Stefan Tasić za Slobodnu reč: Sloboda jednog naroda dolazi iznutra

U subotu je neuspešno završena druga faza međustranačkog dijaloga o izbornim uslovima. U ovu rundu se ušlo nakon bojkota prošlogodišnjih izbora koji je proizveo nelegitimnu Skuštinu bez ijedne opozicione stranke. Iako režim forsira narativ o uspešnom ishodu dijaloga i da su “prihvatili predlog sporazuma EU”, ipak, bez potpisa relevantne opozicije na tom papiru, teško se može reći da on ima veću političku težinu.

Bitno je napomenuti da se ovaj dijalog, kao i svi prethodni dijalozi i zahtevi, ne bavi nikakvim “ustupcima” opoziciji od strane režima, već se zahteva poštovanje zakona naše države i bazičnih političkih i građanskih sloboda kao supstantivnih delova demokratskih izbora.

Još od 2014. godine izbori u Srbiji su sve manje bili demokratski a sve više obeleženi drastično suženim medijskim prostorom za opoziciju praćenim tabloidnim i propagandnim napadima na kritičare režima, zloupotrebu javnih resursa, funkcionersku kampanju i pritiscima na birače. Ne treba se zavaravati da bi nedemokratski režim sa kriminalnim obrisima omogućio potpuno slobodne i poštene izbore i time posekao granu na kojoj sedi.

Međutim, potrebno je doći do kakve takve liberalizacije izbornih uslova u okviru kojih bi onda opozicija mogla da se takmiči. Za razliku od pojedinih krugova političara, stručnjaka i organizacija koje zagovaraju dugoročna sistemska rešenja, poput različitih promena u izbornom zakonodavstvu, suština treba da bude u “ad hoc” rešenjima koja bi omogućila unapređenje izbornog procesa u okviru kojih bi onda opozicija imala mogućnost da se bar donekle ravnopravno takmiči.

Na dugoročnim rešenjima ima smisla raditi pre svega nakon smene autoritarno-kriminalnog režima i uspostavljanja nove demokratske vlasti.

Sporazum koji je predložen od strane grupe evroparlamentaraca ne nudi jasne mehanizme kojim se unapređuje izborni proces. Dokument se vrlo skromno i nejasno određuje prema pritiscima na birače kao jednim od najznačajnijih poluga Vučićevog režima kojim on održava i jača svoju ličnu vlast, dok način na koji se bira nadzorno telo za praćenje rada medija indukuje jasnu kontrolu od strane vladajućih struktura. Šest članova tog tela predlaže REM koji je u potpunosti pod kontrolom režima, dok preostalih šest članova kandiduje predsednik Skupštine Ivica Dačić u konsultaciji sa evroparlamentarcima. Na ovaj način režim ima priliku da jasno uspostavi većinu u takvim telima, samim tim i kontrolu, što u samom startu onemogućava korektivnu ulogu tog tela, bez potrebe da se osvrnemo i na sam deficit zacrtanih ovlašćenja. Cilj formiranja nadzornih tela treba da bude primena zakona kroz sastav koji će onemogućiti zloupotrebe i uticaj režima i biti spreman da adresira goruće probleme, što ovim predlogom nije slučaj.

Očigledno je da evroparlamentarci nisu od EU imali jači mandat za vršenje pritiska na režim po pitanju stanja demokratije u Srbiji i izbornih uslova. Iako postoje delovi EU koji su kritički nastrojeni prema nedemokratskom režimu u Srbiji, nažalost, većinu trenutno ima Evropska narodna partija (EPP) koja neguje blagonaklon odnos prema Vučiću i svemu što radi u Srbiji, ali i prema drugim autoritarnim liderima u Evropi, poput Viktora Orbana u Mađarskoj.

Aktuelna većina u EU oličena u EPP ne može se nikako pohvaliti pozitivnom ulogom u demokratizaciji Zapadnog Balkana, štaviše suprotno – oni su u ime “stabilokratije” podržavali i podržavaju različite autoritarne režime. Ipak, kad-tad se mora shvatiti da je upravo autoritarizam glavni generator krize koji proizvodi srednjeročne i dugoročne negativne posledice po pitanju stabilnosti. Treba razumeti i da je EU heterogen politički entitet i da je potrebno jačati saradnju sa onim grupacijama koje podržavaju demokratske aktere u Srbiji.

Iako kraj ovog dijaloga verovatno znači kraj ovakvog formata pregovara, nekih kanala pregovora će verovatno biti. Imajući u vidu da predložene mere nisu na nivou težine problema i da je trenutno stanje neodrživo. Treba aktivno tragati za modelima vršenja pritiska na režim uz paralelnu pripremu za izbore kao da će se na njih izaći, pre svega s ciljem jačanje političkih kapaciteta i stranačke infrastrukture. Na režim se mora vršiti pritisak i spolja (EU) i iznutra (građani i politički akteri). Pomoć EU, ukoliko će postojati je dobrodošla, ali ipak, sloboda jednog naroda pre svega dolazi iznutra, i kao i mnogo puta u našoj istoriji, za slobodu se pre svega moramo sami izboriti.

Tekst originalno objavljen na portalu Slobodna reč.