Ako se zamislimo nad školom kao institucijom, lako možemo zapaziti da ona već duže vreme nije mesto na kome se dobro osećaju svi oni koji u njenom životu i radu učestvuju.

Učenici ne smatraju da su škola i učenje važni za uspeh u životu, ne vide smisao u onome što uče, gradivo im je teško, na časovima često osećaju dosadu i naporno im je da održe pažnju.

Ovo ne treba da čudi ako se ima u vidu da su programi nastave i učenja preopširni i preobimni, da se nastava i dalje pretežno odvija na zastareo i jednoličan način (nastavnik predaje, učenici zapisuju, a zatim to reprodukuju), da nije misaono podsticajna i angažujuća i da ne pruža relevantna i funkcionalna znanja.

Nema mnogo prostora za povezivanje ključnih ideja, istraživanje, eksperimentisanje, diskusije i kritičko promišljanje.

Nastavnici su, s druge strane, nezadovoljni svojim statusom, ugledom i zaradama, a ni ne osećaju se bezbedno u školi. Saglasni su u oceni da obrazovanje nije prioritet ove države i da njihova profesija nije cenjena u društvu.

Smatraju da nisu konsultovani oko bitnih pitanja u obrazovanju, da se njihov glas ne čuje i osećaju se samo kao izvršioci odluka koje su im nametnute. Skoro polovina zaposlenih nastavnika nije u stalnom radnom odnosu, što dodatno povećava osećaj demotivisanosti i nesigurnosti.

Roditelji, pak, misle da su im deca preopterećena školskim obavezama, da ih škola ne uči kako da uče i pribegavaju uzimanju privatnih časova kako bi pomogli svojoj deci. Nisu zadovoljni saradnjom koju ostvaruju sa školom i nastavnike neretko vide kao suparnike, a ne kao partnere.

Pored toga, stavljanjem fokusa na akademska znanja, školske ocene i kompeticiju u školi, skoro da su iščezli drugi važni zadaci škole, kao što su podrška razvoju ličnosti učenika, razvijanje socioemocionalnih kompetencija (na primer, empatije, solidarnosti, brige za drugog) i usvajanje adekvatnih normi ponašanja i vrednosti demokratskog/građanskog društva.

Navedene okolnosti ukazuju na nedostatak međusobnog poverenja između učenika, nastavnika i roditelja i vode sve izraženijem nezadovoljstvu i tenzijama u njihovim odnosima.

Šta uraditi kako bi se ova situacija promenila?

Rešenje može biti u građenju škole kao dobre zajednice. Ovaj koncept je u okviru Majske platforme – inicijative građanskog društva kojom se artikuliše odgovor na problem nasilja – nedavno promovisala grupa stručnjaka iz oblasti obrazovanja, sugerišući u kojim pravcima treba kreirati obrazovnu politiku i transformisati školu.

Škola je dobra zajednica ukoliko su u njoj nastavnici cenjeni i posvećeni, učenici angažovani i zainteresovani za učenje uz podršku nastavnika i ako se temelji na odnosima međusobnog poštovanja i saradnje između nastavnika i roditelja.

Preciznije, škola kao dobra zajednica podrazumeva postojanje saglasnosti ključnih aktera oko vrednosti i ciljeva kojima se teži, otvorenu i jasnu komunikaciju koja informiše i podstiče na uključivanje, inkluzivnu kulturu baziranu na uvažavanju različitosti i podsticanju osećaja pripadnosti kod svih, kao i sigurno i podsticajno okruženje u kome je osigurana fizička i psihološka dobrobit školskih aktera.

U takvoj školi se ostvaruje kvalitetna nastava i učenje u podržavajućem i stimulativnom okruženju, pruža se podrška učenicima u nastavi i učenju, kao i emocionalnom i socijalnom razvoju, a nastavnici su spremni da kontinuirano razvijaju svoje kompetencije.

Školu kao dobru zajednicu karakteriše podržavajuće i efikasno rukovođenje školom usmereno na jačanje duha zajedništva, saradnje i osećaja pripadnosti, podsticanje participativnosti i uvažavanje prava nastavnika, učenika i roditelja da aktivno učestvuju u donošenju odluka o različitim aspektima života i rada škole, negovanje saradnje sa roditeljima i lokalnom zajednicom, kao i dosledno ostvarivanje vaspitne funkcije.

Takva škola zajedničkim snagama preispituje svoj rad i menja se u skladu sa potrebama svojih aktera.

Škola kao dobra zajednica se ne može nametnuti nekim propisom ili dekretom, niti se do nje može doći preko noći.

Jasna opredeljenost društva da želi takvu školu i snažna podrška nosilaca obrazovne politike, stručnih institucija i lokalne zajednice neophodni su da bi se omogućilo školama da postanu dobre zajednice.

Sve ono što treba učiniti u okviru obrazovnog sistema, lokalne zajednice i same škole kako bi se one transformisale u dobre zajednice, zahteva adekvatno sistemsko okruženje koje bi omogućilo delotvornu primenu odgovarajućih mera. Tih sistemskih preduslova ima više.

Pre svega, važno je obezbediti široki društveni konsenzus u pogledu svrhe i funkcije obrazovnog sistema i vrednosti na kojima se temelji.

Potrebno je depolitizovati obrazovanje putem mehanizama kojima se obezbeđuje poštovanje profesionalnih kriterijuma umesto političke podobnosti pri izboru na rukovodeće stručne pozicije u sektoru obrazovanja, kao i tako što će se nove obrazovne politike zasnivati na naučnim saznanjima umesto na dnevnopolitičkim interesima.

Treba dati veću profesionalnu autonomiju školama i nastavnicima kako bi obrazovanje bilo prilagođeno specifičnim okolnostima i uslovima u kojima škola radi.

Važno je pružiti priliku svim zainteresovanim stranama da učestvuju u stvaranju i implementaciji obrazovnih politika i aktivno uključiti roditelje u život i rad škole. Značajno je obezbediti da se školsko obrazovanje temelji na dečjim i ljudskim pravima i da bude relevantno i kvalitetno, kako bi se mladima omogućilo da ostvare svoje lične i profesionalne aspiracije i da doprinesu razvoju demokratskog društva.

Potrebno je da sva deca imaju jednake šanse da steknu kvalitetno obrazovanje, posebno ona iz marginalizovanih i ranjivih grupa, kao i da svako dete dobije onu vrstu podrške koja mu je potrebna.

Konačno, neophodno je da se povećaju finansijska sredstva za obrazovanje u meri u kojoj se to čini u zemljama Evropske unije.

U mnogim obrazovnim sistemima stranih zemalja škole kao dobre zajednice uobičajeni su aspekt postojeće školske prakse. Moguće je da ova ideja u našim društvenim okolnostima deluje nedostižno i nerealno.

Međutim, važno je naglasiti da i kod nas ima škola koje funkcionišu kao dobre zajednice, doduše mali ih je broj. Druge mogu to da postanu ako se, kao što je prethodno navedeno, uloži odgovarajući napor i pruži im se podrška na tom putu.

Za početak bi bilo značajno da se dogovorimo oko toga kakvu školu želimo i šta je potrebno učiniti kako bismo do takve škole došli. Ideje postoje i stručnjake u ovoj oblasti imamo.

Ostaje još da donosioci odluka prihvate belodanu činjenicu da nam se obrazovni sistem sve više urušava, povlačeći za sobom i sve građane ovog društva, te da je krajnje vreme da sa proklamovane najave da obrazovanje vide kao svoju prioritetnu politiku pređu na ispunjavanje datog obećanja.

Pročitaj i ovo: