Priče iz regiona: Što je lošije zdravstvo, to je lošija ekonomija

Javno zdravlje i ekonomija idu ruku pod ruku i u vreme pandemije, pa je najbolji način da se ekonomiji pomogne u ovoj krizi uvođenje odgovarajućih ograničenja za kontrolu pandemije.

Piše: Branimir Jovanović

Pandemija KOVID-19 donela je najveću ekonomsku krizu nakon Drugog svetskog rata. Očekuje se da će svetska ekonomija ove godine pasti za 5%, što je najviše u zadnjih 75 godina, a gotovo i da nema zemlje koja nije pogođena krizom.

Ali ova kriza se ne razlikuje od ostalih samo zbog toga. Takođe se razlikuje jer je potekla van sfere ekonomije, odnosno proizašla je iz širenja jednog virusa. Tu se postavlja i pitanje – sa ekonomske tačke gledišta, da li je bolje uvesti ograničenja kako bi se sprečilo širenje virusa ili je bolje ne raditi ništa? Švedska i Makedonija daju odgovor za vreme pandemije.

Eksperiment Švedske

Švedska je imala atipičnu reakciju na pandemiju KOVIDA-19. I pored toga što su sve ostale evropske zemlje uvele ograničenja i “zatvorile” svoje ekonomije kako bi sprečile širenje virusa, ona je odlučila da ne preduzme ništa. Time je dala najveći prirodni eksperiment u novijoj istoriji.

Kratkoročni rezultati švedskog eksperimenta su već vidljivi i najbolje mogu da se sagledaju u poređenju sa njenim skandinavskim susedima – Danskom, Norveškom i Finskom.

Zdravstveni ishodi su ubedljivo najgori u Švedskoj. Broj smrtnih slučajeva od KOVIDA-19 tamo je pet puta veći nego u Danskoj, deset puta veći nego u Finskoj i dvanaest puta veći nego u Norveškoj.

Nije ni čudo. Bez ograničenja, to se i očekivalo. Ali koji su ekonomski rezultati? I oni su gori u Švedskoj. BDP u Švedskoj je u drugom tromesečju pao za 8,3%, u Danskoj za 6,9%, a u Norveškoj i Finskoj za 5,1% i 4,5%.

Zašto Švedska ima gore ekonomske rezultate od svojih suseda, i pored toga što nije “zatvorila” ekonomiju, za razliku od njih?Izvor: Worldometers i Eurostat

 

Činjenica da Švedska nije “ugasila” ekonomiju, uopšte je nije poštedelo ekonomskog šoka. Svi su se njeni ekonomski partneri “ugasili”, zbog čega se smanjila spoljna potražnja za švedskim proizvodima, odnosno švedski izvoz je pao, baš kao da je i ona sama uvela ograničenja.

Ali činjenica da Švedska nije uvela ograničenja nanela im je dodatnu štetu. Tamo je broj novozaraženih i smrtnih slučajeva bio mnogo veći nego u drugim zemljama, što je onda prouzrokovalo da se ljudi i kompanije suzdrže od potrošnje i ulaganja, mnogo više nego u drugim zemljama. Tako je u aprilu, kada je broj novih slučajeva u Norveškoj opadao, trgovina zabeležila rast od 4,8% u odnosu na prethodni mesec, dok se u Švedskoj istog meseca povećao broj novih slučajeva, pa je i trgovina opala za 1,5%.

Rezultati švedskog eksperimenta su nedvosmisleni. Činjenica da Švedska nije uvela ograničenja za vreme pandemije nije donela ništa dobrog, već je samo rasplinula pandemiju, pogoršavši zdravstvene rezultate, a time i ekonomske.

Makedonija je u početku bila pozitivan primer

Bili smo pozitivan primer kada je započela pandemija. U svojim aprilskim projekcijama Međunarodni monetarni fond predviđa da će naša ekonomija ove godine pasti za samo 4%. Očekuje se da samo Srbija, Moldavija i Malta iz evropskih zemalja budu bolje od nas.

Zašto su očekivanja bila tako pozitivna? Prvi faktor bio je taj što se naša ekonomija smatra relativno zatvorenom, mnogo manje integrisanom u globalne ekonomske trendove od ostalih evropskih ekonomija, mnogo više zavisnom od domaćih faktora. Zbog toga nam ide relativno dobro u globalnim ekonomskim krizama, poput 2008-2009., Kada smo bili najmanje pogođeni u Evropi.

Izvor: balkaninsight.com

Drugi faktor je bio da smo, kada su napravljene ove projekcije, krajem marta i početkom aprila, mi smo bili jedna od najmanje pogođenih zemalja u Evropi od koronavirusa. Uveli smo pravovremena ograničenja, mere su se dosledno sprovodile, širenje virusa je usporeno i očekivalo se da imamo ukupno oko 2000 slučajeva zaraženih.

