Lazović govorio skoro 8 sati o nužnosti formiranja anketnog odbora o tragedijama

Nakon četiri radna dana rasprave, završena je maratonska diskusija o formiranju specijalnog anketnog odbora o masovnim ubistvima u Ribnikaru i okolini Mladenovca. U ova četiri dana trudio sam se da iskoristim svaku priliku da govorim, kako bih u prenosu RTS-a, građanima koji ne mogu da gledaju nezavisne medije, i onima koji nemaju dovoljno informacija, objasnim koliko je važno da se svi zajedno borimo za Srbiju bez nasilja. Kao predlagač ove tačke, po Poslovniku, imao sam neograničeno vreme za diskusiju. Izabrao sam taktiku da iskoristim svaki mogući sekund, minut ili sat koji sam fizički mogao da bih preneo poruke do što više ljudi. Govorio sam ukupno 446 minuta i 41 sekundu, odnosno 7 sati i 26 minuta. Ovo je otprilike trećina svog vremena trajanja ove tačke. 

Ključni argument koji sam branio jeste da je izjava Ane Brnabić, da SISTEM NIJE ZAKAZAO, postala državna politika koja u svojoj suštini ima želju da se nikakve velike promene u našem društvu ne dese i da sve ostane po starom, uprkos velikim tragedijama koje su se desile. 

Kada se dese ovako velike tragedije, zaista mora sve da stane da bismo mogli i umeli da krenemo napred. Moramo da se zapitamo šta smo mogli da uradimo da ovo sprečimo ili makar umanjimo, i šta moramo da uradimo u budućnosti da se to više nikada ne dogodi, a posebno jer su njihovi učesnici tako mlade osobe. Gde je sistem zakazao, gde su pojedinci koji su odgovorni zakazali, šta smo svi mi pojedinačno mogli drugačije i kako dalje. To su pitanja koja muče sve naše građane, bez izuzetka.  

Tvrditi da nakon 18 mrtvih i 20 ranjenih SISTEM NIJE ZAKAZAO, a posebno tako nešto reći prvog dana nakon tragedije je duboko pogrešno i potpuno neshvatljivo. Ova tvrdnja sa pravom izaziva nesigurnost, strah, pa na kraju i bes kod građana. Ali rečenica SISTEM NIJE ZAKAZAO otkriva i dve važne činjenice koje su duboko zabrinjavajuće i to sam se trudio da detaljno objasnim.  

Prvo, samo dan nakon tragedije u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, premijerka nije mogla imati nikakve analize, istraživanja ili relevantne podatke koji bi joj pokazali stanje sistema za koji tvrdi da nije zakazao. Zato je jasno da je ova izjava data za potrebe opravdavanja sebe i ljudi na vlasti, koji su u prethodnih 12 godina propustili da deluju da se ovakve tragedije spreče. 

Drugo, a možda i mnogo važnije, je da ako sistem nije zakazao, onda nema potrebe za neke velike promene i ozbiljne popravke tog sistema, jer kako tvrdi premijerka, sistem nije zakazao. Ovo je još opasnije i neprihvatljivije od pukog bežanja od odgovornosti. 

Ubrzo ćemo videti da ova parola SISTEM NIJE ZAKAZAO zaista postaje državna politika kada su u pitanju tragedije u Ribnikaru i okolini Mladenovca. A to sam dokazao analizirajući i izjave funkcionera SNS-a, ali i kroz analizu zvaničnih državnih dokumenta, izveštaje Vlade o bezbednosnoj situaciji u zemlji i izveštaj REM-a o nasilju koje dolazi sa nacionalnih frekvencija, televizija Pink i Hepi. A u toku sednice, stiglo je i obaveštenje kolegijuma RTS-a da je i sa javnim servisom sve u redu. 

U izveštaju Vlade o bezbednosnoj situaciji u zemlji nakon tragičnih događaja, ključni zaključak glasi: “Iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno!” 

