Povodom Protesta protiv državnog kriminala, koji će se održati ispred Republičkog javnog tužilaštva u subotu 16. oktrobra, u 12 časova, razgovarali smo sa Jelenom Vasiljević, kopredsedavajućom Velikog veća pokreta Ne davimo Beograd. Bila je ovo prilika da se osvrenemo na sve veću kriminalizaciju našeg društva. U javnosti se nižu afere u kojima vodeće uloge imaju najviši državni funkcioneri, ali niko od njih ne odgovara za brojna kršenja zakona i najteža krivična dela. Da li u takvom okruženju postoji zdravo tkivo društva koje bi moglo da napravi iskorak iz teške situacije u kojoj se nalazimo i šta bi bilo potrebno da se pravosudni sistem otrgne režimskoj kontroli.

Kako na naše društvo utiče to što niko ne odgovara u brojnim aferama koje jedna drugu stižu?

Posledice toga po naše društvo su katastrofalne i mnogostruke. Prvo, postignut je efekat da je dobar deo društva u potpunosti oguglao na brojne afere zloupotrebe vlasti i doživljava ih kao deo političke estrade i nadrealnog spektakla koji za većinu postaje svarljiv jedino u komičnim obradama Zorana Kesića i drugih satiričnih emisija. Postepeno ali ubedljivo se gubi osećaj za to da političari moraju da odgovaraju za svoje postupke, da institucije pripadaju građanima, a ne političarima i da je svrha njihovog postojanja javno dobro, a ne zaštita pojedinačnih i partijskih interesa. Zatim, to dovodi do sve većeg otuđenja građana od politike i javnog života: neprestano umnožavanje afera i njihovo nerazrešavanje ubedili su veliki deo društva da su politika i političari nešto „prljavo“, da pripadaju svetu koji postoji paralelno sa svetom „običnih“ građana, te zato mnogi odlučuju da se „isključe“, da ne prate politiku ili se odlučuju na emigraciju. Bilo onu fizičku, preko granice, bilo na onu unutrašnju, na eskapizam u svoj svet daleko od buke i prljavštine političkih afera. Na taj način se normalizuje stanje stvari u kojem građani više ne žele ili ne osećaju da imaju bilo kakvu moć da utiču na političke odluke, dakle moć da utiču na uslove svog života i da kreiraju budućnost svog društva. Dakle, konačne posledice su građanska alijenacija i pasivizacija i normalizovanje podele na „nas“ i političare, gde za ove druge naizgled važe neki drugi zakoni. Najporaznije je što se pritom odustaje od principa odgovornosti i od polaganja prava svih nas na rad institucija od javnog značaja.

Gde vidite zdravo tkivo društva koje bi moglo da utiče na uspostavljanje odgovornosti za kršenja zakona od strane funkcionera režima

Bez obzira na pesimistični odgovor na prvo pitanje, ja taj potencijal vidim svuda. I u pravosuđu, i u zdravstvu i u institucijama obrazovnog sistema, među novinarima, zaista svuda. Svakako i u brojnim lokalnim zajednicama koje se bore za svoju životnu sredinu i za svoja prava. Svuda postoje pojedinci koji prepoznaju važnost integriteta i autonomije profesije i institucija. Ali problem je što se u ovakvom društvenom stanju ti mnogi pojedinci ne osećaju dovoljno osnaženo da deluju udruženo, da javno istupaju i zahtevaju promene. Mislim da svi zajedno moramo raditi na udruživanju i organizovanju, na prelivanju dobre volje pojedinaca u sistemsko delovanje koje neće biti usmereno samo na pojedinačne probleme, već na sistemski haos koji je takve probleme uopšte omogućio.

Da li u pravosudnom sistemu ima ljudi koji bi mogli da se “otrgnu kontroli” i rade po zakonu?

Sasvim je sigurno da ima mnogo ljudi koji rade po zakonu, savesno i čestito, poštujući svoj profesionalni i lični integritet. Ali problemi s kojima se mi suočavamo ne proizlaze iz toga što imamo korumpirane pojedince ili one koji se lako stavljaju pod kontrolu vlasti, bilo iz straha bilo iz ličnih interesa. Nije naš problem moral pojedinaca, i nije rešenje naših problema srpski Eliot Nes, već je problem zarobljena država i otete institucije. U takvom okruženju korupcija i delovanje motivisano ličnim interesima cvetaju. Nama treba novi društveni ugovor, ako smem da zvučim pompezno. Treba nam udruženo delovanje orijentisano ka cilju vraćanja institucija javnom interesu. Ali onda moramo da razgovaramo i o tome šta je sve javni interes i javno dobro. Delovanju u skladu sa zakonom, sigurno. Ali moramo razgovarati i o tome šta je pravedno društvo u Srbiji danas, koja prava su najugroženija, kako zamišljamo ekonomsku, socijalnu i ekološku pravdu u ovom društvu. Sve su to razgovori koje je nemoguće voditi bez slobodnih institucija i u visokoj političkoj polarizaciji koju danas živimo.

Razrešenje koje afere bi po vama imalo najveći pozitivni uticaj na društvo?  

Toliko je bilo vrlo ozbiljnih afera da je gotovo nepristojno odabrati „najvažniju“ među njima. Javnost je još uvek uskraćena za informacije iz afera helikopter, ubistvo Olivera Ivanovića, slučaj i sudbina uzbunjivača Aleksandra Obradovića, slučaj advokata Vladimira Cvijana… Svaka od ovih, i mnogih drugih afera, je pogazila ne samo dostojanstvo šireg građanstva koje ima pravo da zna istinu, već najbrutalnije unižava dostojanstvo članova porodica za koje ovo nisu bile političke afere već porodične tragedije. Ukoliko pristanemo na nizanje ovakvih afera i prihvatimo ih kao deo našeg bizarnog političkog folklora, a ne shvatimo kako nam svaka od njih degradira i građansko i ljudsko dostojanstvo, bojim se da smo potpisali dozvolu da nam se otmu ne samo država i institucije već i čitavo društvo.

U subotu 16. oktobra zato pozivamo vas na protest protiv državnog kriminala, ispred Republičkog javnog tužilaštva u Nemanjinoj 22. Pozovite prijatelje, kolege, komšije i sve one ljude kojima je stalo da živimo u društvu bez kriminalaca na vlasti.

Pročitaj i ovo:

Robert Kozma, lični stav: Na dan prosvetnih radnika nema razloga za slavlje

Danas je Dan prosvetnih radnika u Srbiji, ali nastavnice i nastavnici nemaju razloga za slavlje. I tako će biti sve dok koruptivno-kriminalni režim odbija da ih uvaži, sasluša i ispuni zahteve prosvetnih sindikata, a ujedno i da prestane sa praksom zaluđivanja prosvetnih radnika i građana Srbije da u budžetu nema para za povećanje plata i poboljšanje uslova nastavničke profesije.