Jerinić za Vreme: Promene počinju na lokalu

Dok jedan deo opozicije održava plamen protesta “Srbija protiv nasilja”, a svi opozicioni čelnici nagađaju hoće li ili neće naredne godine biti vanrednih parlamentarnih i/ili beogradskih izbora, Aleksandar Vučić je najavom čudotvornih dostignuća u sklopu specijalističke izložbe “EXPO 2027” gromoglasno otpočeo kampanju za koje god se izbore bude opredelio.

Pritom uglavnom u drugi plan pada da će se na proleće 2024. godine u redovnom terminu svakako održati lokalni i pokrajinski izbori. Stiče se utisak da opozicioni prvaci zanemaruju značaj tih izbora, pre svega opštinskih jer na njima opozicione partije i pokreti na talasu opšteg nezadovoljstva i protesta rasprostranjenih po celoj Srbiji imaju realnu šansu da prvi put nakon dvanaest godina preokrenu političku igru u svoju korist.

“VREME”: Predsednik Srbije je uveliko u kampanji za prolećne izbore. Da li je i Zeleno–levi front započeo kampanju?

JELENA JERINIĆ: Zeleno-levi (ZLF) front je počeo pripreme pre svega za opštinske izbore u Beogradu. Mi smatramo da su lokalni izbori osnov za neke buduće promene. Valja se prisetiti da su i događaji koji su kulminirali 5. oktobra 2000. godine počeli na lokalu nekoliko godina ranije i to iskustvo bi trebalo da se primeni i danas.

Od 17 beogradskih opština, mi samo u Sopotu, Surčinu i Grockoj nemamo formirane odbore, a i to nam je u planu. Osim u Beogradu ZLF formira opštinske odbore u celoj Srbiji.

Zašto su važni lokalni izbori? Koja su uopšte ovlašćenja predsednika opštine, na koji način lokalna vlast može da utiče na politički i društveni život?

Lokalna samouprava je jedan od nivoa vlasti. Ona ima ustavom garantovanu samostalnost i nadležnosti. Na opštinskom nivou građani najneposrednije mogu da utiču na odluke lokalnog rukovodstva. Naša politika i kao pokreta, i ubuduće kao partije, jeste uključivanje građana u politiku u što većem broju i zato su nam lokalni izbori važni.

Sa druge strane, treba razmotriti zašto su Srpskoj naprednoj stranci toliko važni lokalni izbori, partiji u kojoj se sve odluke donose u jednom centru. Posle 2000. godine ovo je jedina situacija u kojoj je jedna koalicija, a u suštini SNS, na vlasti na svim nivoima – opštinskom, gradskom, pokrajinskom i republičkom i to ne sme da se zanemari. To vrhu SNS a omogućava pristup ogromnim resursima. Ne radi se tu, kada je reč o lokalnim samoupravama, samo o opštinskim budžetima, već i o kontroli ljudi.

Ne sme da se smetne s uma da u opštinskoj administraciji i gradskim upravama radi oko 30.000 ljudi, a u lokalnim javnim preduzećima još oko 60.000. U sistemu zdravstvene i socijalne zaštite radi više od 150.000 ljudi, a sistem socijalne zaštite je vezan za lokalni nivo jer su opštine osnivači centara za socijalni rad.
Koliko je lokalna vlast važna za SNS vidi se u tome sa kojim sve sredstvima vodi kampanju za lokalne izbore i u najmanjim sredinama i ko sve u njoj učestvuje. Mesne zajednice nisu više mesta okupljanja i nekakvog odlučivanja kakvih se mi sećamo, one su isključivo upregnute u ciljeve partijskih struktura i potpuno razvlašćene.

A šta stoji u Zakonu o lokalnoj samoupravi?

Nadležnosti lokalne samouprave su definisane Ustavom. Ona ima svoj budžet, ima definisane prihode. Porez na imovinu, recimo, u potpunosti ulazi u budžet lokalne samouprave.

Osim urbanizma, planiranja i gradnje, i okviru kojih građani najviše dolaze u kontakt sa opštinskom administracijom, u nadležnost lokalne vlasti spada i legalizacija objekata, delimično i obrazovanje, komunalne delatnosti, iz lokalnog budžeta se finansiraju i različite organizacije, udruženja građana, između ostalih i lokalni mediji.