Kada su nedavno izašli ekonomski podaci za drugo tromesečje, videlo se da smo zapravo jedan od najgorih u Europi. Pad našeg BDP-a u drugom tromesečju je 12,7% (u odnosu na isti period 2019.), što je bolje od samo 10 evropskih zemalja, a gore od 20. Zašto smo prošli tako loše, uprkos pozitivnim početnim očekivanjima?

Ovaj tekst je objavljen u okviru inicijative „Priče iz regiona” koju realizujemo u saradnji sa  Res Publica i Institut za komunikacijske studije (Makedonija), i sa ABCnews.al (Albanija), Analiziraj.ba (BiH), Sbunker (Kosovo), PCNEN (Crna Gora), Prlija (Hrvatska) i SEGA (Bugarska).

Greške u ekonomskim merama

Nesumnjivo, greške u vladinim ekonomskim merama takođe imaju uticaja. S njima se kasnilo, glavni paket je usvojen tek 31. marta, otprilike 20 dana nakon zatvaranja škola, vrtića, restorana i tržnih centara. Same mere bile su usmerene prvenstveno na velike kompanije – najveću državnu pomoć su dobile velike kompanije koje prihoduju milione eura, poput privatnih bolnica, kazina, kladionica ili stranih kompanija iz neoporezivih zona. Mala preduzeća su bila zanemarena. Imali smo samo jednu posebnu meru za mikro, mala i srednja preduzeća – beskamatne kredite u ukupnom iznosu od 14 miliona eura, koji su odmah iskorišćeni. Mnoge razvijene zemlje su imale specijalne pakete samo za mala preduzeća, upravo zato što ih je kriza najviše pogodila. Na primer, Nemačka je osigurala 10 milijardi eura direktnih subvencija samozaposlenim i mikro preduzećima (do 10 zaposlenih).

Pomoć je takođe bila loše dizajnirana, pa je deo novca koji je trebao da završi kod radnika završio kod vlasnika firmi. Bilo je i slučajeva osumnjičenih za korupciju, kada su državne kompanije državnih funkcionera dobijale državnu pomoć.

Građani su bili gotovo u potpunosti izuzeti od mera. Mere koje su se na njih odnosile (platne kartice) usvojene su čak i sa trećim paketom mera, sredinom juna, i bile su prilično skromne. Ukupno najavljeni iznos imovine iznosio je 28 miliona eura, što je samo 0,25% BDP-a i samo 1/6 od ukupnog iznosa sredstava koje je država potrošila na suočavanje sa krizom Covida-19. To je premalo za ublažavanje štetnih efekata od krize nakon građana i za “ponovno pokretanje” ekonomije.

Međutim, i pored toga što su učinjene mnoge greške sa ekonomskim merama, to još uvek nije glavni razlog loših ekonomskih rezultata.

Katastrofalni zdravstveni bilans

Glavni razlog loših ekonomskih rezultata je taj što se od kraja aprila naš zdravstveni bilans katastrofalno pogoršao. Počeli su da se prave ustupci prema različitim uticajnim društvenim grupama, poput verskih zajednica i određenih poslovnih grupacija. Nije bilo odgovornosti za organizovanje liturgija u uslovima kada je postojala zabrana okupljanja, crkvama je bilo dozvoljeno da rade za Uskrs, nije se reagovalo na iftarska okupljanja, džamije su mogle da drže ramazanske molitve. Popustilo se ugostiteljima i kladionicama i dozvoljeno im je otvaranje, i pored toga što su kulturni objekti ostali zatvoreni. Ministar unutrašnjih poslova nije hteo da sankcioniše one koji su prekršili mere, pod izgovorom da će to pogoršati njihovu ionako tešku ekonomsku situaciju. Na kraju, mere su se potpuno opustile, prerano, u uslovima kada su se zdravstveni rezultati zapravo pogoršavali.

Dakle, od početnih očekivanja za ukupno 2000 zaraženih, bili smo u situaciji da imamo 1000 novozaraženih svake sedmice i već 700 preminulih. Uz to, naši zdravstveni rezultati sada su među najgorima samo u celom svetu i samo dvadeset svetskih zemalja imaju više smrtnih slučajeva po glavi stanovnika od nas.

Primerom smo ilustrovali najvažniju ekonomsku lekciju iz trenutnog toka krize – da što je lošiji zdravstveni bilans, toliko lošiji će biti i ekonomski rezultati. Upravo zemlje koje su imale najgore zdravstvene rezultate u pandemiji, poput Italije, Španije, Britanije, Francuske i Belgije, imale su najveći pad BDP-a u drugom tromesečju. Mi smo neslavno ušli u ovu grupu zemalja.

