НИН: Не давите грађане

2018-08-14T15:43:01+00:0014. 08. 2018.|

Лидери покрета готово једногласно тврде да партије покушавају да присвоје њихов теренски рад или да га искористе за своју промоцију, али да због отпора активиста или самих иницијатива у томе нису успеле

Није неопходно опсежно истраживање да би се закључило да су грађанске иницијативе за напредњачког вакта побудиле више незадовољних грађана Србије него већина опозиционих партија. Предаја нишког аеродрома републици би, рецимо, прошла неопажено да се на ноге нису дигли локални активисти, повевши за собом и на хиљаде суграђана. Не би се знало ни колико је новца из тамошње Топлане „Југ“ нетрагом нестало, нити би топлана недавно изгубила први судски спор због наднаравно високих рачуна за даљинско грејање. Рушење у Савамали не би завршило ни као цртица у београдским хроникама да шачица заинтересованих није покренула протесте који су се спонтано омасовили. Одавно би локалне власти у Пожеги дале 12 милиона динара за куповину плаца и нелегалног објекта чији је сувласник муж председнице општине да се сами Пожежани нису томе успротивили. Активисти су можда и најјаснији сигнал свим опозиционим актерима упутили након председничких избора када је серија демонстрација „Против диктатуре“ показала прави обим незадовољства у гласачком телу. Међутим, резултати избора у Београду показали су да су грађани незадовољни и радом опозиционих странака. И, док су оснивачи Савеза за Србију коначно пронашли најмањег заједничког садржаоца око којег се неће препирати, делује да слични преговори партија с иницијативама никад не би уродили плодом.

„За то су одговорни они који су искључиви и одбијају сарадњу чак и кад је она логична и неопходна. Некада су то странке које не разумеју неопходност да се мењају, а некада покрети који инсистирају на посебности чак и науштрб општег добра. На друштвеним мрежама можете да окупите људе из краја и позовете их на протест због затварања библиотеке у Станишићу, отимања нишког аеродрома или рушења у Савамали, али не можете тако да рушите владу и некога поставите на власт. Ако и даље будемо разједињени, ако и даље буду важније разлике, а не сличности које нас повезују, ако и даље личне сујете буду испред рада за опште добро, аутократа ће још дуго задовољно трљати руке“, каже за НИН Драгана Ракић, потпредседница ДС-а из Вршца.

Према њеном мишљењу, атмосфера у којој је за опозиционо деловање неопходна храброст не оставља много простора за међусобне зазоре. Идеју појединих иницијатива да замене или укину политичке странке приписује неискуству или неразумевању политичких односа и друштва.

„Покрети су ту да укажу на отуђење странака од грађана и да својим примером покажу неопходност блискијих веза грађана и њихових политичких представника. Неке партије то разумеју и коригују се, друге игноришу и обично на изборима плате цену за то. Улога политичких партија је још увек кључна у артикулацији различитих интереса и преференција грађана које заступају“, закључује наша саговорница и подсећа да су и велики протести 1996. и 1997. и Пети октобар били последице сарадње цивилног сектора и опозиционих партија.

Међутим, готово сви НИН-ови саговорници из грађанских иницијатива имају потребу да направе двоструку ограду. С једне стране, углавном тврде да су партије покушале да или присвоје њихов теренски рад или да га искористе за своју промоцију, али због отпора грађана или самих иницијатива у томе нису успеле. С друге стране, наглашавају да немају начелан отпор према сарадњи с партијама, али да тренутно немају ни задовољавајућег партнера. Шта се онда променило од деведесетих до данас?

„Колико ја знам, раније се покретима нудило оно што се обично нуди у страначким преговорима. Места на листама, функције и слично. Сада странке морају да покажу спремност да учествују у ономе што иницијативе раде, а грађанство подржава, без идеје да ће из сарадње извући политички капитал. Данас једино покрети могу да мобилишу незадовољне грађане без којих су промене немогуће, али сами не могу да створе замајац за друштвену промену. Странке то знају, па се према покретима понашају патерналистички. С друге стране, свесне су и да је њихова способност мобилизације чланства врло мала“, каже за НИН професор на ФПН-у Ђорђе Павићевић.

