Pavićević za Vreme: Rast podrške Ne davimo Beograd rezultat je velikog rada

Vrtoglav medijski uzlet i neskrivena podrška simpatizera visoko su podigli “Ne davimo Beograd” onoga trenutka kada je u Zagrebu oglašena ubedljiva pobeda Tomislava Tomaševića u prvom krugu izbora za gradonačelnika. Njihov stari saborac iz Zagreba, prijatelj, “zeleni” aktivista, levičarski aktivista iz “Zagreb je naš!” i koalicije “Možemo!”, “razvalio” je u prvom krugu daleko iza sebe ostavljajući HDZ i dobivši skoro polovinu glasova. Istog trenutka, svi ovdašnji reflektori okrenuli su se ka našima, ka Ne davimo Beograd, koji su zapravo po orijentaciji i angažmanu srodni onoj ekipi koja je furiozno pobedila u Zagrebu.

Ipak, da li je tako lako moguće preslikati politički obrt u Zagrebu na Beograd? I zašto nije, u razgovoru za “Vreme” objašnjava koordinator Političkog saveta NDMBGD, politikolog prof. dr Đorđe Pavićević.

“VREME”: I pre izbora u Zagrebu, NDMBGD je privukao pažnju time što je praktično prvi krenuo u predizbornu kampanju, čak i pre naprednjaka. Prvi ste “promovisali” kandidata za gradonačelnika, objavili ste sopstvene duplirane rejtinge u odnosu na izbore 2018, pozivate u članstvo, pozivate na obuku kontrolora… Da li to znači da i pored onoga “sve zavisi od izbornih uslova”, ipak verujete da ćete izaći na predstojeće izbore?

ĐORĐE PAVIĆEVIĆ: Ta angažovanost ima za cilj da se obave pripreme kako se ne bismo našli u situaciji da, u zavisnosti od izbornih uslova, nemamo vremena za eventualnu pripremu za izbore, jer nismo velika organizacija koja sve to može brzo i lako da izvede. A ima tu još faktora. Ne treba izgubiti iz vida da je od prvobitne organizacije NDMBGD koja je bila dosta labava i nije imala jasniju strukturu, u međuvremenu postala organizacija sa novim statutom, novom organizacionom strukturom, sa sistematičnijim radom. Naša sadašnja vidljivost nije rezultat strategije da krenemo prvi u predizbornu kampanju, nego je rezultat rada, aktivnosti ljudi koji se time bave. Uostalom, sećam se prethodnih izbora i toga da je uvek bio problem sa kontrolorima i sa tim kako se organizovati neposredno pred izbore. Sada je naprosto rešeno da se te aktivnosti obavljaju nezavisno od toga da li će izbora biti ili ne, i kada će oni biti. U nekom trenutku mora ih biti.

Vaš kandidat za gradonačelnika bio bi Dobrica Veselinović?

Stav ljudi unutar NDMBGD jeste da bi on bio najbolji kandidat, ali nikakve zvanične odluke u tom pogledu nisu donete. Smatramo da ako budemo izlazili na izbore, onda je pošteno da biračima kažemo ko je taj na koga računamo.

Iako gradonačelnika bira Skupština grada, pobednička većina?

Izborni sistem je promenjen i ne glasa se direktno za gradonačelnika nego za izbornu listu. Nama je važno da se promeni politički manir i stil mnogih organizacija, a koji je najočitiji kod vladajuće stranke, da se izbace neki ljudi u prvi plan, a da su u stvari neki sasvim drugi ljudi planirani za funkcije. U tom pogledu, birači su prevareni a sama organizacija ne deluje da hoće iskreno da vodi određenu politiku nego da lovi u mutnom. NDMBGD ne neguje takvu praksu i ako se budemo pitali za izbor gradonačelnika, mada je mala verovatnoća da će se tako nešto dogoditi, mi imamo spreman odgovor i kandidata. Mislim da je fer unapred to reći građanima.

