Poslednjih 40 godina, glavna karakteristika upravljanja komunalnim otpadom u Beogradu je nepostojanje sistema za odvojeno sakupljanje otpada, ponovnu upotrebu kao i jako mali procenat reciklaže i kompostiranja otpada. Postojeći sistem onemogućava da se otvore nova radna mesta u zelenoj ekonomiji i doprinosi negativnom uticaju na životnu sredinu. Trenutno sakupljeni otpad na teritoriji trinaest beogradskih opština (četiri opštine imaju svoje odvojene planove za tretman otpada) čini skoro 90% otpada nastalog na celoj teritoriji Beograda, koji završava na neuređenoj deponiji u Vinči, što ima negativan uticaj na životnu sredinu. Dnevno se odloži 2700 tona, većinom komunalnog (kućnog) otpada na ovoj deponiji (oko 600.000 tona godišnje). Neuređenost ovog odlagališta i nebriga gradskih vlasti doveli su do požara na deponiji u Vinči, kada je tokom maja 2017. godine gorela preko 40 dana ostavljajući katastrofalne posledice po životnu sredinu u Beogradu.
Iako se se inicijativa Ne davimo Beograd i pojedine ekološke organizacije protivile, Grad Beograd je u septembru 2017. godine potpisao ugovor o javno- privatnom partnerstvu sa francusko-japanskim konzorcijumom Suez-Itochu. Od najavljenih 52 zainteresovane kompanije o kojima je Siniša Mali govorio 2015. godine, javila se samo jedna koja je i potpisala ugovor. Ugovorom je otpad kao važan resurs predat, privatnom investitoru, koji planira izgradnju spalionice za otpad. Odbornici su imali samo par dana da se upoznaju sa preko hiljadu stranica ugovora koji ima razne proceduralne manjkavosti, od suprotnosti sa lokalnim planom za upravljanje otpada za Beograd 2011-2020 do neadekvatnog prevoda teksta na srpski jezik. U javnosti je potpisivanje ugovora praćeno euforijom da će time biti rešen višedecenijski problem upravljanja otpadom u Beogradu i problem neuređene deponije u Vinči. Ipak, da li možemo verovati uveravanjima bivšeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog i sadašnjeg zamenika gradonačelnika Gorana Vesića?
Ugovor nikada nije javno objavljen, Goran Vesić je to pravdao time da je već podeljen odbornicima i da je već na javnom uvidu. Pravni tim Inicijative Ne davimo Beograd je došao u posed ugovora koji je analizirao i objavio prvu analizu tokom oktobra 2017.godine. Detaljno je pročitano više od 100 dokumenata, odnosno 1198 stranica „Ugovora za javno-privatno partnerstvo Grada Beograda za pružanje usluga tretmana i odlaganja komunalnog otpada” koji je Gradska uprava Beograda potpisala.
Koliko nas košta spaljivanje otpada
Grad Beograd se obavezao ovim ugovorom da će u narednih 30 godina investitoru isplaćivati preko 38 miliona evra godišnje samo za troškove spaljivanja otpada, što je u zbiru oko milijardu i 150 miliona evra javnih sredstava koja će se odliti u kasu privatnog investitora. Čak 70% ukupnih troškova platiće direktno građani i građanke Beograda jer je ugovorom predviđeno povećanje računa koje građani plaćaju za tretman otpada, tačnije za spaljivanje otpada. Odluka o upravljanju komunalnim otpadom koje su gradske vlasti usvojili krajem jula 2019.godine uvod je u novi trošak za domaćinstva, tretman otpada u iznosu od oko 200 dinara mesečno po domaćinstvu (podatak koji je Ne davimo Beograd dobio od predstavnika EBRD).
Pored toga, ugovor o javno-privatnom partnerstvu garantuje otkup električne energije od privatnog partnera po 2-2,5 puta većoj ceni od one na međunarodnom tržištu u narednih 12 godina (8,57 eurocenti/kWh za energiju iz otpada i 6,91 eurocenti/kWh za energiju iz deponijskog plina). Na ovaj način će građani i građanke Beograda plaćati veću cenu električne energije dobijene iz otpada u odnosu na građane EU i to više nego duplo. Pored toga, postoji realna opasnost da su ove odredbe ugovora u suprotnosti sa sporazumom o Energetskoj zajednici jugoistocne Evrope, jer se njima narušava princip slobodnog tržišta i konkuretnosti. U ovom slučaju, konzorcijum Suez-Itochu bi 12 godina imao garantovana tržište za energiju koju proizvede, i to po većoj ceni nego sto bi mogao da ostvari na slobodnom tržištu.
