Jerinić: Nema takmičenja u broju žrtava ratnih zločina, svaka je previše

Počeću sa pitanjima za ministra unutrašnjih poslova Gašića.

Govorili ste ovde o tome koliko prijava je unutrašnjoj kontroli podneto protiv inspektora Mitića i Milenkovića, u pokušaju da ih diskreditujete kao svedoke tužilaštva u slučaju Jovanjica. Pitala sam Vas tada – na čiju stranu se na taj način stavljate?

Danas Vas pitam da li unutrašnja kontrola ispituje postupanje policije u slučaju nestanka i svirepog ubistva Noe Milivojev koja je, tri nedelje nakon prijavljenog nestanka, pronađena mrtva i raskomadana upravo na mestu na kom je njena porodica od početka tvrdila da se nalazi. Koji su razlozi za ovakvo postupanje policije?

–
Moje sledeće pitanje odnosi se na nedavno objavljeni spisak botova zaposlenih u organima javne vlasti koji sa 14.000 naloga na društvenim mrežama, u radno vreme, o trošku građana Srbije, obavljaju poslove za račun Srpske napredne stranke.

Danima već nema reakcije SNS-a, pa je moje pitanje za predsednika Republike – da li da očekujemo Vaše vanredno obraćanje? Ili Vi sa strankom više nemate nikakve veze?

Da li će u tom obraćanju biti mesta i za opravdanje postupanja bosa surduličkog EPS-a Bobana Petrovića i vođe SNS internet tima Dragana Stojanovića? Ili kako to Vladan Sekulić, generalni direktor Laste i član Glavnog odbora SNS-a objavljuje novi spot kojima se crtaju mete na licima novinara nezavisnih medija?

Da li ćete nam i ove dosta neobične okolnosti objasniti na sličan način kao 2017. godine kada ste objašnjavali da nema ničeg čudnog u tome da skoro 7.000 građana uplati vašoj stranci identičan iznos od 40.000 dinara, a da su neki od njih istovremeno i korisnici socijalne pomoći.

–

Konačno, na današnji dan moramo da postavimo još neka pitanja.

Danas je 11. jul, dan kada je pre 28 gpdina počelo raseljavanje oko 20.000 žena, dece i starih i streljanje oko 8000 muškaraca i dečaka, na više lokacija u području Srebrenice. Međunarodni sud pravde je 2007. godine potvrdio je da je na taj način počinjen genocid.

Moje pitanje za predsednicu Vlade, Anu Brnabić – da li je i dalje zvanična politika Vlade Srbije da zvaničnicima Srbije nije mesto u Srebrenici dok se ne odgovara za napad na Aleksandra Vučića 2015. godine u Potočarima? Šta se konkretno takvom politikom postiže?

Ne opravdavam taj napad i slažem se da ga je trebalo istražiti. Ipak, ne mogu a da Vas ne pitam da li je moguće da polomljene naočare stavljate u ravan sa ubistvom osam i proterivanjem 20 hiljada ljudi?

Šta se tačno postiže negiranjem da se u Srebrenici dogodio genocid, odnosno da je to samo „običan ratni zločin”, ako tako nešto uopšte postoji?

Što se prava tiče, stvar je dosta jasna, pravna definicija genocida je veoma rigidna, a posle Drugog svetskog rata, sudski su utvrđena dva genocida, od kojih jedan u Srebrenici ‘95. O tome možete čitati u knjizi Haške nedoumice u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava.

U njoj ćete pročitati i o tome kako se pojam genocida neretko zloupotrebljava u politici, a možda u tome prepoznate i neke od svojih postupaka.

Ako zanemarimo i pravnu definiciju i politički kontekst, istina je da negiranje genocida ne čini dobro ni srpskim žrtvama koje su itekako brojne i bolne. Nema takmičenja u broju žrtava ratnih zločina, svaka je previše.

Priznanje da se u Srebrenici dogodio genocid ne znači nipodaštavanje nijedne druge žrtve, nijedne srpske žrtve. Naprotiv, ono nam omogućava da krenemo dalje, a Srbiji da vodi aktivnu miroljubivu politiku i iskreno prijateljstvo sa svima onima koji žele isto. Za to se zalaže Zeleno-levi front.

Ja sam imala 17 godina kada se to dogodilo, a sa državnih medija nismo mogli da saznamo šta se tamo zaista dešava. Vi ste, gospođo premijerka imali koju godinu više i živeli na nekom drugom mestu. Možda ste tamo mogli da čujete i neke druge informacije. Vaše postupanje, kao predsednice Vlade, drži i našu i sve naredne generacije večno zarobljenim u 90-im. To uključuje i generaciju moje dece i ja ova pitanja danas postavljam zbog njih.