Како за НИН подсећа Добрица Веселиновић из Иницијативе Не да(ви)мо Београд, већ се одвија сарадња између структурно и вредносно сличних организација, какве год форму имале. Ипак, није тајна ни да су иницијативи уочи београдских избора стизали позиви на сарадњу од етаблираних политичара, углавном по рецепту који је описао професор Павићевић. Да су пристали, можда би њени чланови данас били у Скупштини Београда.

„Уско краткорочно гледајући, да смо пристали на коалицију с неком од партија, вероватно би неколико људи из иницијативе сада били одборници и одборнице у скупштини града, али би, с друге стране, у том процесу постали неки други људи. Друштвене процесе треба посматрати на нивоу од 10, 20 или чак 50 година, а не једног изборног циклуса. Уосталом, за нас су избори од самог почетка били само један од начина борбе за враћање града у руке његових грађана и грађанки“, каже Веселиновић.

Иницијатива којој припада освојила је скоро 30.000 гласова, или нешто више од три одсто, али њено чланство тврди да је стекло важно активистичко и политичко искуство. Поређења ради, младеновачки покрет Бели – Само јако је 2016. с око 5.200 гласова освојио 21 одсто гласова на локалним изборима – двоструко и кусур мање од напредњака и двоструко више од трећепласиране листе ДС-а. Њен носилац у међувремену је прешао у табор Драгана Ђиласа, а преостала грађанска опозиција, одборници СДС-а Бориса Тадића, ухлебила се у СНС-у.

„Насупрот каријерним политичарима, никоме од нас није жеља да се доживотно бавимо политиком. У овоме смо због револта, а разлога не мањка – пред београдске изборе, рецимо, локална власт је на тајној седници за разне пакетиће издвојила 10 милиона динара из буџетских резерви. Најприроднији партнери су нам друге иницијативе, јер су све с мање или више успеха нешто постигле. То је и највећи успех СНС-а – натерали су људе да се покрену и умреже. Са странкама бисмо сарађивали ако бисмо се сложили о заједничким начелима и намерама. Не би ни био ред да другујемо с политичарима којима смо се подсмевали кроз лик Љубише Прелетачевића Белог“, каже за НИН Бранислав Сјеран, члан покрета Само јако и одборник у локалној скупштини.

Његову макар пословичну добру вољу не дели Предраг Воштинић, одборник краљевачког Локалног фронта, који је такође 2016. с 3.404 гласа ушао у локални парламент, и то самостално, упркос понудама опозиције и притисцима властодржаца. На питање могу ли покрети да профитирају од партијских инфраструктура одговара да су „од партија остали лидери“ и да „то што неке од тих партија имају фиксне телефоне у неколико градова не значи да имају инфраструктуру“.

„Сада када су кола кренула низбрдо, тачније да се суновраћују великом брзином, ти лидери узвикују: ’Не дајмо колима низбрдо, ево, ја ћу за волан!’ Други додаје: ’Ја ћу да аблендујем’, трећи: ’Ја ћу до прозора’, и тако даље. А кад кола крену низбрдо, ако ти је стварно стало, излазиш из кола и држиш се голим рукама, подмећеш леђа, запињеш из све снаге… И највреднију ствар стављаш под точак. Е, тај посао су лидери оставили активистима побуњених покрета. Да их човек пита шта ће за воланом, рекли би да је тако најбоље, јер су они и раније успешно управљали. Све и да успемо да зауставимо ауто с њима за воланом, рекли би: ’Е, сад ме још само мало гурните да упалим!’“, сликовито предочава Воштинић за НИН.