Prema istraživanju javnog mnjenja, vaš rejting je udvostručen u odnosu na lokalne izbore 2018. i sada ste u Beogradu na šest odsto.

U pitanju je ozbiljno istraživanje, ali smatram da je rano uzimati zdravo za gotovo ove brojke, mada verujem da one mogu ići i mnogo više. Rađeno je istraživanje koje je fokusirano na Beograd i to selektivno po delovima grada. Naravno, znali smo od izbora 2018. da NDMBGD stoji dobro u centralnim opštinama, sada u širem pojasu centralnih opština, prema procenama ima podršku oko 11 odsto. U prigradskim opštinama situacija je teža, ali ima pomaka, formirali smo odbor u Obrenovcu, na levoj obali Dunava, tu moramo najviše da radimo.

Prema prošlogodišnjim izmenama zakona, za republičke i lokalne izbore cenzus je spušten na tri odsto. Nekima iz opozicije, ali i vama, to je sasvim dovoljno da se cenzus pređe čak i po rezultatima od 2018. godine. Da li to, generalno u opoziciji, malo razvodnjava priču o izbornim uslovima?

Ne. Naprosto, naš stav je da u takvim okolnostima ne treba šibicariti, što smo i pokazali bojkotom lokalnih izbora prošle godine. Postoji doza solidarnosti sa drugim organizacijama, učestvujemo u pregovorima koji traju i na kojima ćemo videti koje su to crvene linije ispod kojih se definitivno ne može ići na izbore. Verovatno će svaka organizacija to donositi za sebe, ali biće i nekog zajedničkog stava u tom pogledu.

Veliku popularnost donelo vam je i ubedljivo vođstvo Tomaševića i osvojenih 45 odsto glasova u prvom krugu na izborima u Zagrebu, iz vama bratske zeleno-leve koalicije “Možemo!”. Ne samo što je NDMBGD dobio snažan vetar u leđa, nego i ovdašnja opoziciona javnost kroz nadu da su promene moguće. Može li se ista priča dogoditi i u Beogradu?

Bilo bi lepo, ali ne verujem da može biti ista priča. A vetar u leđa jeste, jer to zaista jesu srodne organizacije koje dugo sarađuju na konkretnim aktivnostima, čak imamo i prijateljske odnose koji su više od političkih. Obe organizacije su prešle isti put, samo što u Zagrebu sve to malo duže traje i drugačija je atmosfera, drugačija je politička dinamika. Posle dugog perioda dok je Bandić bio gradonačelnik i na vlasti se održavao stranačkim pregrupisavanjima, ova grupa ljudi koja sada ubedljivo vodi je istrajavala u svojoj borbi i nisu pravili trule kompromise da bi ostvarili bolje ishode za sebe. To je sada dalo rezultate. Njihov uspeh je još jedan pokazatelj novih trendova, pojave novih lica i novih politika mimo tradicionalnih stranaka, to se dogodilo i u Crnoj Gori, Banjaluci.

U Beogradu je, u odnosu na Zagreb, drugačija vlast, izborni uslovi i izborni sistem, organizacija grada, a sve to je važno. Ipak, sve što se dešava u Zagrebu i što istina daje vetar u leđa rastu NDMBGD, ujedno je i opterećenje. Očekivanja su naglo porasla, a verovatno će biti i raznih pokušaja da se taj rejting malo skreše.

Koliko ste sada spremni na kompromise sa strankama iz opozicije, možda i na ujedinjenje u jedan opozicioni blok?

