Laži zbog kojih se umire

26. 07. 2020.|

Da možemo da verujemo Predsedniku kada kaže da „niko nije umro čekajući respirator“, Kriznom štabu čiji članovi šalju suprotne poruke o tome koji sve testovi ulaze u zvaničnu statistiku testiranih koja se obznanjuje javnosti, ili Covid-19 bazi podataka o broju preminulih od koronavirusa, ne bismo bili u ovoj najgoroj od svih situacija: sumnjičavi, ljuti, očajni i beznadežni. Ne bismo bili zaraženi a bez pozitivnog testa ili bolesni bez terapije. Ne bismo bili gnevni zbog prijatelja i rođaka koji zbog starosti ne mogu da satima čekaju na preglede, ili koje neće da testiraju PCR testovima jer su nepouzdani brzi testovi pokazali da nisu još uvek razvili antitela na SARS-CoV-2, za koje onda, bez pozitivnog PCR testa nema mesta u bolnicama. Ne bismo slušali o komšijama po koje hitna pomoć neće ili ne može da dođe jer manjka u ljudstvu i vozilima, i koji umiru u svojim domovima, ili, poput nesrećnog šezdesettrogodišnjaka u invalidskim kolicima u Pančevu, ispred kovid ambulante, a kojima se onda traži da sahrane svoje najmilije u limenim kovčezima iako ih sistem nikada nije tretirao kao kovid pacijente.

Nakon svih ovih meseci, mi ne znamo koliko zapravo imamo respiratora – možda su zaista neraspakovani u nekom magacinu, ali zašto je to tako? Možda neko treba da objasni Predsedniku da zdravlje nije jednako broju respiratora, već zavisi i od sistema koji omogućava da se prepozna ko su pacijenti kojima je potrebna posebna pažnja i kako da se efektivno i na vreme spreči da oni uopšte budu hospitalizovani i na respiratorima. Otac Petra Đurića, čoveka koji je postao simbol korona protesta nakon što je u kameru televizije N1 rekao „Ovo je za ćaleta“, umro je čekajući respirator – to potvrđuje bolnički izveštaj iz Zemunske bolnice čiju je autentičnost potvrdio direktor te bolnice. I mada ne verujemo više nikome, i dalje je racionalnije verovati nekome ko ima veće šanse da bude upoznat sa konkretnim slučajem nego Predsedniku koji više ne može da zove telefonom sve zaražene jer ih naprosto ima previše. Mnogo je gore ako smo zaista imali neraspakovane respiratore, plaćene novcem građana Srbije (mada je Predsednik svojevremeno spominjao i kupovinu respiratora iz crnih fondova), a oni nisu pomogli ljudima kojima su bili potrebni, jer to govori o nefunkcionalnom sistemu koji je razoren partijskim zapošljavanjem pa samim tim i nestručnošću i nebrigom. Možda je njegova izjava lament nad sudbinom: građani ne razumeju da je on lično uradio sve, tukao se svetskim liderima za respiratore, dao iz svog džepa svakome po 100 evra, tražio samo najbolju opremu za Klinički centar u Nišu…šta još da radi, samo još da krene da nas leči? On želi da se neko sažali nad njim ali meni je žao nas: veći BDP ne znači i uvećano blagostanje svih, neraspakovani respiratori i izborno vođenje epidemiološke krize ne vode odmornim i motivisanim lekarima i zdravim pacijentima, već ljutim građanima koji konačno otvaraju oči jer su naprednjačke laži o napretku sustigle baš svakoga.

Autor: Biljana Đorđević

Izvor: kolumna je izašla 24. jula u dnevnom listu Danas

Kolumna Naš grad izlazi svakog petka u dnevnom listu Danas, a pišu je članovi i prijatelji inicijative Ne davimo Beograd