Odurna je moda da se ponavlja kako nama, koji smo tako dostojni svega, Srbija ništa nije dala, jer ona je često žrtva ružnog sebičluka. Da bi se političko okruženje promenilo potrebno je da svako, ako je već nezadovoljan, tome pridonese. Neko radom, neko prilogom, neko političkim angažovanjem u punom obimu. I, ne, nema ko drugi to da uradi umesto svakog od nas ponaosob.

Čast da napišem ovaj tekst dobio sam usled mog statusa na društvenoj mreži Fejsbuk, koji sam objavio dan posle održanih izbora. To jutro, posle dana provedenog kao kontrolor na biračkom mestu ispred pokreta Ne davimo Beograd, odnosno koalicije Moramo, bio sam potpuno iznenađen izlivima očajanja i razočarenja rezultatima izbora, pošto su se meni oni učinili u stvari sasvim dobrim u datim okolnostima. I zato sam imao potrebu da na neki način podelim svoje viđenje onoga što se desilo. Taj status je postao dosta prisutan u javnom prostoru zato što je u sebi sadržao jednu dozu obrazloženog optimizma. Ono što ću ja probati da uradim u ovom tekstu je da objasnim zašto mislim da se u Srbiji stvari mogu promeniti nabolje, ali i zašto se to, za sada, nažalost ne dešava.

Najveći problem koji mi u Srbiji imamo, sada već nekih dobrih 30 godina (a možda i više od jednog veka) jeste primetan otklon od oslanjanja na zdrav razum u svakodnevnom društvenom promišljanju (zdrav razum bi bio sasvim dobar prevod engleskog common sense). Jer, kada bismo našim društvenim problemima pristupili sa malo zdravog razuma jasno bismo videli u čemu se sastoje naši ključni problemi, a samim time bi se pojavila i moguća rešenja za njih. A ono čega bismo se uvek morali držati su reči Vuka Karadžića koje je napisao Đuri Daničiću povodom njegovog lamenta nad tadašnjim lošim prilikama za naš narod: Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti!

Prvo, mi danas u Srbiji nedvosmisleno živimo u društvu razorenih institucija, u jednoj haotičnoj (i sada već pomalo karikaturalnoj) poludiktaturi, u kojoj nam se preko medija daje privid da naš Gospodar čvrstom rukom vodi državni brod kroz nemirne vode svetske i domaće politike, dok je stvarnost dosta drugačija i svedoči da mi nismo uspeli da postanemo ni diktatura. Dovoljno je pratiti svađe koje se dešavaju unutar vladajućeg SNS-a pa videti da je to sve samo ne uređen sistem u kome se zna red.

Veliki broj građana ovim nije zadovoljan, ali još veći broj njih nije svestan da je dobrim delom odgovoran za ovakvo stanje stvari. Naime, da bi u jednoj zemlji postojalo demokratsko uređenje neophodno je da građani učestvuju u političkom životu i neophodno je da postoje političke institucije, na prvom mestu političke partije. Osim SNS i jednim delom SPS, mi u Srbiji ozbiljnih političkih partija još uvek nemamo. Gotovo sve stare političke partije su se same postarale, i to svojski, da se razore iznutra, da se uništi sva partijska infrastruktura stvarana decenijama, a brojni njihovi birači su na to dosta dugo oduševljeno aplaudirali (sudbina DS je dosta upečatljiva). Tako smo stigli do toga da je za vreme protesta 1 od 5 miliona političarima bilo zabranjeno da govore pred okupljenim građanima, sa apsolutnim krešendom za vreme velikog aprilskog protesta 2019. godine na kome je za govornicu pozvana mama Bake Praseta. Ako su nas poslednji izbori i poslednji referendum nešto naučili i ako je neka poruka jasno poslata, to je da bez dobre opozicione, partijske infrastrukture nema poštenih izbora. Dakle, neko mora da obuči, organizuje, motiviše i na dan glasanja izvede više desetina hiljada aktivista, posvećenih kontrolora. I onda možemo da imamo izbore u čije rezultate možemo da se pouzdamo. Ovaj posao mogu da odrade samo snažne političke organizacije. A ako smo mi razorili te političke organizacije, ako one više ne postoje, kako onda mi to mislimo da dobijemo izbore? Ili, politički pokreti mogu da se finansiraju ili iz budžetskih sredstava (ali onda moraju da budu parlamentarni), ili iz nezakonitih izvora (tajne donacije ili, pak zloupotreba javnog novca), ili iz priloga svojih članova i simpatizera. Ako mi političkim pokretima koji zastupaju naše stavove i naše vrednosti ne pomognemo svojim prilozima, onda su oni primorani da budu u drugorazrednoj poziciji jer nemaju dovoljno sredstava, ili, pak, da se okrenu onim interesnim grupama koje ista mogu da im ponude i da tako prestanu da budu naši.