Oni kažu stabilno, a nakon dva tragična događaja desila su se najmanje tri nova napada noževima u školama, masovna tuča maloletnika u tramvaju, čovek je zoljom srušio kuću u svom komšiluku nakon što je pušten sa lečenja, desilo se mafijaško ubistvo na Vračaru, a otkriven je i slučaj pedofilije u vrtiću u Odžacima.  Samo od početka godine, ubijeno je 17 žena u porodično-partnerskom odnosu. Posle tragedija u Beogradu i okolini, beleži se skok broja slučajeva femicida u zemlji. Za devet dana, od trećeg do 12. maja, četiri žene su ubijene u porodičnom ili partnerskom nasilju. Od trenutka kada su se početkom maja desila masovna ubistva, broj bezbednosno-interesantnih događaja u školama i njihovoj blizini povećan je u odnosu na isti period prošle godine za 123%, više nego duplo. Broj krivičnih dela za 54%, a broj prekršaja za čak 367%. Za samo devet dana na koja se odnosi izveštaj, desila se 181 pretnja našoj deci, 22 pretnje replikom pištolja, 13 pretnji nožem i još 438 događaja koje je policija ocenila bezbednosno interesantnim. I to sve piše u ovom izveštaju. I sad, uprkos ovako velikom povećanju svih ovih parametara, ocena Vlade je da je stanje stabilno? SISTEM NE ZAKAZUJE. 

Ako se vlast pita, za promenama nema potrebe ni kada je u pitanju REM, u njihovom izveštaju se navodi da su televizije Pink i Hepi ispunile sve obaveze i zato nema potrebe da se dovodi u pitanje korišćenje nacionalnih frekvencija od strane ove dve fabrike mržnje i nasilja. Upravo je deo diskusije koji se odnosio na REM bio možda i najveća kost u grlu vlasti, jer umesto da razgovaramo o programima u kojima se promoviše nasilje, od narodnih poslanika vladajuće većine dobili smo napade na nezavisne medije, ali i jednu neverovatnu, organizovanu kampanju mržnje usmerene na glumce koji su podržali protest “Srbija protiv nasilja” i otvorene pozive na linč. Nije bilo odgovora vlasti kako je moguće da jutarnji program na Hepiju glavni urednik vodi sa pištoljem u ruci, a da REM ne reaguje, ali ni na mnoga druga pitanja kao što je kako je moguće da REM ne reaguje kada se na Pinku u programu objašnjava kako ubiti čoveka i proći nekažnjeno, kada se u programu uživo gosti dogovaraju da li bi opozicione aktiviste trebalo ubijati puškom ili sekirom, kada se glorifikuje kriminal, akteri u programu fizički obračunavaju, prebijaju, dave, što smo imali mnogo puta scene nasilja nad ženama, pa čak i nad maloletnicama. 

“Prozivate glumce da su rušitelji države. Sram vas bilo!”: Govor Lazovića u Skupštini koji je iznervirao SNS

Narodni poslanik Radomir Lazović podržao je danas glumce koje vlast targetira poslednjih nedelje, ali i pročitao spisak istaknutih glumaca koje predstavnici SNS napadaju zbog podrške protestima protiv nasilja.

U toku sednice, stiglo je i obaveštenje kolegijuma RTS-a koji se upregao da nam objasni da je i sa javnim servisom sve u redu, a da su nalazi nezavisnih organizacija civilnog društva koja se bave monitoring medija, zapravo neka vrsta pritiska na slobodu medija. RTS je sebi dao slobodu da u svojim informativnim programima 95 procenata vremena posveti Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci, ali po pravilu nikada ni reč kritike. Uverava nas RTS da ni u ovom slučaju SISTEM NIJE ZAKAZAO. 

