Ne davimo Beograd podržava Milenu Radulović i sve devojke koje su prijavile seksualno nasilje koje su preživele od strane svog nastavnika Miroslava Mike Aleksića. Ne davimo Beograd stoji zajedno sa svim ženama koje se bore za dostojanstven život bez nasilja.

podrska

Ponosni smo i zahvalni mladoj glumici Mileni, koja je hrabro progovorila kako bi zaštitila mlađe koleginice i kako se nešto ovako strašno više ne bi dogodilo nijednoj devojčici.

Velika je hrabrost i snaga potrebna da se izađe u javnost i progovori o preživljenom seksualnom nasilju. Kada žene, kao što je Milena Radulović i ostale devojke to urade, naša je dužnost da stanemo uz njih, naša je odgovornost kao članova ovog društva da se to više ne ponovi.

Slučaj scenariste, reditelja, glumca i pedagoga Miroslava Mike Aleksića podsetio nas je da postoji isti mehanizam koji koriste muškarci na poziciji moći kako bi seksualno zlostavljali devojčice, devojke i žene koje se nalaze u podređenom položaju u odnosu na njih. Podsetio nas je da nasilnici zloupotrebljavaju autoritet i poverenje. Nije slučajno što je, kako se navodi u medijima, jedno od pravila škole bilo isključenost roditelja. Ovo je poznata metoda izolovanja žrtve, čiji je cilj da žrtva postane podložna manipulaciji, strahu, osećaju krivice, sumnje u sebe i sopstveno rasuđivanje, i potpuni slom samopouzdanja. Na ovaj način, nasilnik osigurava da može nesmetano nastaviti sa praksama seksualnog zlostavljanja generacija devojčica.

Ohrabruje što čujemo sve više glasova u poslednje tri godine. Kada je Marija Lukić progovorila o svom iskustvu, bilo je potrebno mnogo borbe i skoro tri godine za dostizanje pravde. Onda smo čuli Danijelu Štajnfeld, a sada i Milenu Radulović. Njihove priče su iste. Brojnost njihovih glasova nas upozorava koliko je rašireno seksualno nasilje, i da je to sistemski problem. Problem svih nas.

Isto tako, ovo je veliki, istorijski trenutak za sve nas, šansa da stvorimo bolje i pravednije društvo.

Da se žrtve ne bi osećale usmljeno i iznevereno od institucija koje treba da ih štite, ustanove kao što su škole, fakulteti, sportski klubovi, posebno su odgovorne da prepoznaju ovakve mehanizme zlostavljanja, da sankcionišu počinioca, a žrtvi pruže odgovarajuću podršku.

Pozivamo institucije da veruju žrtvama, da uspostave bezbedno i otvoreno okruženje za sve. Pre nego što olako optužimo žrtve da su predugo ćutale i tako potpomogle kontinuiranu strukturu zlostavljanja – a nažalost, isuviše često čujemo takve optužbe – potrudimo se da svako od nas podnese odgovornost za normalizaciju takve strukture, za ono što smo mogli da uradimo a nismo, i za ono što i dalje možemo da uradimo, a možda izbegavamo, misleći da nas se to ne tiče.

Pozivamo sve da uvek veruju žrtvi i da je podrže. Pozivamo roditelje da otvoreno razgovaraju sa svojom decom, prijatelje da ohrabruju drugarice da nasilje prijave. Pozivamo medije da nastave da izveštavaju o ovoj temi, poštujući dostojanstvo žrtava. Jedino tako nasilju možemo stati na kraj. Jedino tako možemo stvoriti bezbedan svet za sve devojčice i žene.

Ćutanje održava nasilje. Prekinimo ćutnju.

Pročitaj i ovo:

Stojmenović za HBS: Zelene politike i solidarnost za pravednije društvo

Pre šest godina grupa građana i građanki nezadovoljnih načinom razvijanja glavnog grada udružila se i osnovala Inicijativu Ne davimo Beograd. Inicijativa je nastala kao lokalni društveni pokret koji je i institucionalno i vaninstitucionalno, učestvovanjem u javnim raspravama ali i građanskim protestima, ukazivao na štetnost projekata izgradnje Beograda na vodi da bi se tokom godina razvila u relevatnog političkog aktera koji se zalaže za razvijanje grada koji je u skladu sa potrebama njegovih stanovnika.

Dobrica Veselinović, panker koji voli da popravlja Beograd

U novom izdanju podcast-a „Život na srpskom”, Dobrica Veselinović daje odgovore na neka važna i neka manje važna pitanja: 1) kakav bi čovek trebalo da vodi prestonicu Srbije i čiji je "naš grad"; 2) odgovara na prozivke Gorana Vesića, ali i onih koji kažu da je previše fin za politiku; 3) otkriva kako živi i u čemu uživa kad ne popravlja Beograd; 4) o spomeniku Stefanu Nemanji, ali i o panku; 5) o javnom nadmetanju za kuću na Vračaru; 6) o pivu ispred dragstora, o gradskom prevozu; 7) o bajkama i "komadiću koji nedostaje" i još mnogo toga...