Tek kada umesto vazduha zamiriše beton ili kada za Prvi maj stablo u Košutnjaku poseku dvadesetogodišnjaci, koje mogu kazniti, vlasti objavljuju da nešto preduzimaju kako bi nas spasle, ali ne objašnjavaju zašto problem tinja godinama, zašto su šume toliko zanemarene pored brojnih institucija, zakona i propisa kojima se reguliše zaštita, očuvanje i negovanje tog javnog dobra, neprocenjivo važnog za život svih nas.
Beograd je proteklih godina, kao i Srbija u celini, pogođen nestajanjem šuma. Posledice se prvenstveno odražavaju na kvalitet vazduha, koji postaje sve zagađeniji, ali i na nivo buke i izloženost vetru. Niz nadležnih institucija ne pruža dovoljnu i ozbiljnu protivtežu klimatskim promenama, požarima i štetočinama, te građevinskim investitorima.
Neverovatno je da nevolje sa očuvanjem šumskih površina kod nas datiraju još od 19. veka, a neverovatnije da ni u 21. veku nema političke rešenosti za to. Jedan od neobičnih pokušaja jeste odluka o izradi plana generalne regulacije sistema zelenih površina, koja datira iz 2009. godine, vremena kada je ministar zaštite životne sredine Goran Trivan obavljao dužnost gradskog sekretara u prestonici Srbije. Plan još nije izrađen, a do javnosti stižu zastrašujući podaci o nedostatku šuma, zelenila i čistog vazduha.
Tako saznajemo da je svega 11 procenata teritorije Beograda pokriveno šumom, a da se javne zelene površine prostiru na svega 2,83 posto. Kako bismo bili u skladu sa standardima Evrope, potrebno je da mera sa dva i po ara po stanovniku poraste na 3,3 da bi se dostiglo potrebnih 27 procenata teritorije.
S kraja 2014. godine potiče beleška o tome da je JP „Srbijašume“ u Beogradu pošumilo gotovo sve pogodne površine. Do tog trenutka je za deset godina podignuto 3.000 hektara, što je pored goleti uključilo i obnavljanje na mestima zrelim za seču. Prema Trivanovim rečima, međutim, u prethodnih šest godina zasađeno je 700 hektara hrasta i jasena, ali i drugih kultura, pa se postavlja pitanje gde.
Od naučnih zapažanja, donosimo neka od najupečatljivijih. Rezultati istraživanja Šumarskog fakulteta pokazali su da je u toku leta 2012. i 2013. godine došlo do sušenja prvenstveno četinarskih vrsta, te da se na oslabljena stabla nastavilo štetno dejstvo gljiva, insekata i patogenih organizama. Veliku površinu šuma u Srbiji 2013. godine napao je gubar, zbog čega dolazi do totalnog golobrsta, ali se tek godinu dana kasnije organizuje zaprašivanje insekticidom. Ugrožena i zaštićena biljka šimšir u Beogradu je 2014. i 2015. bila meta azijskog leptira, koji je u Srbiju dospeo uvozom jeftinog sadnog materijala i neodgovornošću fitosanitarne inspekcije. Lanac problema postaje još teži kada se svemu doda nelegalna seča, kao i požari, ledolomi, vetrolomi i vetroizvale.
Iako su za održavanje zaduženi JKP „Zelenilo Beograd“ i JP „Srbijašume“, Pionirski park je nedavno dobio svoju dozu betona, a impresivna je i lista svojevrsnih urbanih noviteta na 88 hektara parka Ušće, gde gradske vlasti zamenjuju prirodu koju nazivaju „mrtvim zelenilom“.
Dodajmo i razne građevinske radove i parking-intervencije u Zvezdarskoj, Miljakovačkoj i Bajfordovoj šumi, koje su već dugo, i čini se da će ostati, žrtve privatnih i crkvenih investitora. A u statističkom vrtlogu Beograda postoji i podatak da od ukupno 7.664 ulice (4.714 u urbanom delu) samo 731 ima drvorede. Broj stabala u njima iznosi samo pedeset hiljada.
Autor: Jasmina Šuša
Izvor: Danas, 11. Maj 2018. godine
kolumna Naš grad izlazi svakog petka u dnevnom listu Danas, a pišu je članovi i prijatelji inicijative Ne davimo Beograd