Kozma: Čega se to plaši naprednjački režim?

Narodna skupština bi trebalo da bude institucija u kojoj se obezbeđuje dijalog i sučeljavanje različitih političkih stavova i mišljenja, ali i političkih podela. Uloga predsednika i potpredsednika Skupštine bi morala biti takva da omogući politički dijalog. Ovako funkcionišu institucije u demokratskoj zemlji, a to Srbija nažalost nije, nego su institucije uzurpirane od strane naprednjačkog režima. Prosto je neverovatno da se naprednjački režim toliko plaši da se čuje drugo mišljenje, argument ili stav u skupštini, pa da naši građani čuju opozicione predloge koji bi omogućili građanima da žive dostojanstveno od sopstvenog rada.

Međutim, ta takozvana moćna naprednjačka mašinerija je pre imidž, a biće da se ipak i plaše, jer kako drugačije obajsniti to da predsednik Narodne skupštine tera osobe iz sopstvenog kabineta da trče na pisarnicu “stare” skupštine, kako bi zakazali sednicu, a da istovremeno to ne saznaju opozicioni poslanici, kako ne bi mogli da dopune dnevni red sa predlozima zakona ili predlozima za osnivanje anketnih odbora i komisija. Čega se to plaši naprednjački režim, ako stvarno veruju u sopstvenu priču o Srbiji u kojoj se tobože dobro živi?!

Od konstituisanja ovog saziva Narodne skupštine, nijednu sednicu predsednik Narodne skupštine nije sazvao po pravilu u roku od sedam dana od održavanja sednice, nego bi poslanici bili obavešteni 24 sata pre početka sednice. I to po naprednjačkom pravilu, na sednici bi preko dvadesetak raznovrsnih tačaka dnevnog reda bilo spojeno u objedinjenu raspravu. Na taj način se obesmišljava dnevni red i rasprava o politikama i predlozima zakona. Onemogućava se opozicionim poslaničkim grupama da predlože dopunu dnevnog reda, ali im se i uskraćuje i smanjuje vreme za raspravu i razgovor.

Jasno je da vladajući režim ne želi da razgovara. Nema potrebe da se pravimo da oni ne znaju da su cene najučestalijih namirnica, kao što su jaja, mleko i mlečni proizvodi, poskupele za 40-tak postotka. Neće oni suočeni sa tom činjenicom, naprasno odlučiti da promene ekonomsku politiku. I onda se opet postavlja pitanje, zašto vladajući režim koji ima većinu u Narodnoj skupštini krši skupštinske procedure, kako bi ukrao opoziciji dodatnih 2 do 3 minuta za obrazlaganje sopstvenih predloga?! Zato što znaju da kada se razgovara o politikama u Narodnoj skupštini, onda naprednjački režim ostaje bez argumentacije. Kada mi iz Zeleno-levog kluba, Ne davimo Beograd predložimo zakonsko rešenje za obuzdavanje stambene krize u velikim gradovima u Srbiji, vladajućem režimu nažalost ostaju samo psovke i uvrede, kao način da se odbrane.

Umesto da se drži poslovnika i procedura, SNS i predsednik Narodne skupštine čine razne smicalice i manipulacije, kako bi se obezvredio prisustvo opozicije u skupštini. Međutim, mi nećemo odustati od toga da vratimo dostojanstvo Narodnoj skupštini. Građani su nas, između ostalog, zbog toga i birali i mi im to i dugujemo. Uporedo sa razvojem i transformacijom Ne davimo Beograd u partiju koja deluje u svim gradovima u Srbiji, koristimo sve raspoložive mehanizme u Narodnoj skupštini kako bismo pokazali da ne moramo biti društvo sa najvećim ekonomskim nejednakostima u Evropi ili sa najzagađenijim vazduhom od kojeg na godišnjem nivou premine petanest hiljada naših građana.

Od razgovora sa evroparlamentacima ne očekujemo mnogo. Dobro je da međunarodna zajednica priznaje da u Srbiji nije na snazi demokratski sistem. Međutim, nadam se da međupartijski dijalog pod okriljem evroparlamentaraca neće biti isti, kao što je bio prošlog puta. Nije stvar da se “odrađuju” određeni procesi, nego da se uspostave procedure i atmosfera koje omogućavaju da Narodna skupština obavlja svoju ulogu i da stvarno bude najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Srbiji. A to podrazumeva da se mogu čuti stavovi, mišljenja, zakonodavni predlozi i inicijative svih poslanika koji predstavljaju građane Srbije, što sada nije slučaj.

Deo teksta je objavljen u nedeljniku Vreme