Mi godinama vidimo kako SNS raspodeljuje ta sredstva, to je za partiju Aleksandra Vučića ogroman resurs.

Stalno se diskutuje o tome da li bi opozicija na izbore trebalo da izađe u jednoj ili više kolona. Da li Zeleno–levi font vodi razgovore o nekim eventualnim koalicijama?

U ovom trenutku se o tome vode neformalni razgovori, ali zvaničnih predloga i pregovora još uvek nema. Kao najveća opoziciona odbornička grupa u Skupštini Beograda dobro sarađujemo sa mnogim drugim opozicionim partijama…

A zar ne bi opozicione partije trebalo pod hitno da počnu razgovore o eventualnim koalicijma ili zajedničkim izbornim listama i krenu u izbornu kampanju? Pogotovu zbog nadmoći SNS a i uslovima pod kojim će se naredni izbori nesumnjivo održavati.

Trebalo bi. Mi pripremamo dokument pod nazivom “Put do pobede”. On sadrži set predloga koje planiramo da ponudimo drugim opozicionim partijama o tome kako možemo zajedno da se pripremamo za izbore i kako možemo da sarađujemo nakon izbora.

Mislim da je pogrešno kada se govori kako je jedino važno da se pobedi na izborima, mora da se kaže i šta se planira posle izbore i u tom smislu su programska opredeljenja pojedinih partija veoma važna. Građanima treba veoma jasno reći koja su pitanja oko kojih opozicione partije mogu da postignu konsenzus, a koja su pitanja oko kojih ne možemo da se dogovorimo.

Ja mislim da jedna opoziciona lista nije moguća. Naš zajednički cilj jeste smena kriminalne elite na vlasti, ali to nije jedini cilj Zeleno-levog fronta. Mora se voditi računa i šta će biti posle izbora, kakvu će ko voditi politiku. Na primer, u slučaju pobede opozicije u Beogradu, treba videti da li će Grad podržati Paradu ponosa, ili da li će se uklanjati murali sa ratnim zločinima, ili ne. Za nas su takva pitanja važna kada se govori o koalicionim sporazumima.

U kojim beogradskim opštinama Zeleno–levi front računa na pobedu na lokalnim izborima?

Pre svega u tzv. centralnim gradskim opštinama. Ali mi imamo veoma aktivne opštinske odbore u Mladenovcu, Lazarevcu, Barajevu i Zemunu.

Za uspeh opozicije na lokalnim izborima veoma je bitno da se realno procene dometi partija, pokreta i organizacija koji će izaći na izbore da ne bi došlo do rasipanja glasova, da niko ne ostane ispod cenzusa.

Moramo u tom pogledu da napravimo ozbiljan dogovor.

Pošto predsednik Srbije često proziva opoziciju da vam on nudi prevremene izbore, pa i beogradske, i to kad god hoćete, ali da opozicioni lideri nikako da ih zatraže, da li vi, eto, sada tražite vanredne izbore u Beogradu?

Ja ne mogu da govorim u ime ZLF a, ali mi smo za beogradske izbore spremni u bilo kom trenutku i tražili smo više puta smenu gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića.

Kao pravnica, međutim, moram da napomenem da naročito na lokalnom nivou postoje jasni, zakonom propisani uslovi pod kojim se raspušta skupština opštine, odnosno grada, i raspisuju vanredni izbori. A pravno gledano, uslovi za vanredne beogradske izbore nisu se stekli. To bi bilo kada, recimo, ne može da se usvoji budžet ili se smeni gradonačelnik i ne izabere novi u određenom roku. Ne može Aleksandar Vučić tek tako da raspiše vanredne beogradske izbore, ali je u njegovoj političkoj moći kao neformalnog predsednika SNS a da povuče poteze koji mogu da dovedu do prevremenih izbora. I da, u svoje ime ga pozivam da to učini jer vlast u Beogradu nema legitimitet. Samo što mi previše vremena trošimo na komentarisanje i analize Vučićevih izjava, za koje nikada ne znate da li su tačne ili izmišljene.

On voli da spaja izbore, tako da će, verovatno negde u junu, redovne pokrajinske i lokalne izbore da spoji sa vanrednim parlamentarnim, a pitanje je da li će se usuditi da ide na na izbore u Beogradu.

