kao najbolji učenik Slobodana Miloševića i primenjuje prema Srbima sve najgore i najmračnije aspekte politike čije su žrtve nekada bili Albanci. Drugim rečima, ja verujem da ni vlasti u Prištini svojim građanima, Albancima, ne misle dobro, tj. da im njhova budućnost i budućnost njihove dece nije na prvom mestu.

021: U vezi sa prethodnim pitanjem, vi ste među prvima predložili da bi stambene kirije trebalo da se kontrolišu upravo zato što su veoma porasle, te je porodicama, ali i studentima na primer, sve teže da isprate ovaj trošak. Mislite li da bi takav predlog mogao da zaživi ili će biti automatski odbačen samo zato što predlog dolazi iz redova opozicije?

Kostić: Usled opšte eksplozije cena zakupa nepokretnosti u svim većim urbanim sredinama u našoj zemlji pokret Ne davimo Beograd je predložio mere koje su osmišljene po uzoru na ono što postoji u gotovo svim evropskim zemljama i to već 120 godina. Mi smo naš predlog Zakona o zakupu stanova i kuća za stanovanje i kontrolisanoj zakupnini podneli Narodnoj skupštini još 23. novembra. Ako čitaoce 021.rs, zanima mi se nudimo da u Novom Sadu održimo jednu tribinu na ovu temu gde bismo temeljno obasnili naša rešenja za krizu koja pogađa naročito studente i njihove porodice, kao i mlade bračne parove – ono što je naša budućnost, ako želimo da je imamo.

A da vam malo probudim interesovanje – prvi ovakav zakon u Srbiji, zakon kojm se ograničavaju visine zakupnina stanova donet je pre 103 godine od strane radikalske Vlade Stojana Protića, prve Vlade kraljevine SHS 1919. godine. Što se tiče odnosa vlasti, meni je veoma zanimljivo to što se ona iz petnih žila trudi da naš predlog ignoriše. To samo znači da ih on brine i da ga oni olako ne shvataju. Što se Ne davimo Beograd tiče, mi ih pozivamo da ga slobodno prepišu. Važno je da pomognemo onima kojima je pomoć potrebna.

Međutim, zanimljiv je ovde i odnos drugih političkih partija koje danas pominju neka druga rešenja, kao npr. društveno-odgovornu stanogradnju ili izgradnju studentskih domova, mada se plaše da podrže ono što smo mi predložili. Problem je u tome što su društveno-odgovorna stanogradnja i izgradnja studentskih domova deo programa pokreta Ne davimo Beograd od njegovog osnivanja, ali to su pre svega dugoročne mere. Našem društvu su, što naravno ne isključuje i dugoročne mere, potrebna brza rešenja jer naša deca ostaju sada na ulici. To je smisao našeg predloga.

021: U jednom svom tekstu napisali ste da je najveći problem koji mi u Srbiji imamo to što već nekih 30 godina, a možda i više od jednog veka, postoji primetan otklon od “oslanjanja na zdrav razum u svakodnevnom društvenom promišljanju”. Šta je uzrok toj neslavnoj “tradiciji” i kako, konačno, promeniti to “stanje svesti”?

Kostić: Ima više uzroka za ovu pojavu. Neki će zauvek ostati misterija za mene. Ali neki su sasvim jasno uočljivi. Na primer, kada su nacionalni mitovi i zablude u pitanju tu se radi o problemu da mnogi ljudi, ljudi krajnje ograničenih talenata, veoma dobro žive na račun tih mitova i zabluda. Bez njih oni ne bi postojali. I onda neprekidno održavaju narativ koji im omogućava to postojanje. Mislim da su Kosovo i Metohija najbolji primer za to. Jer da nije tako ja mislim da bi neko morao da barem postavi pitanje: A šta ćemo da radimo i kako ćemo da razgovaramo u najmanju ruku sa onih million i po Albanaca koji žive tamo i koji su po našem pravu naši državljani – i to državljani ravnopravni sa svim ostalim državljanima Srbije?