Izvor: China Data Lab i Eurostat

Razlog je isti kao u Švedskoj, a zapravo je u ekonomiji odavno poznat – očekivanja. Loši zdravstveni ishodi pogoršavaju očekivanja društva, generišu nesigurnost u budućnost i dovode do toga da se ljudi i preduzeća suzdržavaju od trošenja i investiranja, što zauzvrat smanjuje agregatnu potražnju i usporava ekonomsku aktivnost. Kejnz je naglasio ulogu očekivanja u ekonomiji još 1936, a ekonomisti danas veruju da je prevazilaženje Velike depresije 1930-ih rezultat poboljšanih očekivanja. Ali čini se da naši kreatori politika voljniji da veruju lokalnim kafandžijama i kladionicama nego ekonomistima.

Šta sad?

Ali zašto je važno ovo znati? Svrha ovog teksta nije samo pokazati da je nešto pošlo po zlu u prošlosti. Cilj je usmeriti šta treba da se uradi u budućnosti.

U situaciji u kojoj se mnoge evropske zemlje suočavaju sa drugim talasom pandemije i kada mnoge od njih razmišljaju o povratku ograničenja, i mi ćemo morati da počnemo da razmišljamo o istoj stvari. Da, ograničenja ne mora da budu tako oštra kao ograničenja od marta do aprila, mogu biti blaža i selektivnija, i to je put kojim treba ići. Međutim, ukoliko druge evropske zemlje ipak odluče da uvedu stroga ograničenja i ponovo da zatvore svoje ekonomije, moraćemo i mi da uradimo isto. Ne smemo sebi da dopustimo da izigravamo drugu Švedsku. To bi nanelo ogromnu štetu, i zdravstvenu i ekonomsku, i toje nešto što mora biti kristalno jasno svima.

S tim u vezi, i ne mora da idemo mnogo daleko, dovoljno je da pogledamo u susedstvo. Grčka je sjajan primer uspešnog suočavanja sa krizom – ima 10 puta manje smrtnih slučajeva od KOVIDA-19 po glavi stanovnika od nas, i pored toga što su turistička zemlja. Čak i pad BDP-a u drugom kvartalu nije mnogo veći od našeg – 15,3% nasuprot 12,7% – i pored toga što su desetkovali turizam. Već su počeli da uvode nova ograničenja, i pored toga što su u poslednjih nekoliko dana imali oko 300 novozaraženih infekcija dnevno (što bi kod nas bilo oko 60).

Ne smemo ni da ponovimo greške iz prošlosti i da pravimo ustupke i da popuštamo pod pritiscima, kao što je to bio slučaj poslednjih meseci s verskim zajednicama, ugostiteljima, kladionicama i drugim uticajnim grupama. Svi moraju dosledno da poštuju ​​mere, a ako to neko ne učini, nadležne vlasti trebalo bi da ih strogo sankcionišu. Izgovori poput nanošenja štete građanima su apsolutno neodrživi. Šteta se pravi nesankcioniranjem, jer se tako virus širi, a to onda ugrožava i javno zdravlje i ekonomiju.

Za period ograničenja, moraće da se pripreme nove ekonomske mere za podršku onima koji su pogođeni njima. Mere u svojoj biti ne bi trebalo mnogo da se razlikuju od onih koje su do sada uvedene, ali bi moralo da budu bolje osmišljene i da uklone njihove slabosti. Mora da budu usmerenije, odnosno da završe kod onih kojima je pomoć najpotrebnija, poput malih preduzeća, radnika, onih koji su ostali bez posla i siromašnih.

Mora da postoji poseban paket mera samo za male kompanije, po uzoru na mnoge razvijene zemlje. Taj paket, pored podrške za prevazilaženje problema sa likvidnošću i plata radnika, mora da obezbedi i podršku za digitalnu transformaciju malih kompanija, odnosno preusmeravanje na onlajn poslovanje, elektronsku prodaju i slično. Ovo je i prva preporuka OECD-a za pomoć malim preduzećima u ovoj pandemiji.

Nove ekonomske mere mora da posvete više pažnje i građanima. Podrška za njih ne sme da se svede na platne kartice od 3000 ili 9000 denara. Bacanje mrvica je uvredljivo. U zemlji sa najvećim socijalnim razlikama u Evropi potrebne su sistemske promene za rešavanje siromaštva, potreban nam je socijalni sistem koji će uzimati od onih koji imaju, a davati onima koji nemaju, a ovakve su krize najbolji trenutak za tako velike promene.

Konačno, svi moramo da shvatimo da javno zdravlje i ekonomija idu ruku pod ruku zajedno. Ako javno zdravlje nije u dobrom stanju, neće biti ni ekonomija u dobrom stanju. I u ovoj pandemiji i u “mirna” vremena. Zato počnimo da se brinemo o njemu mnogo više.

Branimir Jovanović je ekonomski istraživač i profesor ekonomije na Institutu društvenih i humanističkih nauka, Skoplje. Doktorirao je na temi finansijske krize na Univerzitetu ,,Tor Vergata” u Rimu. Radio je u Nacionalnoj banci, Ministarstvu finansija i Univerzitetu u Torinu. Više informacija o njemu na njegovoj web stranici: branimir.site