Култура офсајда

28. 07. 2018.|
Док се наше комшије спремају за заслужено финале Светског првенства у фудбалу не можемо да се не запитамо колико фудбал утичу на наше животе и повучемо неке паралеле.

Да ли смо икада помислили шта, на пример, представља офсајд у нашим животима? У фудбалу је лако, офсајд представља недозвољену позицију играча који се нашао иза противничких играча и представља прекршај игре. Прекршај који се кажњава губитком лопте и индиректним ударцем у корист противничке екипе.

У нашем друштвеном и политичком животу култура офсајда се негује, залива и храни, она представља наметнуто правило игре од стране сваке власти према грађанима. Власт нас, грађане и грађанке, покушава да држи у недозвољеној позицији и ту су нам позицију трајно определили. Испред смо противничког гола без утицаја на игру, наизглед у позицији за озбиљну шансу али без могућности да постигнемо гол нити да одбранимо свој. Са грађанима у офсајду власт покушава да управља нашим животима без страха да ће неко стати на пут њиховим мутним радњама. Осећају се комотно у тој игри, убеђени да немају противника који ће их спречити да наша заједничка добра подреде приватним интересима који иду у користи људима из њиховог окружења. Такве примере виђамо на сваком кораку, то је случај са Савским насипом и нелегалним викендицама на водоизворишту, депонијом у Винчи, поклањањем нишког аеродрома зарад профита француског концесионара или планиране изградње цркве коју не желе станари у насељу Степа Степановић.

Шта се дешава уколико се неко од грађана осмели и изађе из офсајда и крене активно да игра против поклањања аеродрома, бори се против девастације водоизворишта и других мутних радњи представника власти? У маниру потплаћеног линијског судије, медији најближи власти подигне заставицу сигнализирајући јавности да је у питању недозвољена позиција за коју следи казна. Најблажа казна за оне који су имали храбрости да дигну глас против угрожавања елементарних јавних и грађанских интереса је да бивају проказани од стране власти која постаје нервозна. Етикетирање грађана као шпијуна, страних плаћеника и особа које раде у интересу који није у складу са њиховим правилима игре има превентивну сврху, да покаже осталим грађанима шта ће им се десити ако изађу из офсајд замке. На овај начин власт креира страх и самоискључености код грађана која нас спречава да изађемо из недозвољене позиције и да активно учествујемо у игри у којој се одлучује о нашим животима. Демотивишу нас да бранимо интересе своје зграде, улице, насеља, града, наше професије.

Ипак наше друштво има довољно храбрих грађана а повремено има и довољно снаге да ода признање људима које су имали храбрости да направе искорак и да активно раде на развоју нашег друштва. Прошле недеље у Центру за културну деконтаминацију додељена је награда Јелена Шантић. Награда је додељена у три категорије за групе и појединце који су у последње две године највише допринели развоју локалних заједница и борби за културне и друштвене промене. Удружење визуелних уметника из Ужица – Галерија Рефлектор награђени су за храброст и искорак ка стварању нове уметничке заједнице у свом граду, где су успели да оронулу и напуштену касарну претворе у галерију која спаја људе и доприноси очувању културног наслеђа. Маријана Цветковић је понела награду за доследност у раду и афирмацију независне културе и плеса, док је Татјана Николић добила специјално признање за допринос у унапређењу положаја и афирмацију младих а посебно девојчица којих је више десетина у последње две године вредно радило у оквиру „Роцк кампа за девојчице“. Поред њих, ненаграђених, али заслужних је остало много. Иако ово јавно признање осим скромне новчане награде и јавне похвале не доноси битан помак у животима активиста и активисткиња сви награђени лауреати али и публика су врло емотивно доживели ово признање. Као да је свима био потребан подстрек и охрабрење да наставе да раде и да афирмишу грађански активизам.

„Када се једном пређе баријера страха човек је трајно ослобођен“, говорила је Јелена Шантић примабалерина и мировна активистикиња у чије се сећање додељује награда. Јелена је тиме и дала једини прави одговор о начину борбе против постављене тактике власти. Прескочимо баријеру страха, удружимо се и изађимо из офсајда. Почнимо да играмо активно – пресинг на противника, у овој утакмици се не осваја „богиња фудбала“ већ се бране наша заједничка добра. Наши животи су у питању.

Аутор: Владимир Радојичић

Извор: Данас, 13. јул 2018. године

колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд

Go to Top