Decenijama su građani držani što dalje od mesta odlučivanja kako ne bi kvarili dilove političarima. Procedure koje bi mogle da obezbede da se glas građana čuje, svesno su obesmišljavane.

Dok putuje kroz Srbiju, čoveku lako može da se desi da pomisli da je greškom skrenuo u srednji vek. Neće mu se to učiniti zbog fizičke infrastrukture, mada i ona ume da bude sumnjiva, već zbog političke, jer lokalnu vlast generalno čine knezovi sa maltene feudalnim prerogativima. Njihova gusta posejanost odmah nameće pitanje o jednoj političkoj kokoški i jajetu – da li lokalni feudi nastaju zbog građanske pasivnosti ili feudalci onemogućavaju pojavu građanstva? Odgovor će zavisiti i od vaše opšte političke filozofije; od toga da li inače krivite društveno-ekonomski sistem koji na fabričkoj traci proizvodi kmetove ili Srbe koji štancuju jedan autoritaran režim za drugim. No šta god odgovorili, jasno je da se u toj mrtvoj petlji aktivnosti „odozgo“ i pasivnosti „odozdo“, pobunjeni građanin u unutrašnjosti Srbije nalazi otprilike u položaju progresivnog devetnaestovekovnog učitelja.

„U Srbiji je lokalna demokratija jako nerazvijena i može se postaviti pitanje da li ona uopšte postoji. Odsustvo demokratije i slobode izbora manifestuje se na dva načina – pojavom autoritarnih lokalnih lidera koji opstaju bez obzira na partijsku pripadnost i pojavom lidera koji koriste partijsku poziciju kako bi postali nedodirljivi“, kaže politikolog Boban Stojanović.

U prvom slučaju, nastavlja Stojanović, imamo ljude čija je snaga gotovo uvek ekonomska.

„Takvi lokalni lideri koriste novac za dolazak na vlast, a verujem da ga kasnije, kao lokalni funkcioneri, samo uvećavaju. Dragan Marković Palma je iskoristio poziciju na republičkim izborima 2008. godine. Postao je osoba koja diskreciono odlučuje o svemu iako institucionalno – kao predsednik Skupštine grada – nema nikakvu moć. Jagodina je jednostavno postala njegov grad. Stvorio je imidž čoveka koji brine o građanima i sistem u kome izgleda kao da je sve posledica njegove sposobnosti i darežljivosti.”

Sa druge strane imamo primere partijski potpomognute vladavine, poput znamenitog Nebojše Marjanovića, višestrukog predsednika opštine Boljevac, kome je 2014. uspelo da za mesec dana prođe kroz tri stranke. Milutina Jeličića iz Brusa mogli bismo nazvati mešovitim primerom, jer je vladao i kada njegova prvobitna stranka, Nova Srbija, u Republici nije bila na vlasti – po čemu bi više ličio na Dragana Markovića – ali stoji i da je 2017. prešao u SNS skupa sa celim opštinskim odborom. Umeo je dakle i on, što bi rekao Boban Stojanović, da se „upodobi“. A lokalni političari koji serijski uspešno postaju podobni, vremenom takođe stiču status osobe bez koje se ne može, i odatle je Palmin put širom otvoren.

„Dobar deo ovih problema nastaje jer ne postoji demokratska politička kultura, jer ne postoji odgovornost, i jer se vlast doživljava kao mogućnost da radite šta god želite“, sumira Boban Stojanović.

I jedan Selenićev lik odavno je rekao da Srbi vlast doživljavaju kao pravo da komšiju nabiju na kolac. Šta je sa onima koji nemaju takve prohteve, i koji bi voleli da se kočevi odlože u muzeje, gde im je i mesto?

„Generalno u Srbiji ne postoji kultura građanskog učešća osim kroz izbore, i to se naravno preliva i na lokalnu samoupravu. Građani ne razumeju koliko su lokalne vlasti značajne za kvalitet života, ne postoji znanje o nadležnostima i servisima koje lokalna vlast ima.“

Onda, dakako, nema ni uticaja na lokalne organe, ali Stojanović smatra da često nema ni želje za takvim uticajem.

„Celokupna politika, bila lokalna ili nacionalna, toliko je prljava da mnogi građani ne žele ni na koji način da budu uključeni. Sa druge strane, veliki je broj onih koji su aktivni u partijama, ali aktivizam u partijama svodi se na podaništvo i prihvatanje odluka vrha stranke“, podseća Stojanović.

Radomir Lazović iz inicijative Ne davimo Beograd – članice Građanskog fronta, koji je usmeren upravo na to da se lokalne politike postave pred oči javnosti – podvlači da je u građansku pasivnost decenijama ulagan trud.

„Decenijama su građani držani što dalje od mesta odlučivanja kako ne bi kvarili dilove političarima. Procedure koje bi mogle da obezbede da se glas građana čuje, svesno su obesmišljavane. Isto je i sa institucijama koje bi trebalo da čuvaju javni interes, a ne da se povijaju kako kom investitoru bliskom vlasti ustreba. Iako se radi o kontinuitetu u otimanju države od građana, danas živimo fazu u kojoj je sve poluge sistema preuzela mala korumpirana partijska elita koja se pita za sve. U takvoj atmosferi nije lako, a ni bezbedno, delovati i udruživati se, i to ljudi vide. Pritom male sredine nose svoje breme, koje je u većini slučajeva mnogo teže od onoga koje se oseća u Beogradu.“

Završnu Lazovićevu opasku valja upamtiti. Pobunjeni Beograđanin ima gde da se skloni od gneva bogova. Ako pak gazite po žulju moćnika u Brusu, oko vas će u opštini, na ulici, u domu zdravlja, na radnom mestu, svakodnevno biti ljudi koji od volje tog moćnika izravno zavise. Glavna ludnica je možda u Beogradu, ali pakao je u unutrašnjosti. Kada je društveni mehanizam takav, ni od političkog se, dakako, ne može očekivati da proizvodi delatne građane.