Na navedene iznose troškova ugovora, treba dodati i sve prateće infrastrukturne troškove, koji takođe, padaju na teret građana. Naime, obaveze Grada Beograda su i izgradnja infrastrukture za prenos toplotne energije, izgradnja brane koja sprečava klizanje postojeće deponije, izgradnja alternativnog pristupnog puta preko Velikog sela i Slanaca, troškovi eksproprijacije i raseljavanja stanovništva sa područja oko deponije.
Životna sredina – opasne supstance u vazduhu i leteći pepeo kao problem
Poseban problem predstavlja dodatno zagađenje životne sredine. 23.jula 2019.godine u prostorijama Gradske opštine Grocka održana je javna rasprava o dve studije o proceni uticaja na životnu sredinu: za izgradnju spalionice otpada, tj. „postrojenja za energetsko iskorišćenje komunalnog otpada i deponijskog gasa Vinča” i za novu deponiju otpada na istom mestu pored postojeće deponije u Vinči koja će biti zatrpana. Predstavnici firmi koje su naručile studije, odnosno radile studije: Beočista energija d.o.o (ćerka firma konzorcijumom Suez-Itochu) i Dvoper d.o.o. (firma bivšeg pomoćnika ministra životne sredine Nebojše Pokimice) ostali su bez suštinskih odgovora na pitanja i komentare predstavnika Ne davimo Beograd.
Građani su dobili potvrdu da privatni partner Grada Beograda planira izgradnju spalionice bez prethodnog tretmana otpada (klasična spalionica) i da će spalionica oslobađati u vazduh kancerogene supstance (dioksine i furane) za koje u Srbiji ne postoji laboratorija koja može da izmeri njihovo prisustvo. Na pitanja predstavnika Ne davimo Beograd kako misle da mere prisustvo ovih opasnih supstanci odgovorili su da će “angažovati laboratorije koje će uzimati uzorke, a zatim ih slati u inostranstvo da izmere prisustvo opasnih i kancerogenih supstanci, a da će analize stizati u Srbiju za nekoliko dana”. U slučaju povišenih supstanci u vazduhu (dioksina i furana), ovakvim načinom merenja od nekoliko dana, posledice po zdravlje stanovnika Beograda i okoline mogu da budu jako opasne.
Poseban problem predstavlja što spalionica nema razrađene modele upravljanja opasnim otpadom kao što je pepeo. Na javnoj raspravi u Grockoj, predstavnik Beočiste energija d.o.o izneo je podatak da će kao posledica spaljivanja otpada nastati 90.000 tona pepela godišnje, odnosno preko 2.700.000 tona pepela u narednih 30 godina. Iskustva građana Kostolca koji imaju negativno iskustvo sa letećim pepelom koji zagađuje vazduh, zemljište i podzemne vode u blizini deponija pepela. Delovi letećeg pepela, sitne čestice PM10 i PM2.5 su opasne po ljude, a dovoljno su male da mogu udisanjem da se prenesu do pluća, odakle mogu da pogoršaju stanje obolelih od bolesti srca ili pluća.
Spalionica u suprotnosti sa EU propisima
Evropska unija je 17. juna 2019. godine odobrila preporuke za primenu novih standarda kontrole zagađenja koji se odnose na spaljivanje otpada pod nazivom „Waste Incineration Best Available Techniques (BAT)“. Ove preporuke postaju obavezne za sva postrojenja kao što su spalionice otpada. Ignorisanje novih standarda u ovoj oblasti postavlja i pitanje zašto građani i građanke Beograda i okoline ne zaslužuju isti nivo zaštite životne sredine kao i stanovnici Evropske unije. Svaka vlada koja brine o svojim građanima nikad ne bi dopustila da se izgradi i pusti u rad spalionica koja ne obezbeđuje maksimalnu zaštitu za zdravlje svojih građana i građanki.
Izgradnjom spalionice ugrožava se i mogućnost da Beograd i Srbija postignu ciljeve iz Okvirne EU direktive o otpadu koji se odnose na ostvareni procenat recikliranja komunalnog otpada (50% do 2020.godine, 65% do 2031.godine). Ukoliko se u pogon pusti planirano postrojenje, odnosno spalionica otpada, Srbija će teško dostići planirane ciljeve za reciklažu otpada i biće suočena sa plaćanjem penala i kazni Evropskoj uniji.
