Jelena Jerinić za NIN: Skupština kao Mordor

Poslanici SNS-a ne ponašaju se kao predstavnici građana, već neke vojničke organizacije u kojoj svako ima svoju ulogu i postupa po napisanom scenariju. Niko od kritičara vlasti ne može da očekuje da bi ga u slučaju napada država zaštitila. Kada bi opet neko bio vezan kao u Savamali i zvao policiju, ne verujem da bi policija došla i da bi Tužilaštvo reagovalo

Teško je to opisati, morate da doživite… možda kao Mordor. Tim poređenjem je prošle nedelje, na pitanje kako bi ukratko opisala atmosferu na zasedanju Skupštine Srbije, odgovorila Jelena Jerinić, članica poslaničke grupe Zeleno – levi klub, Ne davimo Beograd, Moramo i profesorka ustavnog prava na Univerzitetu Union. Uprkos poređenju svog novog radnog mesta sa zemljom tame iz Gospodara prstenova DŽ. R. R. Tolkina, za NIN kaže da nije previše iznenađena tretmanom kome su predstavnici opozicije podvrgnuti od strane vladajuće većine.

„Sigurno nismo očekivali da će nas dočekati raširenih ruku i da ćemo jedni druge argumentima da ubeđujemo. Mi smo se prijavili za ovo, bili smo spremni za različite proceduralne zloupotrebe u korist vladajućeg režima“, kaže. Ono što nisu znali, jeste kakva će tačno metodologija biti primenjena. A spisak načina na koji se poslanici opozicije dovode u neravnopravan položaj je dugačak – od selektivne primene Poslovnika kod davanja reči i pozivanja na povredu Poslovnika i repliku, preko isključivanja mikrofona, do omalovažavajućih lekcija o (navodnom) nepoznavanju Poslovnika… Evo i jednog konkretnog primera kako se demonstrira nadmoć vlasti od koje potiču svi predlozi koji dolaze na dnevni red: „Recimo, ja govorim dva minuta o Starom savskom mostu, što je trećina vremena koju poslanička grupa ima u načelnom pretresu, pa ministar Vesić odgovara 15 minuta, jer ima neograničeno vreme. Onda ja nekako dobijem repliku, iako se to veoma retko dešava. Govorim još dva i po minuta i tih pola minuta se oduzima od vremena poslaničke grupe, a ministar Vesić govori još 15 minuta, odnosno, dobije pravo da govori koliko hoće.“

Zapanjujući je nivo prostakluka, pogotovo u odnosu prema ženama. Vidite li neki cilj u tome? Zar nije parlament već dovoljno obesmišljen i ponižen?
Ništa nije slučajno, sve je isplanirano i sve poruke ciljaju neku ciljnu grupu. Poslanici vladajuće stranke se primarno ponašaju kao članovi stranke, oni nisu ni narodni poslanici, ni predstavnici građana, to nisu ni žene, kada govorimo o poslanicama SNS-a koje targetiraju poslanice opozicije. Identitet je članstvo u političkoj partiji, sve je podređeno tome. I svako od njih ima tačno određenu ulogu – postoje oni koji dovikuju, oni koji mogu da se jave za reč, oni koji su prisutni zbog broja…

Ima li bilo kakve komunikacije među vama izvan sale? Da li vam se neko obratio posle uvreda, neka koleginica, možda?

Ne. To nas često pitaju, jer je ranije, čini mi se, postojala praksa da ljudi normalno komuniciraju. Mi nemamo kontakt. Fizički smo odvojeni od poslanika SNS-a, retko kad možemo da ih sretnemo, a kad ih sretnemo, oni se uvek kreću u grupama. To je kao neka vojnička organizacija. Ne vidim razliku između toga kako se ponašaju poslanici i poslanice SNS-a. Poslanice SNS-a takođe dovikuju i vređaju. Možda nisu toliko glasne, ali to čine. Mislim da postoji vrlo dobro napisan scenario i da se po tom scenariju postupa.

Šta mislite da je cilj ovolike radikalizacije u startu, gde nema čak ni fingiranja spremnosti na demokratski dijalog? Da li je to priprema terena za raspisivanje prevremenih izbora?

Ne mislim da ovo što se dešava u parlamentu ima izbornu motivaciju, to je prosto pokazivanje dominacije. Na neki način, to je i zastrašivanje i marginalizacija i predstavljanje opozicije u javnosti kao nedovoljno sposobne i stručne da se u toj situaciji snađe. To je deo dugoročne kampanje. Ne mislim da možemo očekivati parlamentarne izbore u nekom skorijem periodu. Kao što ih, s druge strane, možemo očekivati u bilo kom trenutku, ako se pojavi potreba za spajanjem sa izborima na nekom drugom nivou.

Šta u takvim uslovima možete da uradite u parlamentu? Postoji li opasnost da, umesto da prenosi sednica doprinesu boljem informisanju građana, dođe do dodatne stigmatizacije opozicije, naročito s obzirom na mantru u kojoj vas dovode u vezu sa Belivukom?

Nismo imali iluziju da ćemo ulaskom u parlament dobiti ogroman prostor. Ostaje ono što radimo kao aktivisti, ono što radimo na nivou grada, kao odbornička grupa. Rekli smo i na početku i to je nekima delovalo šaljivo, da ćemo biti jednom nogom u parlamentu, jednom na ulici. Recimo, kad govorimo o rušenju Starog savskog mosta, koje je najaktuelnije – mi jesmo dobili nekoliko minuta da o tome govorimo u plenumu i jeste to došlo do nekih ljudi, ali, u narednom periodu ćemo organizovati i akcije na koje su ljudi navikli kada je u pitanju NDMBGD.

To jeste logičan nastavak onoga što ste radili, vezano za Savamalu i Beograd na vodi, ali ovde je potreban brz rezultat. Može li ovako apatično društvo da se suprotstavi brisanju dela istorije i izazivanju saobraćajnog kolapsa?

Savamala je početak urušavanja sad već urušene pravne države. Kad je to prošlo, izgleda da svaka nezakonitost može da prođe. S druge strane, iako deluje da su ljudi apatični, da nemaju vremena da se bave javnim problemima, javnim politikama, čini mi se da, kada zaista problem dođe u njihovo dvorište, spremni su da se organizuju. I to možemo da vidimo svuda u Srbiji, u Novom Sadu, u Kosjeriću, gde je ljudima praktično kamenolom došao u dvorište, u Majdanpeku… Mislim da je Stari savski most u dvorištu svih Beograđana i da to jeste pitanje koje može ponovo da mobiliše veliki broj ljudi.

Tekst: Vera Didanović
Foto: Đorđe Kojadinović

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a