Dragan Nalović, lični stav – Napredni lapot za penzionere: Zvanični podaci Fonda PIO su neumoljivi

Najniža penzija za zaposlene iznosi oko 31.000 dinara, dok poljoprivrednici preživljavaju sa neverovatnih 24.443 dinara.

Dok se u javnosti barata milijardama za kapitalne projekte i naoružanje, jedna kolona u tabelama PIO fonda izaziva jezu. Podaci o broju korisnika penzija u Srbiji otkrivaju tihu, masovnu tragediju koja se godinama odvija pod velom statistike, daleko od očiju javnosti, ostavljajući pola miliona ljudi na samoj granici biološkog opstanka.

Zvanični podaci Fonda PIO su neumoljivi: od 2019. godine broj penzionera u Srbiji je u konstantnom padu. Za nepune četiri godine iz sistema je „izbrisano“ skoro 60.000 ljudi. Ako znamo da svake godine u penziju ode između 80.000 i 90.000 novih osiguranika, postaje jasno da je ovaj broj daleko veći i da ovaj demografski kolaps nije puki niz okolnosti. To je nusproizvod politike koja najsiromašnije ostavlja na cedilu, gde svaki preminuli penzioner ne predstavlja gubitak za društvo, već surovu „uštedu“ i dobitak za budžet.

Država koja se hvali ekonomskim uspesima dok joj najstariji građani, oni koji su tu državu gradili, biraju između aspirina i vekne hleba, nalazi se u dubokom moralnom bankrotu. To nije „ekonomska nužnost“, to je svesno odustajanje od čoveka i čovečnosti.

Ovaj „napredni lapot“ ne zahteva mitski malj i pogaču i odlazak u šumu; on se sprovodi namernim okretanjem glave na drugu stranu.

Najniža penzija za zaposlene iznosi oko 31.000 dinara, dok poljoprivrednici preživljavaju sa neverovatnih 24.443 dinara.

U zemlji u kojoj je prosečna potrošačka korpa odavno premašila 100.000, a ona „minimalna“ (koju država propisuje kao prag preživljavanja) iznosi skoro 57.000 dinara, ova primanja zvuče kao loša šala. Čak i dva penzionera sa najnižim primanjima, živeći pod istim krovom, ne mogu da dobace do tog zakonskog minimuma dostojanstva.

Cinizam kojim se tvrdi da su ovi iznosi „usklađeni sa rastom troškova života“ puca pred prvom pijačnom tezgom. Od 2021. godine hrana je poskupela za više od 56%, dok su namirnice koje najsiromašniji najviše kupuju skočile i preko 100%. Za čoveka sa 25.000 dinara penzije u džepu, inflacija nije procenat na papiru PIO fonda- to je prazna korpa iz koje izviruje malj nemaštine.

Poređenje sa regionom dodatno upozorava. Mada je minimalna penzija u Srbiji skoro duplo manja nego u Crnoj Gori (gde iznosi 451 evro), tamošnji građani i udruženja penzionera redovno protestuju tražeći povećanje na 80% minimalne plate što odgovara oznosu od 560 evra. I dok veće penzije u komšiluku izvode ljude na ulice, u Srbiji vlada muk. To nije tišina zadovoljstva, već nemi krik ljudi dovedenih do ivice snage, potpuno iscrpljenih i ucenjenih sopstvenim opstankom.

Socijalna pomoć od čitavih 11.000 dinara je tek posebna vrsta institucionalizovanog poniženja. To je iznos koji vas od potpune nule deli sa svega dva odlaska u samoposlugu. Pitanje više nije kako preživeti sa 11.000 socijalne pomoći ili 30.000 dinara penzije. Odgovor svi znamo – nikako. Pravo pitanje je: u kakve smo se to ljude pretvorili ako mirno gledamo kako nam roditelji, rođaci, komšije i sugrađani tiho nestaju? Država time praktično poručuje najugroženijima: „Ne tiče nas se vaš slučaj, prepušteni ste sami sebi,“

To isto poručuju i udruženja penzionera koja mudro izbegavaju bilo kakav konflikt sa vlašću i ne daj bože da okupe penzionere i organizuju protest.

To isto poručuje i MMF koji u svojim projekcijama ekonomske politike ne vidi ili se pravi da ne vidi ovakav nemogući položaj na stotine hiljada najstarijih i najsiromašnijih građana Srbije.

Ovakvo stanje nije plod nesposobnosti, već hladne političke kalkulacije. Osiromašen čovek je najlakša meta političkog inženjeringa. Jednokratne pomoći od par hiljada dinara, tempirane pred izbore, za nekoga ko (ne))preživljava sa 20.000 mesečno nisu poklon, već slamka spasa za koju će dati svoj glas. To je začarani krug: vlast vas prvo dovede do prosjačkog štapa, a onda se pojavljuje kao „spasilac“ koji deli mrvice u zamenu za lojalnost.

Ovaj pokušaj sistemskog lapota pretvara građane u podanike, a socijalnu politiku u instrument očuvanja moći.

Dok se grade monumentalni objekti i stadioni za koje nije izvesno da li će nečemu služiti osim za dalje bogaćene već prebogatih pojedinaca bliskih vlasti, pola miliona ljudi u tišini bije bitku koju je nemoguće dobiti – bitku za goli život u državi koja ih je već odavno zaboravila.

Iz ovog kruga nema izlaza – osim ako se kao „izlaz“ ne računa skraćivanje životnog veka onih koji više ne mogu da plate ni hranu, ni grejanje, ni lekove, ni dostojanstvo.

Na kraju ostaje surova istina koju nijedna predizborna kampanja ne može da sakrije: društvo se ne meri visinom stadiona ili sjajem asfalta, već načinom na koji tretira one koji su najstariji, najugroženiji i najnemoćniji. Kada penzioner u prodavnici vaga između kilograma jabuka i kutije lekova, on ne učestvuje u „ekonomskom uzletu“- on učestvuje u sopstvenom propadanju.

Dok mi ćutimo, tišina onih kojih više nema u tabelama Fonda PIO postaje sve glasnija. To nije samo ‘ušteda’ u budžetu; to je amputacija duše jednog naroda. Ako dopustimo da starost u Srbiji postane sinonim za kaznu, moramo se zapitati: kakvu presudu sami sebi potpisujemo? Jer sutra, kada se svetla reflektora na novim stadionima ugase, u mraku će ostati samo ispružene ruke. U takvoj državi, pitanje više nije ko je sledeći na sve dužem spisku za otpis, već da li je iko od nas ostao čovek.

Autor je Dragan Nalović, član Izvršnog odbora Seniorske organizacije Zeleno-levog fronta.