Dakle, da bi se političko okruženje u našoj državi promenilo potrebno je da obnovimo ili ponovo izgradimo političke organizacije koje će moći da uspešno učestvuju u političkom životu. Odnosno, koje će za to, za razliku od sadašnjih, imati neku šansu. I da svako od nas pojedinačno tome, ako je već nezadovoljan, pridonese na način na koji najbolje ume ili zna. Neko radom, neko prilogom, neko političkim angažovanjem u punom obimu. I ovo nije nikakva velika mudrost, već samo zdravorazumski pristup. I, ne, nema ko drugi to da uradi umesto svakog od nas ponaosob. Isti ovakav zaključak bi se mogao izvesti u pogledu radničkih prava i nedostatka sindikalne organizacije kod nas, naročito na nivou privatnih poslodavaca. Pitajte taksiste ili advokate, čiju spremnost na borbu za svoja prava i sposobnost da se organizuju, tako retku u našem društvu, možete samo da poštujete, nezavisno od toga da li se sa njima slažete.

Drugo, u našem društvu je postalo već nekako opšteprihvaćeno da se običan narod mora lagati, da je narod nerazuman, nesposoban za promene ili modernost, i da je najbolje držati se ustaljenih zabluda ili otvorenih laži koje su se nekako lepo uklopile u naš svakodnevni život. Mi smo Srbi izuzetni i posebni! Nikom nije kao nama! Stalno izloženi nepravdama, narod koji za pregovaračkim stolom gubi ono što njegovi junaci izvojuju u ratovima. Stradalni. A onda druga krajnost, mi smo narod naopak, ovde nikada ništa ne može da se promeni, ovde su ljudi zaostali i primitivni, na kraju krajeva glupi i zli. Kada bi malo znali nešto o narodima koji žive oko nas, možda bi nas nasmejalo to da sve ovo isto, gotovo bez izmenjenog slova, možete čuti da Mađari govore za sebe, ili da to tako isto govore Bugari o bugarskoj sudbini. A ovo su nam samo primeri iz komšiluka, u široj okolini ih ima još više. Prvo, naš narod uopšte nije tako loš, naprotiv. On ima tu tragediju da oni koji bi trebalo da mu budu prvaci svoj posao ne rade baš na najbolji mogući način i to već dosta dugo. I često nemaju nikakav osećaj odgovornosti za taj svoj narod i njegovu sudbinu.

Evo jedan dosta jednostavan primer za to. Srbija ima taj problem što joj je suštinski oduzet jedan deo teritorije i to kao posledica rata, a neuređeni odnosi u vezi sa tim delom naše teritorije otvaraju brojne prilike za pritiske na našu državu. I onda se od neodgovornih ljudi može u našoj javnosti čuti kako smo mi jedinstveni po ovom pitanju u Evropi. A ovaj problem – kako i šta činiti kada ti usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti i ratova oduzmu deo teritorije, u poslednjih 100 godina u Evropi su imale sledeće države: Austrija, Bugarska, Irska, Italija, Litvanija, Mađarska, Nemačka, Poljska, Rumunija i Finska. Na primer, do 1939. Lavov, danas grad u Ukrajini, pripadao je Poljskoj i bio je naseljen većinski Poljacima. Posle 1939. taj grad je pripao SSSR-u, odnosno Ukrajini. Danas tamo gotovo i da nema poljskog stanovništva. Poljsko stanovništvo iz ove oblasti naseljeno je na teritorijama koje je Poljska dobila od Nemačke posle 1945. Pa tako danas potomci poljskih izbeglica iz Lavova žive u Vroclavu, danas čisto poljskom gradu, u kome su pre 100 godina Nemci činili više od 90 odsto stanovništva (tada se zvao Breslau).

