Dragan Nalović – lični stav: Aljende priča koja traje

Prošlo je pola veka od tragičnih događaja u Čileu, koji su potresli čitav svet. Barem onaj njegov deo kome su ideje slobode, humanosti, pravde i pravičnosti bliske i neupitne.

Takvim lidejama i principima vodio se i legendarni predsednik Čilea, Salvador Aljende, boreći se do poslednjeg daha i poslednjeg metka. Nažalost, ni posle tačno pola veka nije lako dati tačnu procenu i pronaći valjani dokaz da li su njegova borba i njegova žrtva bile uzaludne ili su ipak ostavile određen trag, kao neki zalog za buduća pokoljenja. Verujem u ovo drugo, nadajući se da nisam jedini. Otežavajuća okolnost je ta da je velika svetska sila, zaogrnuta plaštom odbrane demokratskih vrednosti, slobode i pravde, u ime tih istih vrednosti brutalno pogazila sve za šta se javno zalagala i proklamovala, štiteći neke druge interese i svoje imperijalne pretenzije. 

Bez obzira na svu silu i moć kojom je raspolagala, tadašnja američka administracija je bila opterećena strahom od gubitka kontrole nad onim što se dešavalo u njenom susedstvu, pogotovo onom bližem, ali i nešto daljem, koje se protezalo na zemlje na južnoj hemisferi američkog kontinenta. Ta bojazan je naročito bila izražena kada je u pitanju bio Čile koji se zbog svoje tradicije i snage njegovog narodnog pokreta nalazio na dobrom putu da bude najozbiljniji kandidat za drugu socijalističku republiku u latinskoj Americi, posle Kube.

Sve je počelo i pre nego što je 1970. Godine, kada je na izborima Aljende ubedljivo pobedio tadašnjeg  predsednika Eduarda Freia. Velika sila poput SAD-a, ne bi bila tako velika i moćna da bilo šta prepusti slučaju i da u svojim planovima za zaštitu sopstvenih interesa i nacionalne bezbednosti, po već utvrđenim obrascima i standardima, nema po nekoliko verzija različitih planova u zavisnosti od razvoja situacije na terenu. Tako je bilo i dve decenije kasnije, kada je američka administracija pre konačnog razvoja događaja i samog raspada Jugoslavije, imala na raspolaganju nekoliko razrađenih planova kako da postupi, a jedna od tih verzija, koja je u međuvremenu otpala, bila je i da Jugoslavija bude očuvana.

Što se tiče Čilea i Aljendea, ovde su bile u pitanju samo dve mogućnosti i samo jedan ishod. Čak i da je Aljende pobedio na izborima, ta pobeda ne bi ništa značila, jer bi u tom slučaju njegov protivkandidat Frei bio pritisnut da izvrši puč uz pomoć vojske i opet bi se, želeo ili ne, našao u predsedničkoj fotelji. Aljende, koji je važio za umerenog socijalistu, nije mogao da zna da će ceo njegov projekt, i prije nego što je osvojio vlast, biti osuđen na propast i kako se kasnije ispostavilo, krvavu represiju.  Možda se i ne bi sve završilo toliko tragično za Aljendea i nekoliko hiljada njegovih sunarodnika da Eduardo Frei nije odbio da učestvuje u toj zaveri kao neko ko je držao do svog ličnog inegriteta i moralnih načela, što je po svemu sudeći platio životom, jer je 1980. godine pod nerazjašnjenim okolnostima preminuo nakon jednog rutinskog hirurškog zahvata. Plan za svrgavanje legitimno izabranog predsednika pod nazivom  “Akcija haos” nije smeo da propadne, tako da je bez bilo kakvog ustezanja unapred eleminisana svaka potencijalna smetnja i slaba karika,  kao što je bio zapovednik čileanske vojske, general René Schneider, koji se suprotstavio pučističkim elementima u vojsci 1970. godine i zbog toga je ubijen u atentatu. Koliko se ozbiljno američka adminstracija bavila unutrašnjim prilikama u Čileu govori i činjenica da su pripreme za izvođenje državnog udara počele još 1969. godine, kada se nekoliko generala iz Pentagona našlo na večeri sa petoricom čileanskih oficira u jednoj lukskuznoj vili u Vašingtonu. Večera je bila organizovana u čast novog direktora čileanske vazduhoplovne akademije, generala Karlosa Toroa Mazotea koji se na toj večeri pohvalio kako će da za manje od pola sata da zauzme palatu Moneda i da će je ako bude bilo potrebe i spaliti. Na večeri je bio i general Ernesto Baeza koji je u kasnijem razvoju događaja predvodio napad na palatu i upravo je on izdao naređenje da se palata spali.

Dvojica njegovih podređenih iz tih ranijih dana proslaviće se u istoj operaciji: general Avgusto Pinoče, predsednik vojne hunte, i general Havijer Palasios.