To je nešto što se u našim raspravama na temu Kosova i Metohije redovno ignoriše. Kao da oni ne postoje. A oni postoje i ignorisati njihovo postojanje predstavlja otklon od oslanjanja na zdrav razum u svakodnevnom društvenom promišljanju. To ne znači da treba odmah prihvatiti sve što druga strana zahteva, ali znači da je smisaono razumeti šta ona traži i zašto to traži, pa onda osmisliti svoj pristup i na kraju svoju ponudu.

Imate iste oblike ponašanja i na drugoj strani političkog spektra, kada će neki njegovi predstavnici pružati podršku jednom kriminalnom diktatoru kakav je Milo Đukanović i to onda kada on nedvosmisleno krši elementarna ljudska prava jednog dela svojih građana. Ili koji će imati svo razumevanje ovog sveta za albanske težnje za nezavisnošću Kosova, ali će se zato groziti kada neko i pomisli da Srbi u Bosni i Hercegovini imaju ista prava. Upravo je koncept političkog delovanja Ne davimo Beograd pokušaj da vratimo normalnost i zdrav razum na našu političku scenu.

021: Neko ste ko često kritikuje desnicu u Srbiji. Međutim, prilikom svakog izbornog ciklusa vidimo koketiranje onoga što smatramo “strankama levog centra” sa desničarskim pokretima ili partijama. Može li se uopšte dogoditi politička i, još važnija, korenita društvena promena, uz koketiranje sa desnicom ili bismo uz takvu saradnju ostali zaglavljeni u tome da, kako ste rekli, “Srbija nema budućnost, ona ima prošlost”?

Kostić: Po cenu da budem dosadan, upravo je to bila i poruka Ne davimo Beograd prilikom izlaska na poslednje izbore. Mi smo bili ti koji smo odmah rekli da možemo u izborne koalicije samo sa onima koji su nam ideološki i vrednosno bliski. A ako se sećate, mnogo je bilo onih koji su nas optuživali da tako rušimo tu mitsku sabornost koja je po pravilu izgovor kako da se izbegne politička odgovornost za promašaje i neuspeh, jer kad smo svi pomalo krivi onda u stvari niko nije kriv.

Takođe, mislim da je danas više nego jasno da sve stranke desnice imaju ozbiljnu i sistemsku državnu zaleđinu i da predstavljaju samo rezervnu varijantu SNS. To se najbolje pokazalo posle izbora u Beogradu. Nas je rasplet posle 5. oktobra morao da nauči da prosta smena vlasti nije dovoljna. Mi moramo da vrednosno menjamo ovo društvo. I za to moramo da budemo principijelni i to u svakom pogledu. Ne može se prihvatati ideologija mraka zarad mesta u upravnim odborima javnih preduzeća, kao što je to slučaj sa nekim nazovi opozicionim partijama upravo ovde u Novom Sadu. Nije prihvatljivo ni da nam narko-dileri budu prijatelji – jer smo onda prijatelji sa ubicama naše dece. I to se u ovom gradu moglo čuti od onih koji su pledirali da budu vesnici drugačije Srbije. Niti se drugačija Srbija pravi tako što se iz studentskih klupa utrči u sedište novog džipa i u vlasništvo sveže privatizovanih preduzeća. To je već nešto pre iz Beograda.

Takođe, nema pregovora oko elementarnih ljudskih prava, osnovnih demokratskih vrednosti. Daću vam jedan primer. Šta vredi jednoj Poljskoj što je uspela da ispuni sve svoje geopolitičke ciljeve i da bude primer ekonomskog uspeha kada njena politika čini ogroman broj žena u toj zemlji nesrećnim i ugroženim, usled zabrane abortusa, i to u toj meri da izlaz traže u odlasku iz nje?

Mi moramo da se borimo za onakvo društvo u kakvom želimo da nam žive unuci. A desnica u Srbiji nema viziju budućnosti. Za nju naši unuci i ne postoje, osim kao vojnici u stroju da ponovo ginu za ko zna koju opsenu naših nacionalnih zabluda. Za nju postoji samo stradalna Srbija, Srbija koja je neprekidno u žalosti, gnevu, sukobu, prkosu. Nigde osmeha, nigde ljubavi, nigde sreće. Šta više, osmeh u ovoj Srbiji je za njih uvreda. Kako možeš da se smeješ? Ja evo mogu i hoću. I za mene od osmeha naše dece nema veće svetinje. Meni je to najveća svetinja.