Sa delom opozicije radimo oko platforme za izbore, trenutno se dogovaramo oko izbornih uslova. Priča o listama još uvek nije otvorena i ne smatramo da je treba otvarati preko medija, zato što, kako je počelo sa ovim pismima, više se radi o pozicioniranju unutar opozicije, a u tome ne želimo da učestvujemo. Takva praksa je bila neuspešna i do sada i ne očekujemo da može da dâ rezultate u borbi protiv režima. Raspadale su se koalicije, formirani su delovi da bi prelazili na drugu stranu, evo i gradska koalicija koja je 2018. ušla u gradsku skupštinu ne deluje zajedno. Ulaziti u takve angažmane mislim da nije dobro ni za koga u opoziciji.

Ne samo o listama, u javnosti se malo zna i o dogovorima opozicije oko izbornih uslova.

Možda je i bolje što se pregovori vode na takav način, najzad evropski predstavnici su iskusni ljudi u tim aktivnostima. Da je uključena šira javnost, tu bi već bilo raznih šumova. Recimo, mi više vodimo razgovore sa predstavnicima Evropskog parlamenta i mislim da bi trebalo krajem juna ili u julu kada se definišu pozicije i konkretni predlozi koji bi mogli da budu prihvatljivi, da počnu plenarni pregovori koji bi uključivali sve aktere. Mislim da ova sada situacija nikome ne odgovara, ni opoziciji ni vlasti, i da će nekih ustupaka biti, ali kakvih to je veliko pitanje. Ne volim tu reč “ustupci” jer se ne radi ni o kakvim ustupcima nego o osnovnom pravu. Za sada, važno je da znamo da li će taj proces ići ka tome da se dobiju garancije za ta prava, a druga stvar je da se to reši na vreme.

Zna li se bar minimum “ustupaka” koje opozicija traži?

Da bi se definisao taj minimum treba uporediti razne standarde i rešenja. O tome se raspravlja, ali u trenutku kada se vode ovi razgovori, nije produktivno to raditi mimo formata razgovora. Očekujem da će se nešto dogoditi, definitivno je da se neće voditi razgovori samo o kozmetičkim popravkama koje su recimo karakterisale prethodne pregovore.

Pomenuli smo malopre ujedinjenje opozicije, NDMBGD ne zagovara jednu opozicionu listu?

Malo smo oprezni jer postoji deo opozicije koji je opterećen vlastitim odnosima i stalnim pokušajima da se neko pozicionira u odnosu na druge aktere. A to iscrpljuje, imobiliše, ne možete da radite ono što biste inače radili zbog nekih stalnih napetosti. Odlučili smo da razgovaramo sa svima, da se dogovaramo oko važnih stvari, ali nećemo da učestvujemo u toj vrsti pozicioniranja. Naprosto, nećemo da budemo ničija divizija u toj borbi, nego, ako možemo, želimo da se dogovorimo oko zajedničkih aktivnosti koje su neophodne kako bi se smenila katastrofalna vlast. Pored toga, želimo i da afirmišemo ono do čega nam je dosta stalo, a to je programski deo, sličan ne postoji kod drugih, i plašimo se da bi utapanjem u jednu nehomogenu listu taj deo otišao potpuno u drugi plan.

Zar vam jedna lista ne bi garantovala veći uspeh?

Mislim da treba ići različitim strategijama na različite izbore. Nas čekaju tri kategorije izbora. Jedno su predsednički gde je jasna polarizacija i tu bi bilo dobro da postoji dogovor o jednom kandidatu. Druga je ona koja se tiče nacionalnih izbora, gde niko pojedinačno ne može da napravi značajan rezultat i tu bi mnogo više radio crnogorski model sa nekoliko kolona, nego što bi radio zahtev za jednom listom koja bi bila opterećena napetostima. Jedna lista nosi sa sobom opasnost od programskih raspadanja i mimoilaženja, uostalom kako bi uopšte vodili kampanju? Šta bi zajedničko mogle da pričaju te različite stranke osim “ua Vučić”. Bila bi to disonantna kampanja u kojoj svako priča svoje, što bi samo dodatno zbunjivalo birače. Treća priča su gradski izbori, smatramo da bi tu trebalo da se organizacije i partije povezuju po srodnosti jer je najmanji rizik od rasipanja glasova.

Ali ako biste imali samo jedan cilj – da se pobedi na izborima, bilo kojim, da se pobedi ova vlast, onda da li bi jedna opoziciona lista ipak apsorbovala znatno veći broj birača?

Nisam video relevantno istraživanje koje kazuje da postoji takav efekat. Probajte samo malo da zamislite kako bi izgledao taj proces ujedinjenja. Mislim da opozicija stalno upada u te vrste zamke. Koliko bi morala da se bavi sama sobom i raščišćavanjem internih problema, toliko ne bi mogla da plasira druge teme koje su važne ljudima. Zato mislim da bi crnogorski model objedinjavanja bio dobar, a poenta je u tome da niko ne padne ispod cenzusa. Da li ćete dobiti više glasova na izborima sa tri kolone ili sa jednom, to je pitanje na koje niko nema jasan odgovor u ovom trenutku. Ključno je takođe da ljudi vide šansu da može da se pobedi, a to je nešto što ih motiviše.

Gde da vide tu šansu, u čemu?

To zavisi od ishoda međustranačkog dijaloga i od toga kako će se organizovati opozicija. Prethodno, treba dobro uraditi matematiku i videti da se ne raspu glasovi, pogotovo što će i vlast ići sa svojim kombinacijama kako da raspe te glasove. Mislim da je iscrpljivanje na “ua Vučić” pričama potrošeno i da bi ljudi hteli još nešto da čuju i da imaju ponudu za koju se opredeljuju.

Da li su opoziciji potrebni predizbori i šta oni sugerišu?

Postoji ta apstraktna ideja predizbora sa navođenjem mađarskog modela koji je dao neke rezultate. Tvrditi da opozicija ovde to isto treba da uradi i to pre svega u Beogradu, jako je neobično. Šta je tu problem? U Mađarskoj postoji većinski sistem ne samo za gradonačelnika nego i za odbornike. Kada glasate na predizborima, onda glasate za najboljeg kandidata i u vašoj opštini, kvartu, ne glasate za najbolju listu kandidata. U našem slučaju, to je samo ponavljanje izbora, ali unutar opozicije, bez poente da se stranke nateraju da se iznutra demokratizuju. Ako žele to, stranke ili grupe stranaka, mogu da naprave predizbore za kandidate ili na drugi način konsultuju zainteresovane birače. Ovako se samo meri rejting lista, a to se može i običnim istraživanjem dobiti. Mi nismo videli, niti je iko do sada video kako su predizbori zamišljeni, osim što se apstraktno tvrdi da treba da se napravi jedna lista, bez dogovora o jednoj listi. U tom smislu, neko spolja je zamislio da sve političke organizacije gurne u taj proces koji niti je definisan do kraja niti je jasno šta je njegov krajnji ishod. NDMBGD je i 2018. pravio glasanje za listu kandidata za beogradske izbore i sigurno će i sada, ako bude prilike da se izađe na izbore, sprovesti sličan konsultativni proces. Ukratko, ne vidim jasnu poentu zašto bi se organizovali takvi predizbori.

Da su sutra izbori u Beogradu, na osnovu dosadašnjih vaših saznanja da li bi bilo uslova za izlazak na njih?

Taj deo je najteže proceniti, pretpostavljam da će doći do delimičnog poboljšanja uslova, ali da li će to biti dovoljno? Ono što je najgori ishod, koji nije nemoguć, jeste da uslovi budu takvi da se opozicija opet pocepa i počne da se bavi uzajamnim odnosima, da jedni kažu to je nedovoljno, a drugi da kažu, moramo izaći jer još jedan bojkot nema smisla.

Tekst objavljen u nedeljniku Vreme, broj 1586, pod originalnim naslovom: Nećemo da budemo ničija divizija

Autorka: Ivana Milanović Hrašovec

Foto: Marija Janković