Opozicione partije često ističu da su prethodni beogradski izbori pokradeni, a da pritom nisu bile u stanju čak ni da obezbede kontrolore na svim biračkim mestima. Jel’ to nije malo neozbiljno?

Ja bih rekla da se tu radilo o neuspešnoj pripremi za izbore. Koordinacija kontrole izbora i razmena informacija bi sledeći put morali da bude bolji.

Da li je vaša partija počela da obučava kontrolore za naredne izbore?

Mi stalno, u kontinuitetu obučavamo kontrolore, težimo ka tome da u Beogradu pokrijemo što više biračkih mesta. Na prošlim izborima smo pokrili oko 80 odsto biračkih mesta.

Što se krađe izbora tiče, način na koji SNS manipuliše izbornim procesom uglavnom ni ne može da se utvrdi na samim izbornim mestima. Samo mali broj glasova biva bukvalno, fizički ukraden. Primenjuju se mnogo sofisticiraniji metodi koji podrazumevaju zloupotrebu javnih resursa. To su pretnje sa pozicije moći, kupovina glasova ili kontrola medija. Kada su građanke i građani sa pravom glasa već zaokružili nešto na izbornom listiću i ubacili ga u glasačku kutiju, prema sprskim propisima, veoma je teško dokazati da to nisu učinili slobodnom voljom.

Na te probleme ukazuju i izveštaji međunarodnih organizacija koje su pratile izbore u Srbiji. Mi ćemo insistirati na poboljšanju izbornih uslova, ali ako se ništa ne promeni bićemo spremni na sve.

Protesti “Srbija protiv nasilja” i dalje traju smanjenim intenzitetom. Postavljeni su neki uslovi, vlast nema nameru da ih ispuni, i šta sad?

Treba i dalje insistirati na svim zahtevima koji su na početku protesta definisani jer se u međuvremenu stalno dešava nešto novo što potvrđuje kakvo nasilje vlada u Srbiji. Recimo, suđenje u slučaju “Jovanjica” na kome svedoci govore o umešanost Gašića u proizvodnju narkotika, a čiju smene demonstranti na ulicama širom Srbije traže već tri meseca, ili neprimeren uticaj na pravosuđe ministra unutrašnjih poslova.

Da, ali od ispunjenja zahteva protesta nema ništa. Šta su sledeći koraci opozicionih partija koje organizuju proteste, među kojima je i Zeleno–levi front?

Protesti na neki način moraju da se intenziviraju. Moraće da se uz nedeljna okupljanja i protestne šetnje organizuju i neke dodatne akcije. Ali se gotovo svake nedelje dogodi nešto, kao što je tragična smrt dede i unuka u Bačkoj Palanci zbog javašluka lokalne vlasti, što ne samo da održava proteste u životu, već ih jača.

Velika je stvar što su ljudi u manjim mestima počeli da bez straha javno ispoljavaju svoje nezadovoljstvo, posebno u susret lokalnim izborima. Ljudi su nekako više počeli da se zanimaju za probleme u društvu, izašlo se iz apatije o kojoj je ranije bilo mnogo reči.

Da li među građankama i građanima nailazite na veru u promene?

Naravno da postoji skepsa, ali i očekivanja da opozicija može nešto da uradi. Broj ljudi i brzina kojom su nam dali potpis za registraciju partije nam govori da sve više građana veruje da su promene moguće.

Zašto opozicija, pogotovu opozicioni narodni poslanici, nisu žešće reagovali na de fakto ukidanje Anketnog odbora koji je trebalo da istraži okolnosti koje su dovele do tragedija 3. i 4. maja u Beogradu i okolini Mladenovca?

Prvo, pravno gledano, taj Anketni odbor nije ukinut, jer njega može da ukine samo Narodna skupština novim glasanjem ili Ustavni sud. Ja se slažem da je reakcija na onaj dopis predsednika Skupštine Vladimira Orlića trebalo da bude oštrija, ali prostor za to i dalje postoji.

Bez obzira što formalno nije ukinut, jasno je da bez članova SNS a i SPS a taj Anketni odbor nema kvorum za rad. Da li bi opozicioni članovi uprkos tome mogli nešto da urade?