021: Ove godine navršeno je i deset godina otkad je na vlast došla Srpska napredna stranka, predvođena Aleksandrom Vučićem. Deceniju kasnije, gde je Srbija na putu ka Evropskoj uniji, odnosno, postoji li uopšte taj put trenutno?

Kostić: Taj put ne postoji niti o njemu iko ozbiljno razmišlja. Ova vlast ne želi evropske vrednosti, ona pre gleda ka drugim uzorima u Turskoj ili u Azerbejdžanu, ranije u Rusiji, ali to je sada previše opasno barem javno reći. Dakle, sa naše strane, sa strane naših vlasti, evropske integracije su jedno opterećenje koje trpimo zato što bi jasno izjašnjenje protiv njih bilo možda suviše bolno i politički opasno.

Evropa, sa druge strane, je danas Evropa bez ideja, bez politike, samozaljubljena oronula grofica koja se čudi, čak je i pomalo uvređena, što više nikome nije interesantna kao nekada kada je bila mlada. I ona je neiskrena kada je u pitanju naše članstvo i nije u stanju da nam jasno kaže koje su opcije pred nama. Naš put ka Evropskoj uniji zato treba pre svega shvatiti kao naše temeljno opredeljenje da budemo deo kontinenta na kome živimo. I vrednosno i politički. I ako to prihvatimo onda na put možemo i bez trenutne podrške jer je to naš put.

To ne znači da mi nemamo pravo na kritičko razmišljanje, da je Evropska unija savršena i da mi uvek i bez pogovora treba da izvršavamo sve zahteve koji se pred nas postave. To znači da mi biramo da sami krojimo svoju sudbinu. S tim da ako kao osnovnu vrednost postavimo to da ovde za sebe i svoju decu stvaramo društvo po svojoj meri, onda je pristupanje Evropskoj uniji samo jedan korak koji može u tom poslu da nam pomogne, ali ne i cilj sam po sebi. Cilj je da stvorimo Srbiju u kojoj će naša deca videti budućnost svoje dece. Samo ta borba ima smisla.

021: Nedavno ste na jednoj tribini parafrazirali deo iz “Gorskog vijenca”, rekavši da je “došlo vreme da neko bude hajduk roblja svezanoga”. Da li je 2023. to vreme kada će se pojaviti taj hajduk (ili hajdučija) i mislite li da će ga, što je podjednako važno, prepoznati i prihvatiti to “roblje svezano”?

Kostić: Tačnije, da neko bude hajduk hajduka roblja svezanoga, greška u izražavanju je moja, te ovde samog sebe ispravljam. Mi u Ne davimo Beograd smo čvrsto rešeni da Srbiji ponudimo jednu pravu levičarsku političku partiju, prvu koju će imati prilike da biraju za svih sada već 33 godine parlamentarnog života u Srbiji. Predlog Zakona o zakupu stanova i kuća za stanovanje i kontrolisanoj zakupnini je jasan znak da se mi ideja solidarnosti i socijalne pravde ne bojimo i da čvrsto verujemo da je neophodno odustati od idolopoklonstvu prema neoliberalnim dogmama koje su i omogućile društvo iz koga se odlazi.

Dakle, da, u 2023. godini Srbija će dobiti tog hajduka u našoj političkoj partiji, pri čemu mi i ne očekujemo da nas to “roblje svezano” odmah prepozna i prihvati. Njihovo poverenje, pošto su ih svi izigrali i zloupotrebili, mora da se zasluži. Naše građane decenijama vode ljudi čija se deca školuju u privatnim školama, koji se leče u inostranstvu, koji letuju po mondenskim letovalištima, a oblače se tako da im sakoi vrede više od njihovih automobila. Niko se za njih nije brinuo i nije čudo što oni nikome ne veruju. Mi smo spremni da se za njihovo poverenje izborimo.