Činjenica da smo prepoznali da će se vlast ponašati upravo ovako kako se ponaša i odbija bilo kakve promene u našem društvu, tvrdeći da SISTEM NIJE ZAKAZAO, upravo je bio glavni motiv opozicionih poslaničkih klubova da se izbore za ovu sednicu Narodne skupštine i za ovu tačku dnevnog reda, odnosno formiranje Anketnog odbora, ali i druge tačke koje su na dnevnom redu, kao i da pozovu na proteste “Srbija protiv nasilja”. Naravno da je puko održavanje sednice Narodne skupštine manje važan korak od odluka koje će biti donete i od toga da li će biti ispunjeni zahtevi protesta, ali nema sumnje da ni do nje ne bi došlo da na ulici nisu bile desetine, ako ne i stotine hiljada građana. 

U toku sednice više puta sam detaljno objasnio tačno šta su zahtevi građana i pozvao vlast da na njih pozitivno odgovori, kako bi Srbija mogla da okrene drugi list i da zaustavi nasilje koje dolazi sa nacionalnih frekvencija Pinka i Hepija, ali i da učini druge korake. 

Kako bi se zaustavila promocija nasilja u javnosti, zahtevamo 1) oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje sluđuju građane, truju i promovišu nasilje, kao što su Pink i Hepi TV, 2) smenu svih članova Saveta REM-a, koji je svojim nečinjenjem omogućio nesmetano širenje mrženje i nasilja, 3) gašenje štampanih medija i tabloida koji objavljuju lažne vesti, podmetačine i kontinuirano krše novinarski kodeks, 4) smenu rukovodstva RTS-a, 5) hitno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, poput rijaliti programa.

Nasilje u medijima podstiče neke ljude da budu agresivni, čak i počine zločin. To posebno važi za decu. “40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženost nasilju u televizijskom programu opasna za dečje zdravlje i blagostanje” (Bergenfield, 1994: 40 prema Savage, 2004: 100). “Izloženost i uticaj nasilja u medijima u direktnoj su vezi s nasilnim ponašanjem” (Chatfield, 2002: 735, prema ibid). 

Zahteva se i institucionalna odgovornost i smena ministara policije Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina, šefa BIA-e i ministra prosvete Branka Ružića, jer su direktno odgovorni za urušeni sistem i neadekvatno reagovanje nadležnih.

Ostavka ministra prosvete je dokaz da vlast poznaje samo pritisak građana i da je neophodno istrajati dok se svi zahtevi ne ispune. Sa ministrom Ružićem ne slažem se po toliko mnogo osnova. Mislim da je katastrofalna ideja uvoditi dualno obrazovanje, prosveta nam je na jako niskim granama, uslovi rada nastavnika su jako loši, a plate male, nema dovoljno pedagoga i psihologa, a njihov rad opterećen je velikim administrativnim obavezama, ali pohvaliću ministra Ružića za ostavku koju je podneo i zahvaliti mu se što smo u vladajućoj koaliciji mogli da vidimo makar jedan mali tračak odgovornosti koju je on preuzeo. 

Dakle što se tiče zahteva protesta. Oni su koncizni, konkretni zahtevi koji treba da hitno zaustave trenutno nepodnošljivo stanje sa dugogodišnjim izlaganje srpske javnosti bujicama nasilja i agresije, a nakon toga se može pričati o čemo god hoćete, ali ovi zahtevi se moraju ispuniti, da bi Srbija nastavila napred. 

Mnogo je otvorenih pitanja vezanih za slučajeve masovnih ubistava i ona zaslužuju ne samo da se utvrđuju okolnosti i odgovornost što planiramo da uradimo kroz ovaj anektni odbor, nego da se povede mnogo otvoreniji i iskren razgovor o tome na koji način normalizovati život i obezbediti uslove da se ljudi u Srbiji osećaju sigurno i bezbedno, da žive bez straha i bezbrižno rade svoje poslove, vaspitavaju decu i uživaju u svakodnevnim aktivnostima. 