„Sistem lokalne samouprave i političke partije ključni su uzrok ovakve nerazvijenosti lokalne demokratije, jer je sistem takav da učešće građana gotovo jedino i postoji kroz glasanje na izborima. Glasanje je pritom gotovo uvek lišeno lokalnih tema, zasniva se na republičkim temama, na liderima partija, i lokalni izbori su skoro uvek vezani za republičke, pa već time gube značaj. Proporcionalni izborni sistem i izbor gradonačelnika i predsednika opština u skupštini jedinice lokalne samouprave dovode do toga da su političke partije ključni akteri. Teško je očekivati rad u interesu građana ili bilo kakvu odgovornost, jer su lokalni funkcioneri odgovorni isključivo partiji koja im je omogućila da postanu funkcioneri ili da budu ponovo izabrani“, podseća Boban Stojanović.

Ako sve to uračunamo, ne iznenađuju nalazi Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) objavljeni prošle godine. Po njima, u 2017. izbori za skupštinu opštine i grada uopšte nisu zanimali ili uglavnom nisu zanimali trećinu građana, dok je još 27 odsto bilo ambivalentno. Trideset šest odsto građana bilo je nezainteresovano za lokalni budžet (uz 24 odsto neodlučnih). Trideset osam odsto nije brinulo o tome kako radi i kako im je organizovana lokalna samouprava, dok 28 odsto i jeste i nije htelo da zna. Šta se pod takvim okolnostima događa kada neki građanin, nezahvalnik, bezočno pokuša da se služi ograničenim pravima koja ima?

„Država ne samo da ne otvara prostor za delovanje građana, nego se trudi da na svakom mestu sabotira klice zdravog organizovanja. U predizbornoj kampanji 2018. godine promovisali smo plan vraćanja mesnih zajednica kao mesta od značaja za komšiluke, blokove, naselja. Odgovor vlasti bio je da nam skupove u mesnim zajednicama zabrani ili onemogući. Nema, dakle, tu argumenata; samo sile. Skupove smo održavali, makar ispred zaključanih vrata, ali vlast osniva lažna udruženja građana koja zatim bogato finansira. Šalje partijske vojnike na javne rasprave da glume komšije, a pritiscima, pretnjama, pravnim procesima i napadima na one koji javno iznose kritike guši svako nezadovoljstvo“, navodi Radomir Lazović.

Toliko o bolesti; šta je sa lekovima? Politikolog Boban Stojanović kaže da bi direktan izbor lokalnih predstavnika bio prvi korak ka povratku u život suštinske lokalne demokratije.

„Institucionalne promene koje bi stvorile direktne veze između vlasti i građana dovele bi do toga da funkcioneri moraju da se okrenu građanima, a verujem da bi uticaj građana u tom trenutku odmah postao veći.”

Učešće u kreiranju lokalnih budžeta i u drugim odlukama takođe se podrazumeva, ali za to je, zaključuje Stojanović, potreban mnogo jači građanin i mnogo demokratskije društvo. Lazović dodaje da država treba da omogući sve oblike demokratskog organizovanja pravno, ali i da ih omogući stvarno.

„Neophodno je stvoriti povoljnu klimu za razvijanje argumentovanog dijaloga. Građanima treba otvoriti mogućnost da kroz različite forume, platforme, plenume, komune, zadruge, štedno-kreditne asocijacije deluju u skladu sa svojim potrebama. Kada ovo danas kažemo, to izgleda kao naučna fantastika. Iako bi se zakoni morali unaprediti, njihovo sprovođenje je još veće pitanje”, podseća Lazović na uobičajen problem.

U istraživanju na koje smo se već pozvali – da potvrdimo ranije iznetu Stojanovićevu tvrdnju – svega 32 odsto ispitanih potvrdilo je da želi više da utiče na odluke lokalnih vlasti. No ako ima neke utehe, to je da se na lokalu, uprkos svakoj zamislivoj prepreci, ipak nešto kotrlja.

„Autentični lokalni pokreti u prošlosti su bili jedina brana opštoj otimačini javnih dobara, manipulaciji institucijama, galopirajućoj korupciji i sveopštem degradiranju uslova života i rada. Pokazali su da mogu da okupe veliki broj ljudi u lokalnim sredinama i – još bitnije – da im ponude dugotrajni okvir delovanja u kome je moguće da se glas običnog čoveka čuje. Smatram da jedini izlaz iz ove situacije može biti upravo ono što vlast najpre hoće da onemogući – organizovanje građana i autentičnih lokalnih grupa oko životnih pitanja, oko ideja solidarnosti, tolerancije, podrške za najugroženije“, zaključuje Radomir Lazović.

Pokret Ne davimo Beograd nedavno je počeo da formalizuje članstvo, a ako u istraživanju CRTA išta štrči, to je upravo da građani, kada hoće, i te kako umeju da se organizuju van autoritarnih političkih entiteta. U čak 78 odsto akcija u kojima su ispitanici učestvovali u rešavanju nekog lokalnog problema, organizator su bili građani sami ili građanska udruženja, dok su stranke bile pokretači u samo 19 odsto slučajeva.

MARKO LOVRIĆ
Tekst je objavljen u NIN-u, broj 3586, 18.09.2019.godine, pod naslovom: Lokalni feudi i građanska pasivnost
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=102350058