Povodeći se za poslovicom „selo fali, a u grad se svali“, Srbija je to revnosno i učinila. Svako četvrto selo u Srbiji je u fazi nestajanja. U samo 12 odsto srpskih sela broj stanovnika raste, dok u 86 odsto opada. Više od statistike, govore sama sela, kroz koja često prolazim, na putu ka nekom planinskom vrhu. Zaraslim putevima stižem do zaraslih dvorišta, zaraslih kuća.
Ako ugledam dim iz nečijeg dimnjaka, razvučem se u osmeh. Domaćin, ko zna od kada, nije video prolaznika. Čkilji, obradovanim, očima i poziva na kafu, rakiju, slatko od dunja… Glas podrhtava dok priča o nekadašnjem uzavrelom, seoskom životu. Pokazuje na kuću na drugom kraju sela. Tamo živi jedini komšija. Ostala ognjišta ugašena ili ih preko leta, neko zažari. Mesna zadruga je poluurušena. Zgrada škole stidljivo viri iza raznih puzavica. Tako su virile i razbarušene glave njenih đaka, u punim učionicama. Kao da vidim učitelja, kako im, stojeći ispred table, čita redove iz jedne od čarobnih knjiga. Dečak iz zadnje klupe recituje sveže naučenu pesmicu.
“ Eh“! – Ote se i meni i domaćinu, ostarelom dedici.
Ono što bi moglo da povrati nadu i oživi makar ona sela koja se uprkos zanemarivanju odupiru i ne žele da zgasnu je nova i ofanzivna politika ruralnog razvoja.
Sa druge strane, na onom ljudskom nivou, treba pomoći onima koji ne odustaju, da opstanu. Treba ljude posetiti, napisati im pismo, poslati im knjigu. Iako Srbija masovno jeste otputovala za Beograd, Novi Sad, Niš, veze koje imamo sa selom, a pre svega ljudima na selu ne moraju zamreti jer će one biti klica za vraćanje života u opustela mesta. Razvoj ovih veza mogla bi biti metaforička povratna karta, umesto karte u jednom pravcu koja ove ljude i živote ostavlja same i zaboravu.
Nijednoj baki i deki i mališanu, ni u jednom selu u Srbiji, ne treba reći zauvek zbogom već kao društvo moramo naći način da ih uvažimo i podržimo.
Ono što uvek mogu jeste da pričam o njima svima koji hoće da čuju priču o gašenju onog što je najlepše u Srbiji, srpskog sela i da istrajavam u nadi da ova priča nije gotova i da nas u njoj čeka neki drugačiji kraj, umesto ovog koji naslućujemo sa zebnjom. Kad god mogu poslaću knjigu, napisaću pismo i učiniti sve što mogu, ne bih li umanjio prodaju karata u jednom pravcu. Verujem da će te i vi učiniti štošta, da kupite povratnu kartu za srpsko selo.
Putuj Srbijo, ali se i vrati…
Pročitaj i ovo:
Advokat o slučaju Aide Ćorović i pokreta Ne davimo Beograd: Sa lažnih profila armija botova širi neistine
Advokat Rodoljub Šabić upozorio je danas na slučaj aktivistkinje Aide Ćorović i pokreta Ne davimo Beograd protiv kojih je pokrenuta kampanja preko lažnih profila na društvenim mrežama i „armiju botova“ koja ih širi.
Šapić već dvadeset dana ne može da popravi jednu cev
Velika rupa nastala nakon pucanja magistralnog cevovoda u ulici 27. marta još uvek nije sanirana. Naime, prošlo je već 20 dana od kada je došlo do pucanja cevi i velike poplave u tek rekonstruisanom “Zelenom bulevaru”, a da nadležne službe ne mogu da završe sanaciju ove ulice.
Privatizacija Savskog nasipa i nebriga o njemu: Koliko košta pogled na Savu?
Ukoliko želite da Vaš pogled ode dalje od brane i nagomilanog đubreta i potencijalno se pruži samo na površinu reke, neophodno je da budete gosti nekih od ugostiteljskih objekata ili privatno iznajmite neki od splavova. Preostalih 407m slobodnog pogleda na reku rasparčano je na manje delove koje možete pronaći između usko zbijenih plovnih objekata.