U demokratskijim državama od Srbije, za to ne bio potreban anketni odbor, ne bi bili potrebni ni protesti, ali u našem društvu bez odlučnih ljudi na ulicama nema ništa. Hajde da vidimo otkud toliko naoružanja, posebno onog nelegalnog, u Srbiji i zašto je ono toliko lako dostupno najširim kategorijama stanovništva, počev od maloletne dece, a da ne optužimo za to, opet bezlično internet ili društvene mreže, kulturu ili istoriju, nego da vidimo šta smo stvarno pogrešili. Da vidimo odakle toliko nasilja i agresije, da li su mediji generatori tog nasilja i šta državne institucije čine ili ne čine u tom pogledu, a videli smo da ne čine. Da se zapitamo zašto su nam škole takve kakve jesu, zašto nastavnici imaju manji autoritet od kriminalaca i zašto se znanje gubi pred nasiljem. Konačno, da li ova država ide u dobrom smeru i da li njene institucije rade svoj posao.

Da bi do odgovora došli, anketni odbor bi trebalo da ispita četiri ključne oblasti, a to su bezbednosne okolnosti u kojima su se desila masovna ubistva, doprinos medija tome da naše društvo bude zapljusnuto nasiljem, ulogu obrazovnog sistema, kao i delovanje nadležnih institucija u periodu pre i posle tragedije.

Što se bezbednosnih okolnosti tiče, kroz diskusiju smo objasnili stavove 1) da se SNS vlast u prošlosti nije na pravi način bavila kontrolom naouružanja, što možemo videti kroz procene koliko oružja ima kod građana (2,7 miliona što legalnog što nelegalnog), 2) da je broj oduzetih komada oružja jako mali u odnosu na broj koji građani imaju, u prethodnih 6,5 godina samo 11 hiljada komada oružja je oduzeto. 3) da se držanje oružja, kako legalnog tako nelegalnog, tolerisalo SNS podobnim ljudima što smo pokazali kroz primere.  

Prema procenama nezavisnih organizacija Srbija je peta država na svetu po broju građana koji poseduju oružje, po glavi stanovnika. Većina ovog oružja je neregistrovano i nelegalno. Držati oružje i municiju po ormanima iza peškira ili fiokama ispod veša je skoro pa očekivano za svaku kuću. E sad ako je kontrola naoružanja važna, a mi smatramo da je izuzetno važna, kako je moguće da Strateška procena javne bezbednosti za period 2022-2025. godine (najvažniji dokument MUP-a izrađen baš u vreme dok je ministar unutrašnjih poslova bio Vulin čiju smenu tražimo) uopšte ne daje ni procenu koliko oružja ima u nelegalnom posedu, niti prepoznaje ovo pitanje kao važno za javnu bezbednost u Srbiji. Jel to opet SISTEM NIJE ZAKAZAO.

Ona čak uopšte ne govori o oružju u legalnom i nelegalnom posedu kao problemu za bezbednost u Srbiji nijednom rečju, a reč je o dokumetu od 98 strana. U njemu se pominje samo nedozvoljen promet oružja, što je potpuno odvojeno pitanje od ovog o kojem mi danas govorimo.

Za prethodnih 6,5 godina, za period od početka 2017. godine, pa sve do 7. aprila 2023. godine. prema zvaničnim podacima dobijenih upravo iz MUP-a, oduzeto je samo 10.745 komada oružja. 

A ministar Gašić tvrdi, iako to ne stoji ni u jednom izveštaju niti u bilo kojoj statistici, da je oduzeto 57.000 komada. U izveštaju koji je predstavljao u Narodnoj skupštini kaže se da je oduzeto samo pedesetak komada. Ja mogu da razumem argument da nešto od oduzetog oružja nije pravno procesuirano pa nije u izveštaju, ali za ovo, za razliku od 1000 puta od onoga što je u izveštaju i onoga što pričaju, tvrdim da nije tačno i da je u službi politike SISTEM NIJE ZAKAZAO.

Da bi građani razumeli, godišnje se, prema zvaničnim informacijama MUP-a, oduzme do 2 hiljade komada oružja, a ministar tvrdi da u prethodnih 6 meseci oduzeto 57 hiljada. 

Takođe, važno je reći i da Srbija nije uspela da iskoristi donacije iz EU za smanjenje kako oružja u legalnom, tako i onog u nelegalnom posedu. Za razliku od drugih zemalja regiona koje su uspele da ostvare ozbiljne rezultate u ovoj oblasti. EU daje velika sredstva kako bi se kod nas smanjio broj oružja, a i ova kampanja koju vlast sada sprovodi je podržana od EU. Da ne bude zabune, oni imaju svoj jasan interes u tome jer žele da oružje sa ovih prostora ili u slučaju Srbije kao tranzitne zemlje ne završi nelegalnim putem kod kriminalnih grupa ili terorističkih organizacija u zapadnim zemljama. Međutim, od svih država Zapadnog Balkana, Srbija je najmanje učinila da prosto prihvati taj novac i sprovede projekte kojima bi se smanjila količina oružja u našoj zemlji. Zbog nezainteresovanosti i neodgovornosti vlasti u Srbiji za ova pitanja, prosto smo sebe stavili na margine ovih procesa. 

Što se tiče drugih mera koje se uvode, nama su mnoge od tih mera predstavljene kao nove, a u stvari se radi o postojećim zakonskim rešenjima. Uvodite mere, a postojeći zakon već predviđa iste te mere, da se oružje mora držati u sefu koji je fizički pričvršćen, da se na svakih nekoliko godina mora vaditi zdravstveno uverenje, dokazati ugrožena bezbednost ili dostaviti potvrda o aktivnom učešću u sportskim gađanjima, a policija bi trebalo da vrši kontrolu.  

Mnogo smo pričali o oružju i policiji, to je važno, nema sumnje, ali bezbrižna i perspektivna budućnost naše dece zavisi pre svega od prosvete, vaspitanja i brige. Ja znam da ovaj anketni odbor ne može da reši sve ove probleme koji se gomilaju u prosveti, ali je važno da znamo u kakvom konktekstu on radi i do čega smo danas nakon 12 godina vlasti SNS-a došli kako bi mogli da nastavimo napred. 

Prva i osnovna stvar u podizanju školstva na čvrste noge jeste da se vrati dostojanstvo nastavničkoj profesiji. To podrazumeva da se za prosvetu umesto 3.5% BDP, mora ulagati minimum 5% BDP.  

Neophodno je povećanje plate nastavnicima i poboljšanje njihovog materijalnog položaja. Plate nastavnika ne smeju biti manje od republičke prosečne plate. Plata nastavnika je danas je od 10 do 17% manja od prosečne plate. A apsurdno je da je prosveta resor sa najvećim brojem visokoobrazovanih (80% kadra); 

Nastavnici više ne smeju biti tretirati kao administrativni radnici. Mora im se omogućiti da budu prosvetni radnici, a ne sekretari u popunjavanju dokumentacije. Potrebno je odmah smanjiti papirologiju kojom su opterećeni i omogućiti im da se posvete planiranju i sprovođenju školskih časova;  

Potrebno je zaposliti više psihologa i pedagoga u školama. Naša PP (psihološko-pedagoška) služba je svedena na administrativnu pomoć direktoru u vođenju škole. Psihologa i pedagoga je nedovoljno u našim školama, a još na to ne mogu pravilno da se posvete đacima. Na 500-600 đaka radi samo jedan pedagog, a tek na 800 đaka škola ima pravo da zaposli i 1 psihologa.  