Члан Удруженог покрета слободних станара из Ниша и активиста побратимске иницијативе Не дамо нишки аеродром Растислав Динић је сагласан с примедбом Драгане Ракић да политичко деловање има смисла само ако се бори за власт, али напомиње и да су методе борбе важне како се не би чиниле исте грешке које су зачетке модерног вишестраначја у Србији деградирале у актуелно једноумље, а шансу за пристојан живот у фарсична обећања која не добацују даље од две-две и по године.

„Мислим да се неопходност промене власти користи као увод у окупљање актера у којем се бришу све њихове разлике, што брише и животно важна питања на локалу којима се до сада није бавила ниједна странка. Онда се политика сведе или на наметање туђег програма или на уцену, где испада да сте против неког само зато што нисте у партнерству с њим. Док на локалу браните своје интересе, оптужују вас да разбијате опозицију, а заправо се само не уклапате у верзију опозиције која је наметнута и која се своди на поруку: ’Хајде да сарађујемо, али како ја кажем’“, закључује Динић за НИН.

Слично размишља и Никола Ћурчин, члан Покрета слободних грађана и локалне одборничке групе Слободно Панчево, када каже да преузимање власти мора да се заснива на решавању конкретних проблема. Тако је, рецимо, са сарадницима приметио да се на једној седници скупштине пре две године после 44 тачке дневног реда нашла још једна, информативна – Панчево је требало да добије кинеску термоелектрану на отпад, којег у Панчеву за те потребе нема довољно. Дошли су и до закључка Владе у којем је простор за име града у којем је електрана требало да се гради био непопуњен. Напредњачка већина није усвојила захтев опозиције да се о овоме расправља, већ га је сама поднела, а Панчево је срећом остало незатрпано допремљеним смећем.

„Највише ме интересује штета коју власт узрокује у Панчеву. С друге стране, било би неозбиљно не бити свестан изборног система, цензуса од пет одсто, процеса прикупљања потписа, контроле избора, једноставније речено – занатског дела бављења политиком. Странке морају да уваже све оне који су кредибилни и у овом тренутку желе да се власти супротставе, а не да покушавају да их преваре, умање или омаловаже, зато што нису веште политичке занатлије. Џаба странкама контролори на изборима ако их грађани нису заокружили на листићима“, каже Ћурчин за НИН.

Према речима Богдана Радовановића из Иницијативе за Пожегу, опозиционе партије не би успеле да мобилишу Пожежане против очитих сумњивих радњи градске власти, што одражава неповерење грађана спрам традиционалних партија.

„Удаљиле су се од реалних потреба људи, а вишегодишњим саучесништвом у друштвеном назадовању су се листом компромитовале. Иницијативе у том пејзажу дефнитивно јесу алтернатива. Частио бих опозицију у Пожеги кад бих је назвао средње жалосном, али морам због неких одборника који макар на седницама скупштине гурају прст у око напредњачком левијатану. Нисмо искључиви у одбијању сарадње, само напросто ниједна партија не испуњава услове програмских начела и вредности које смо на нивоу документа усвојили“, каже он за НИН.

Оснивач Нове Војводине и професор на новосадском Медицинском факултету Мирослав Илић додаје да су све данашње политичке партије имале прилику да заштите демократију, али да то нису учиниле. У сенци „великих“ и „државних“ питања и национализма остале су социјалне теме, сматра он, па је држава, следећи своју економију, постала неконкурентна, због чега на хиљаде људи бежи из земље. Спонтани, најчешће локални грађански покрети су у тим околностима постали неминовни и неопходни.

„Тачка где се партије и покрети могу срести су постизање минимума консензуса за демократски преображај друштва. Да би се кренуло с мртве тачке, потребно је заједништво само у две ствари: јавни бирачки списак и избори контролисани блоцкчаин технологијом која се не може преварити. Потом и нови Устав Србије који се неће доносити у једној београдској улици, него јавном расправом“, закључује он.

Чини се да у партократском друштву какво је српско партије знају да не могу много да изгубе ако сачекају своју шансу да владају. С друге стране, покрети верују да ће их евентуална сарадња прескупо коштати.

Стефан Славковић

Извор: НИН број 3528, 09.08.2018.