Smiljka Tomanović: Kakva porodica i čija deca?

Kako smo saznali iz medija, juče je u Beogradu u Palati Srbija, održana prva nacionalna konferencija o porodici, u organizaciji Ministarstva za brigu o porodici i demografiju. Svi koji se profesionalno bave porodicom znaju da to nije prva nacionalna konferencija posvećena različitim aspektima i problemima porodičnog života. Međutim, jeste prva u organizaciji države, barem u novijem periodu, i prva koja nosi indikativan naziv „Srbija – naša porodica“. Naglasak konferencije je nanovo na populacionoj politici, a highlight svih vesti je optimističan podatak da: „Posle 20 godina Srbija ima skok nataliteta”, odnosno „prvi put posle 20 godina ima skok novorođene dece. U periodu januar – februar 2023. godine rodilo se nešto više od 10.000 beba (10.083), što je u odnosu na isti period od prošle godine rast za 5,1 odsto”. Pored ovog nimalo reprezentativnog podatka, konferencija je obilovala poznatom retorikom o porodici kao stubu i „garantu opstanka društva i države“, kako je izjavila premijerka Brnabić, a ponovila i podvukla ministarka Kisić: „Porodica je garant opstanka društva, države i nacije. Jaka porodica stvaraće snažnu ekonomiju, a snažna ekonomija jaku državu. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju je strateški spremno da instituciju porodice, kao najvredniji nacionalni resurs, podrži i osnaži u svakom smislu. Zaštititi porodicu u svetu koji se ubrzano menja, najveći je izazov i najodgovorniji zadatak.“ O ispraznosti i besmislenosti ovakvog govora o porodici kao instituciji, jačanju „prirodne porodice“ i ostalih nacionalističkih i retroaktivnih ideja o porodičnom životu danas, pisala sam ranije.

Sada bih volela da se osvrnem na državnu retoriku i nečinjenje iz ugla blagostanja i najboljih interesa dece, koja su određena kroz prava u Konvenciji o pravima deteta Ujedinjenih nacija. Naime, juče se u isto vreme u medijima pojavilo sledeće saopštenje UNICEF-a: „U Srbiji je 2021. godine apsolutno siromaštvo dece iznosilo 10,6%, a očekuje se da će porasti za dodatnih 28.000 dece, koja žive ispod granice apsolutnog siromaštva. Ove brojke su alarmantne, jer siromaštvo koje se doživljava u detinjstvu ima posebno ozbiljne posledice po razvoj dece.“ Drugim rečima, svako deseto dete u Srbiji nema za hranu i najosnovnije potrebe (linija apsolutnog siromaštva postavljena na oko 20.000 dinara mesečno po osobi), a svako četvrto dete je u riziku od siromaštva, odnosno živi u porodicama u kojima članovi ne raspolažu ni polovinom od medijalnih prihoda u državi. Dakle, veoma velikom broju dece u Srbiji ugrožena su prava na blagostanje (kvalitetan život), rast, razvoj, igru (da ne budu prinuđena da rade). Državna retorika o snažnoj „Porodici“ kao garantu opstanka „Nacije“ ne pomaže, jer je stopa siromaštva dece u Srbiji skoro ista kao 2002. godine, kada je postavljena Strategija za smanjenje siromaštva. Ono što je deci u Srbiji potrebno jesu politika i radno zakonodavstvo, koji će njihovim roditeljima garantovati dostojanstven rad, odnosno stabilno i sigurno zaposlenje i za pristojan život dovoljne prihode (platu za život). Upravo se za takvo ojačavanje porodica u svojim programima i politikama zalaže politički pokret Ne davimo Beograd (buduća politička partija Zeleno-levi front).

Saopštenje UNICEF se nastavlja: „Rešenja su jasna – deci i porodicama je potrebna finansijska pomoć, ali su im potrebne i efikasne socijalne usluge koje će im omogućiti pristup zdravstvenim i obrazovnim uslugama i zaštititi ih od nasilja i zanemarivanja.“ Ova racionalna i samorazumljiva rešenja su u Srbiji, međutim, nedostižna. Jer, kao što je prošle godine pokazala analiza koju je A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava uradila zajedno sa njujorškim Centrom za ekonomska i socijalna prava (CESR), Srbija je u periodu od 2014. do 2022. godine povećala budžetska izdvajanja za odbranu, vojsku i policiju, a smanjila državna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu: „Udeo bruto društvenog proizvoda (BDP) za obrazovanje i socijalnu zaštitu je niži nego ranije, a ulaganja za zdravstvo je već dve decenije niži nego u zemljama istočne i centralne Evrope.” Komitet Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna prava je prošle godine ocenio da su građanima Srbije ova prava značajno ugrožena, jer se iz budžeta ne izdvaja dovoljno za socijalnu zaštitu građana, a primetna je i neadekvatna pokrivenost i visina ukupnih davanja socijalnog osiguranja.

Efekti marginalizacije sistema socijalne zaštite u politikama i budžetu države Srbije po blagostanje i najbolje interese dece su porazni na više načina. Posledice nedovoljnog obima i obuhvata novčanih transfera, odnosno ionako veoma niske socijalne pomoći i dečijeg dodatka, trpe deca iz najsiromašnijih porodica koja ostaju zarobljena u trajnom siromaštvu i socijalnoj isključenosti. Pored toga, višedecenijsko nedovoljno ulaganje u sistem socijalne zaštite, u njegove institucije i ljudske resurse, razvijanje kapaciteta i kompetencija, dovelo je do njegovog potpunog preopterećenja i neefikasnosti. Zato se dešava da deca koja su žrtve porodičnog nasilja i zanemarivanja ostaju „nevidljiva za sistem“ i potpuno nezaštićena, o čemu sve češće tužno svedočimo u poslednje vreme. Sa druge strane, svedočimo netrasparentnom i korumpiranom rasipanju oskudnih državnih sredstava, jer Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju godinama unazad finansira nevidljive projekte nepoznatih udruženja građana, koji su navodno ciljani na pružanje socijalnih usluga različitim kategorijama građana. Dakle, namesto retoričkog osnaživanja Porodice, država mora da razvije i ojača kompetentan, efikasan i ka potrebama korisnika okrenut sistem socijalne zaštite, koji bi svako dete zaštitio od siromaštva, nasilja i zanemarivanja.

Da sumiram: priče i obećanja na „prvim konferencijama“ su samo priče, a podaci i stvarnost su nešto drugo. Pokret Ne davimo Beograd (Zeleno-levi front) se zalaže i zahteva da se svakom detetu obezbede adekvatni uslovi za rođenje – da svako porodilište ima neophodnu opremu i stručnjake (a ne da se novorođenčad helikopterom prevoze do respiratora) i da se majkama obezbede uslovi za humani i dostojanstven porođaj (nasuprot sveprisutnom „akušerskom nasilju“), kao i uslovi za zdravlje, rast i razvoj, i kvalitetan život bez oskudice, nasilja i ponižavanja.

Smiljka Tomanović
Profesorka sociologije porodice na Filozofskom fakulteta Univerziteta u Beogradu