Postojeća deponija u Vinči
Siniša Mali, bivši gradonačelnik Beograda, i Goran Vesić, sadašnji zamenik gradonačelnika. U trenutku potpisivanja ugovora optimistično su uveravali javnost da će problem sa postojećom deponijom i deponijskim požarom biti rešen izgradnjom spalionice. Vatra na vatru kao rešenje. Ono što su “zaboravili” da kažu građanima je da otpad koji se sada nalazi na deponiji i koji je goreo 40 dana neće biti tretiran u spalionici otpada. Postojeća deponija, brdo đubreta visine skoro 40 metara, nakon izvlačenja deponijskog gasa biće hermetički zatvoreno ili narodski rečeno biće zakopano i ostavljeno. Otpad će ostati tamo gde je bio, neposredno uz reku Dunav.
Krediti umesto investicije
O ozbiljnim nedostacima, netačno prezentovanim činjenicama i manjkavostima u zakonskom procesu vezanom za pripremu izgradnje spalionice otpada u Vinči, inicijativa Ne davimo Beograd i organizacije Bankwatch i A-11 Inicijativa za ekonomska i socijalna prava obavestile su i Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD), Evropsku investicionu banku (EIB) i Svetsku banku (IFC). Ove organizacije uputile su 92 stranice komentara na dokumentaciju koju je podnela kompanija Beo-Čista energija d.o.o. kako bi prikupila kredit u visini od 330 miliona evra koliko je procenjeno da je potrebno za izgradnju postrojenja planiranih Ugovorom o javno-privatnom partnerstvu, potpisanog u septembru 2017. godine.
Nula otpad umesto spajivanja
I pored svih manjkavosti I nelogičnosti projekta, predstavnici Grada Beograda i Ministarstva životne sredine i dalje su najveći zagovornici projekta spalionice. Oni kroz svoje pozive za izradu strateških dokumenata za otpad svuda naglašavaju postojanje neizgradjene spalionice u Beogradu, čime pokušavaju da urade ozakonjenje ugovora odnosno prilagođavanje strateških dokumenata onim stvarima koje su sadržane u ugovoru. Zastupnici spaljivanja otpada najčešće navode Beč i njegovu spalionicu otpada kao pozitivan primer ali “zaboravljaju” da kažu da je sistem zaštite u Beču koštao tri puta više od izgradnje same spalionice I da Beč poseduje instrumente za merenje opasnih susptanci.
Inicijativa Ne davimo Beograd se zalaže za uspostavljanje zaokruženog sistema za upravljanje komunalnim otpadom koji maksimalno ekonomski iskorišćava ovaj resurs, smanjuje zagađenje i obezbeđuje radna mesta. Ovaj plan potpuno isključuje spalionicu i upliv privatnog sektora u komunalne delatnosti, a građanima nudi ekološki prihvatljiv, održiv i društveno isplatljiviji model od trenutno postojećeg sistema, a posebno od ovog predloženog koji ceo koncept podređuje zaradi jednog investitora. Sistem upravljanja otpadom koji se temelji na konceptu nula otpada (tzv. Zero waste) podrazumeva maksimalno smanjenje količine otpada kroz omogućavanje njegove ponovne upotrebe i razvoj zelene ekonomije koja će zaposliti više hiljada građana i građanki. Sličan sistem već imate u Ljubljani koja je 2004.godine planirala izgradnju dve spalionice, ali su nakon uvođenja koncepta nula otpada odustali od izgradnje spalionice i nakon deset godina proglašeni su evropskim gradom bez otpada. Bitna napomena je da njihovo komunalno preduzeće koje je u potpunosti u vlasništvu grada uspelo da ostvari sjajne rezultate. Primere odustajanja od spalionica imate širom EU, grad Firenca u Italiji, koja je zbog ogromnih ekoloških problema zatvorila postojeću spalionicu a onda i odustala od izgradnje nove. Zagreb je, takođe, odustao od izgradnje spalionice otpada iz sličnih razloga kao i Firenca, ekološke opasnosti, ali i neisplativosti.
Beograd ima mnogo boljih opcija i prilika od spaljivanja otpada, imamo priliku da razvijemo zelenu industriju, uposlimo ljude i donesemo i ekonomsku i društvenu dobit društvu u celini. Pozivam građane da se priključe Ne davimo Beograd i da zajedno radimo na odbrani ali i razvoju grada.
Tekst Vladimira Radojičića originalno je objavljen u nedeljnom magazinu Nova ekonomija broj 439. od 25. septembra 2019.