Jelena Vasiljević: Guranje problema pod tepih kao strategija obrazovanja u Srbiji

Počela je još jedna školska godina, naizgled regularno: van domašaja opasnosti od povratka pod pandemijske okvire (barem za sad) i čini se, neokrznuta štrajkom upozorenja na koji je 1. septembra pozvala Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije. Ostali reprezentativni sindikati nisu podržali štrajk, kritikujući nepostojanje jasne strategije, kao i odsustvo dijaloga i dogovora između sindikalnih predstavnika. Ali iz svih sindikata ističu da razloga za nezadovoljstvo ima na pretek, da oni suštinski ostaju isti veći duži niz godina, bez obzira na periodična umirivanja i dogovore s resornim Ministarstvom. Na poslednjem od takvih sastanaka, održanom tik pred početak školske godine, odagnani su strahovi od kombinovanja odeljenja u višim razredima (mada je zakonska mogućnost za ovakvo rešenje ostala na snazi), te je obećano povećanje zarada, kao i uvođenje sistema platnih razreda od 2025. godine. No, gorka činjenica ostaje da je trenutna prosečna plata u prosveti manja za oko 10% u odnosu na republički prosek, iako je prosveta javni resor sa verovatno najvećim procentom visokoobrazovanog kadra, sa oko 80% visokoobrazovane radne snage. Umesto jednokratnih pomoći i nejasnih obećanja o očekivanom povećanju plata u celom javnom sektoru (i dalje je teško zamisliti da će ove mere pratiti stopu inflacije u zemlji), minimalni ustupak koji bi država morala da učini prema prosvetarima jeste da izjednači prosečnu platu u prosveti s republičkim prosekom.

Tu se, naravno, problemi u prosveti ne završavaju. I dalje nemamo zadovoljavajuće odgovore na nedopustivo veliki broj ugovora na određeno, što je položaj u kojem se uglavnom nalaze mladi ljudi, voljni da započnu svoj radni staž u prosveti. A upravo bi njih trebalo ohrabrivati i podržavati, jer kako vidimo, broj im se iz godine u godinu drastično smanjuje. Prema trenutnim podacima matematiku u školama predaje 457 ljudi koji nemaju adekvatnu stručnost za to, fiziku njih 239. Nastavnički smerovi na fakultetima već godinama unazad privlače sve manji broj studenata, zato što je ovaj poziv izgubio poštovanje, ugled i perspektivu da obezbedi dostojanstven život. Nedavna presuda Vrhovnog kasacionog suda po kojoj zaposleni na mestu pomoćnog osoblja u školama, koji primaju minimalac, nemaju pravo na dodatni iznos na ime toplog obroka i regresa za godišnji odmor, ukazuje nam da u školama rade neke od najranjivijih socijalnih grupa. Sve ovo dovodi do toga da škola postaje izvor socijalnih problema u društvu, umesto da bude zajednica koja isijava poštovanje, dostojanstvo i autoritet.

No, da stvari budu još zamršenije, nije sav problem u novcu. Broj učenika po odeljenjima i dalje je prevelik da bi mogla da se obezbedi kvalitetna nastava; strategija obrazovanja se donosi navrat nanos, bez dubinskih konsultacija s pedagoškom, stručnom i prosvetnom zajednicom, s politički motivisanim insistiranjem na dualnom obrazovanju, koje se ne osvrće na brojne kritike. Uveliko se planira uvođenje državne mature, iako veliki deo prosvetne i akademske zajednice izražava svoje nezadovoljstvo ovim projektom, čak je i zajednica učenika protestovala, no na njih se malo ko osvrće, iako će upravo oni biti „pokusni kunići“ ovog novog eksperimenata u našem obrazovnom sistemu. A ova i mnoge slične „inovacije“ donošene su po sličnom ključu: odozgo, bez dugoročnog planiranja, bez širokih konsultacija i bez jasne krovne vizije o ključnom pitanju: kakvo obrazovanje želimo.

Svi ovi problemi, koje samo povremeno uhvati medijski radar, zapravo se guraju pod tepih, te eventualno, u akutnim fazama saniraju kratkotrajnim prelaznim rešenjima. Posledica činjenice da nam je obrazovni sistem prepušten ovakvom nemaru i da se ne bavimo jačanjem njegovih fundamenata, jeste to da je postao ranjiv za najrazličitije napade i intervencije s mesta s kojih na njega ne bi smelo da se utiče. Primera radi, početkom ovog leta, Patrijarh Srpske pravoslavne crkve zapretio je da će javno objaviti imena direktora škola koji, po njegovom saznanju, navodno sprečavaju roditelje i učenike da se opredele za versku nastavu kao izborni predmet. O nonsensu same informacije koju je Patrijarh izneo (koja je u koliziji s brojem učenika koji pohađa versku nastavu u odnosu na broj onih koji se opredeljuju za građansko vaspitanje) ne treba trošiti mnogo reči, jer je u medijima o tome već pisano. No, činjenica pretnje prosvetnim radnicima, i mogućnost intervencije crkve u školski sistem, jesu ono što mora da nas sve zabrinjava, jer govore o ugroženom integritetu školskog i obrazovnog sistema. A on je jednako ugrožen i neodgovornim postupcima svojih delatnika na visokim pozicijama, koji bez sankcija prevazilaze dodeljena im ovlašćenja. Nedavno smo imali prilike da čujemo za bizarnu odluku direktora jedne gimnazije da odobri projekat kojim će se đaci te ustanove „upoznavati s našom prećutanom istorijom“, kroz knjige koje nisu zvanični udžbenici, niti su akreditovane i odobrene od republičkih zavoda za udžbenike, implicirajući time da naši zvanični udžbenici – dakle, oni koji su akreditovani i odobreni od strane republičkih institucija – podučavaju decu „lažnoj istoriji“. Ni akteri sa domaće političke scene ne pokazuju više odgovornosti, te je nedavno lider Dveri pozivao roditelje da cepaju stranice udžbenika za koje je on našao da podmeću njemu neprihvatljiv „ideološki sadržaj“.

Ovo su sve krupni problemi i opasne tendencije koje prete da trajno destabilizuju naš obrazovni sistem. Stoga prioritet u strategiji za njegovu stabilizaciju i jačanje mora biti pokretanje širokog dijaloga sa svim ključnim akterima u prosveti: nastavnicima, pedagozima, praktičarima i teoretičarima nastavno-obrazovnog procesa. Ljudi iz škola, oni koji rade u školskoj zajednici i oni koji se stručno bave obrazovanjem moraju zajedno raditi na postavljanju temelja strateškog opredeljenja za naš obrazovni sistem. Ono mora biti takvo da odgovara na sledeće pitanje: kakvo društvo želimo? Kako da obrazujemo građane koji će izgraditi takvo društvo? Strategija koja bi počivala na odgovorima na ova pitanja ne bi smela da bude kratkoročna ili podložna čestim promenama političkog kursa, jer nijedna uspešna strategija obrazovanja u svetu nije donošena kratkoročno. Stoga odgovore na ova pitanja ne treba da tražimo u Ministarstvu, čiji će se Ministri i planovi i programi rada menjati svako malo, niti isključivo među političarima, već među stručnom i zainteresovanom zajednicom koja će smoći snage prvo da se između sebe dogovori, a potom i da ponuđene odgovore ponudi kao Strategiju, koja bi bila zvanično usvojena kao jedan vid društvenog ugovora imun na političke promene i politikantske igre.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i koordinatorka Grupe za obrazovanje pokreta Ne davimo Beograd.