Mađarska je posle Prvog svetskog rata izgubila pola svoje teritorije, a milioni Mađara su ostali da žive izvan svoje matične države. A kako nije da su baš Mađari bili najodgovorniji za taj strašan rat, nije čudno to što oni osećaju određenu dozu nepravde. Finska je posle rata 1940. morala da se odrekne dela svoje teritorije u korist SSSR-a, a ta područja su i dan-danas sastavni deo Rusije. Austrija je od svetske sile postala trećerazredna evropska država. Moldavija je do 1940. bila sastavni deo Rumunije. Onda su Rumuni morali da je predaju SSSR-u (uz još neke teritorije koje su danas u sastavu Ukrajine). I danas je to nezavisna država.

Dakle, naša sudbina nije prijatna, ali nije da je baš tako jedinstvena. I svakako nije razlog za kolektivno samoubistvo. Samo je tako nešto reći anatema u našoj zemlji. Zato što jedan broj ljudi živi, i to veoma dobro, od profesionalnog srbovanja zasnovanog na premisi da je ovde svaki oblik normalnosti ili pogleda u budućnost neprihvatljiv. Srbija nema budućnost, ona ima prošlost. U Srbiji je osmeh nepristojan, jer kako možeš da se smeješ u zemlji stradanja i muke. Gde ničeg drugog i nema i ne treba da bude.

Loši rezultati opozicije na izborima u poslednjoj deceniji dobrim delom proističu i iz nesposobnosti njenih prvaka da razumeju tog običnog građanina. Naime, možda grešim, ali meni se čini da većina građana nije primarno zainteresovana za prostu promenu vlasti, ako ta promena ne podrazumeva i promenu u osnovi krajnje nepravednog sistema koji odgovara samo povlašćenoj manjini. Drugim rečima, ako građanima nudite samo smenu lica i ako ih ubeđujete da je to dovoljno da bi njima bilo bolje, onda nije čudo što vam oni ne veruju. Jer ogromnoj većini nije dobro, ovo je društvo ogromnih socijalnih razlika, velikih nepravdi, a sve to nije došlo sa ovom ili onom vlašću, već je odlika sistema koji u ovoj zemlji vlada već tri decenije. I zato mi se čini da narod često ima sklonost da glasa za vlast – ako mu nudite sve isto, onda će on dati podršku onome za koga zna da barem ume da vodi državne poslove. Ako je sve isto, onda je stabilnost velika vrednost, a stabilnost je uvek na strani vlasti. Pri čemu je najveći izazov ubediti građane da je promena sistema moguća, da ste u tim namerama iskreni i što je možda najvažnije, da ste sposobni da te svoje namere sprovedete u delo. Drugim rečima, pored dobre organizacije, za uspeh je potrebna i jasna ideologija – nešto za šta smo, iz meni potpuno neobjašnjivih razloga, gotovo svi nekako pomislili da je suvišno (opet, slično kao i sa dobrom organizacijom).