Mora se mogućiti pedagozima da se mogu posvetiti saradnji sa đacima i nastavnicima u oblikovanju nastavnog programa, školskog časa, nastavne aktivnosti, kako bi na najbolji način đaci mogli da usvoje predmetno znanje i veštine, da znaju da ih primene, da razviju funkcionalno znanje i kritičko i kreativno mišljenje. 

Nasilje prema nastavnicima i učenicima mora se iskoreniti iz škola. Nastavnicima se mora dati status javnih službenika i štititi ih od svih pritisaka uključujući i fizičko nasilje. A uzrok vršnjačkog nasilja nije samo u školama nego i u širem okruženju.

Nastavnici moraju biti nezavisni u svom radu, a ne da za svaki aspekt svog rada, svaku novu nastavnu, vannastavnu ili vanškolsku aktivnost moraju da traže odobrenje direktora škole;

Nezavisnost i dostojanstvo u radu podrazumeva i da se zaustavi praksa zapošljavanja nastavnika preko ugovora na određeno vreme.    

Dakle, celokupna struka u školama, od nastavnika, do psihologa i pedagoga je srozana, kako malim platama, tako i nedovoljnom podrškom države u svim drugim sferama. Male plate dovode do manjka motivacije zaposlenih u obrazovanju. Najbolji odlaze na bolje plaćena mesta. Na fakultetima smerovi iz kojih bi trebalo sutra da se stvaraju nove generacije nastavnika ostaju prazni, te nas tek čekaju problemi u toj sferi. Uz to i nastavnici i pedagozi i psiholozi u školama su zatrpani administrativnim obavezama, što značajno smanjuje vreme za psihološki i pedagoški rad. 

Socijalni radnici pate od značajnog nedostatka kadra. Jedan socijalni radnik neretko ima i 40 dece na starateljstvu. Imaju izuzetno mnogo posla, opet mnogo administracije, zbog čega su pretvoreni u administratore, što oduzima od mogućnosti da se bave suštinskom podrškom porodicama. U ovoj branši postoji i problem širine zaduženja. Zbog manjka kadra svi su u obavezi da se bave svim tipovima problema, od starateljstva, do razvoda ili nasilja. Kadar se ne specijalizuje i nema usavršavanja za specifične oblasti što smanjuje kvalitet rada.  

Na nivou primarne zdravstvene zaštite postoji nedostatak psihijatara i kliničkih psihologa, a posebno dečijih psihijatara i uopšte podrške deci i mladima u domenu mentalnog zdravlja. Izrazit je nedostatak usluga za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Nemaju kome da se obrate u zajednici, već moraju da idu u velike institucije što često dovodi do toga da se ni ne jave. 

Postoji značajan porast anksioznosti i depresivnosti kod mladih u poslednjih 20 godina. Jedan od uzroka koji se nameću kao mogući, jeste nesigurnost u budućnost, bezperspektivnost, uz izrazit pritisak i kompeticiju kojima su izloženi još od osnovne škole. 

Ovo je deo konteksta u kome ovaj anketni odbor treba da radi i kada bude donosio mere koje bi trebalo preduzeti one moraju imati na umu ozbiljnu situaciju u oblasti prosvete, ali i socijalne zaštite i mentalnog zdravlja stanovništva, kao i dostupnosti naoružanja i svih drugih mera iz domena prevencije zločina. 

Ovo je samo deo mnogih pitanja koja bi morala da budu na dnevnom redu anketnog odbora, deo konteksta u kome će on raditi, a to je ono što sam pokušao da približim građanima u maratonskoj diskusiji u kojoj smo učestvovali. 

Zahvaljujem se koleginicama i kolegama i svima koji su mi pomogli svojim stručnim savetima, analizama, sugestijama i kritikama, kako bih na pravi način obrazložio da su u našem društvu neophodne korenite promene, za početak ispunujenje zahteva protesta “Srbija protiv nasilja”, a onda i potpuno skretanje sa puta kojim je SNS devastirao naše društvo.