Oni bi mogli da se sastaju, ali ne bi mogao da se usvoji nikakav izveštaj, niti donese bilo kakva odluka i niko ne bi bio u obavezi da se odazove saslušanju. Postoji, naravno, opcija da krnji odbor napravi neki izveštaj, ali je pitanje koliko bi on bio relevantan.

Kako je to biti narodna poslanica u ovom sazivu Narodne skupštine?

Izazovno. Toliku smo energiju uložili da mi se proteklih godinu dana čini kao tri godine. Činjenica je da većina stvari koje smo mi predlagali, kao što je formiranje Komisije o realizaciji ugovora za Beograd na vodi ili Anketni odbor za utvrđivanje okolnosti koje su dovele do pogibije rudara u rudniku “Soko”, nisu ni stavljene na dnevni red. Ali mislim da smo uspeli da diskusiju na pojedine teme usmerimo u određenom pravcu.

Nije svakako zanemarljivo ni što građani Srbije u direktnom prenosu skupštinskih zasedanja mogu da čuju nešto što televizije sa nacionalnim frekvencijama prećutkuju ili sasvim drugačije predstavljaju, s obzirom da opozicija ne dobija nikakav prostor na RTS u.

Kakva je uopšte u srpskoj praksi uloga Narodne skupštine, najvišeg zakonodavnog tela?

Ja sam za ovih godina dana zaključila da je u ovom trenutku parlament najmanje važna institucija Republike Srbije, što pokazuje način na koji ga SNS koristi u partijske svrhe. Srpski parlament nema godišnji plan rada, poslanici bivaju u veoma kratkom roku obavešteni kada će biti održane sednice, pa samim tim nemaju vremena da se za njih pripreme. Ono što se stavlja na dnevni red nije posledica planiranja, već trenutnih potreba, na primer da se usvoje neki zakoni da bi mogao da se ostvari neki veliki projekat. Neki problemi kojima se Skupština bavi dolaze na dnevni red tek kad ispitivanja javnog mnjenja pokažu da je za to došlo vreme.

Možda je i najveći problem to što parlament ne vrši apsolutno nikakvu kontrolu izvršne vlasti, već je stavljen u njenu funkciju. Ne padaju meni najteže uvrde na naš račun, već kada vidim kakav odnos SNS ima prema parlamentu, kada vidim parlamentarni kadar partija na vlasti. Kao da su ti poslanici tu samo na pripremama za neku drugu funkciju.

Naprednjački poslanici veliki deo vremena za izlaganja koriste ili za vređanje kolega i, uopšte, neistomišljenika, ili za glorifikaciju Aleksandra Vučića. Da li se tu radi o zloupotrebi poslaničkih mandata?

Naravno! To je u suprotnosti i sa poslovnikom koji propisuje da poslanici mogu da govore samo o onome što je na dnevnom redu. Još gore je kada advokat u skupštinskom plenumu zastupa svoje klijente u sudskom postupku koji je u toku i to u sadejstvu sa ministrom unutrašnjih poslova, kao poslanik Vladimir Đukanović u slučaju Predraga Koluvije, uz asistenciju Bratislava Gašića.

Skandalozno je i što je, na primer, porodica jednog od studenata koji je govorio na protestima “Srbija protiv” nasilja na najgori način, brutalno targetirana u direktnom prenosu skupštinskog zasedanja, ili kada su iznošeni policijski podaci o maloletnoj deci. To su strašne stvari, to je prosto zabranjeno ili bi moralo da bude zabranjeno.

Kome u praksi jedan narodni poslanik polaže račune? Građanima ili partijskom vrhu?

Naš izborni sistem je takav da narodne poslanike udaljava od onih koji su ih birali što, na primer, omogućava da Vučić bude kandidat na izborima na svim nivoima, pa i za mesnu zajednicu. Teorijski bi, naravno, poslanici trebalo da odgovaraju građanima, a u praksi je to pitanje partijske discipline.

Ja dolazim iz partije koja ima drugačiju političku kulturu.

Da li će se, kako kažete, ova “kriminalna vlast” promeniti na izborima ili revolucijom?

Ja mislim na izborima. Pitanje je, međutim, da li će stranke na vlasti priznati poraz. U tom slučaju, mogli bismo da govorimo o nekim drugim scenarijima.