Postoji jedna odurna moda u našem društvu, gde se gotovo kao sa moralnog pijedestala ponavlja kako nama, koji smo tako dostojni svega, Srbija ništa nije dala. Svako onaj ko je malo proveo života, na primer u SAD, zna da bi ovakva tvrdnja tamo bila prepoznata kao ništa drugo do obesni bezobrazluk. Ova nas je zemlja, ili bolje rečeno ovo društvo, školovala, lečila, štitila. A samo mali deo nas bi tako što mogao da sebi priušti bez pomoći ostatka ovog društva. Drugim rečima, Srbija je često žrtva jako ružnog sebičluka jednog broja njenih građana. Nije naodmet reći joj i hvala ponekad. Zaslužila je.

Takođe, u Srbiji, odnosno njenim nedostacima traže se opravdanja za sve naše neuspehe. Pri čemu se ti nedostaci potpuno nekritički posmatraju. Okrivljujući Srbiju za sve i svašta, došli smo do toga da je pitanje da li mi uopšte ovu zemlju i ovo društvo doživljavamo kao svoje. Jer ako je naša, onda bi bilo logično da se borimo da u njoj bude bolje, da njeno društvo prilagodimo onim vrednostima u koje verujemo. A nije tačno da smo uložili neki veći trud u ovo. Ogromna većina nas nije uložila bilo kakav napor da pruži neki širi društveni doprinos. Čak smo negde od toga da se ne bavimo društvom u kome živimo napravili vrlinu. Tako nam se odlazak iz zemlje javlja kao jedino logično rešenje. Otići iz društva koje nam ništa nije dalo, u kome je nemoguće uspeti, gde je promena nemoguća, a gde mi i ne želimo da se bavimo tom promenom, već hoćemo da nam je neko drugi obezbedi, pošto nam tako nešto pripada. I pošto ne dobijamo to što nam pripada, idemo negde gde nas to sve čeka. Pri čemu smo i tu neiskreni. Jer je neko i tamo, gde god da je to, morao da se bori da to društvo bude bolje od ovog našeg. A to nismo bili ni mi, ni naši preci. Mi smo oni što dolaze na gotovo. I onda neki poveruju, pa čak i to javno izgovaraju, da tamo negde nema problema i niko ne zna ko su političari jer je to nevažno. A to nažalost, i po njih, nije tačno. To je samo tužan pokazatelj da oni nisu uspeli ni da postanu deo tog drugog društva, da razumeju njegove probleme i da u njima učestvuju. Drugim rečima, od društvenih problema je nemoguće pobeći. Oni su svuda prisutni. Pitanje je samo da li osoba želi da bude deo društva u kome živi.

Imajući sve navedeno u vidu, stanje u kome se naše društvo nalazi je prirodna posledica našeg odnosa prema njemu. Mi se njime nismo bavili, odnosno ono je onakvo kakvim su ga napravili oni koji su želeli da rade taj posao. To jest, ono je još uvek nešto bolje – a to je dokaz toga da naš narod uopšte nije tako loš kakvim ga neki doživljavaju – nego što su oni želeli da ga naprave. Ako nam se sve ovo ne dopada, onda, a ja sam to pokušao prethodno da izložim, postoje dosta jasni koraci koje je potrebno preduzeti. Pri čemu, iskustvo pokazuje da kada se uloži ozbiljan napor dolazi do vidljivog rezultata. Čak i u Srbiji.

Pročitaj i ovo:

Šapić već dvadeset dana ne može da popravi jednu cev

Velika rupa nastala nakon pucanja magistralnog cevovoda u ulici 27. marta još uvek nije sanirana. Naime, prošlo je već 20 dana od kada je došlo do pucanja cevi i velike poplave u tek rekonstruisanom “Zelenom bulevaru”, a da nadležne službe ne mogu da završe sanaciju ove ulice.

Privatizacija Savskog nasipa i nebriga o njemu: Koliko košta pogled na Savu?

Ukoliko želite da Vaš pogled ode dalje od brane i nagomilanog đubreta i potencijalno se pruži samo na površinu reke, neophodno je da budete gosti nekih od ugostiteljskih objekata ili privatno iznajmite neki od splavova. Preostalih 407m slobodnog pogleda na reku rasparčano je na manje delove koje možete pronaći između usko zbijenih plovnih objekata.