Ova večera je bila istorijski sastanak Pentagona i visokih oficira čileanskih oružanih snaga i imala je direktan uticaj na kasniji razvoj događaja u Čileu, što se osetilo i van njegovih granica. Još jedan dokaz koliku je pažnju tadašnja administracija SAD-a poklanjala Južnoj Americi i koliko su bili studiozni u tom svom poslu svetskog policajca, govori i podatak da su još 1965. godine, bez dozvole Čileanaca, sprovelii jednu vrstu špijunske  operacije pod nazivom Projekat Kamelot, tajno istraživanje gde su upitnici bili podeljeni ljudima svih socijalnih staleža, profesija i zanata,  išlo se čak i u najudaljenije krajeve latinoameričkih zemalja, da bi se naučno ustanovile društvene tendencije i stepen političkog razvoja različitih društvenih grupa. Upitnik namenjen vojsci sadržao je isto pitanje koji će čileanski oficiri čuti na večeri u vili: Kako će se postaviti ako komunisti dođu na vlast?

Komunisti su došli na vlast, ali ne za dugo. Čile je nakon puča postao poligon za eksperimentalno instaliranje ultraliberalnog koncepta društva po instrukcijama čikaške ekonomske škole. Na primeru uterivanja novog demokratskog koncepta u Čileu, može se uočiti kako politička diktatura i „magična ruka slobodnog tržišta“  mogu da funkcionišu zajedno, u simbiozi.

Dogma o toj  magičnoj ruci je prisutna i danas, i posle peroda reganizma i tačerizma, kao postmoderna verzija stare i nevidljive ruke tržišta, u koju i dalje veruju veliki preduzetnici , kako ih neki teoretičari nazivaju “liberalni komunisti”, pre svega su to ljudi na čelu profitom vođenih kompanija poput Google-a i HBO-a, koji na prvi pogled smatraju da je moguće istovremeno imati i globalni kapitalizam i ono što ga prividno izjeda: besplatno deljenje sadržaja koji se inače naplaćuje.

Osim što je predstavljlao opasnost za američke nacinalne interese, Čile je privlačio pažnju velikih kompanija i vlasnika krupnog kapitala, koji su imali dobar razlog da se Aljende skloni. Čile je uzana zemlja, dugačka skoro 5000 km sa prosečnom širinom od 190 km, i sa deset miliona stanovnika, od kojih tri miliona žive na području Santijaga. Značaj ove zemlje za američku administraciju nije toliko u njenim kvalitetima, koliko u njenim osobenostima. Postoji samo jedna stvar koja se proizvodi u značajnoj količini, a to je ruda bakra, koja je najbolja na svetu, obim čileanske proizvodnje su premašivale samo SAD i u tadašnji Sovjetski Savez.

Glavni pravci Aljendeove politike i narodnog pokreta su se kosilii sa interesima velikih kompanija, a to je sprovođenje agrarne reforme, nacionalizacija rudnih bogatstava, smanjivanje socijalnih razlika i pravedna raspodela bogatstava.

Pored svega ovoga postoji tumačenje da cilj SAD-a nije bio samo da spreči pobedu Aljendeove vlade kako bi zaštitili američke investicije, već da su možda imali važniji cilj – da ponove najuspešniju operaciju koju je imperijalizam ikada ostvario u Latinskoj Americi: Brazil.

Postoje različita tumačenja zašto nakon Aljendeove pobede 1970. godine nije bio pokrenut krizni plan. Interesantno je objašnjenje koje se moglo najčešće čuti – da je neko u Pentagonu greškom zatražio i 200 viza za tobožnji mornarički hor, koji je zapravo trebalo da bude sastavljen od stručnjaka za državni udar, a među njima je bilo nekoliko admirala koji nisu umeli da otpevaju ni notu. Ipak, istina je da su druge američke agencije, naročito CIA, i tadašnji ambasador Čilea smatrali da je krizni plan isuviše militarna operacija i da nije uzeo u obzir socijalne uslove u Čileu. Te procene pokazale su se kao tačne jer pobeda Narodnog jedinstva nije izazvala socijalnu paniku koju su američke obaveštajne službe očekivale.

Kako ih je opisao čuveni pisac Gabrijel Garsija Markes, Čileanci na neki način liče na svoju zemlju. Umeju da žive, vole život i oni su kako ih on vidi – najprijatniji ljudi na kontinentu. Međutim, njihove mane su sklonost skepticizmu i intelektualnoj spekulaciji. Toliko su nepoverljivi da kako sami za sebe kažu –  nijedan Čileanac ne veruje da je sutra utorak. Međutim, čak i pored te nepoverljivosti, ili  možda zahvaljujući njoj,  kako dalje kaže slavni pisac: “Čileanci su očuvali izvesnu meru prirodne civilizacije, političke zrelosti i kulture, čime se izdvajaju od ostatka regiona. Od tri Nobelove nagrade za književnost koje je osvojila Latinska Amerika dve su uzeli Čileanci, od kojih je jedan, Pablo Neruda, bio najveći pesnik ovog veka”.

Međutim, i slavni pesnik ipak nije uspeo da izbegne sudbinu 3000 građana Čilea, koje su likvidirali pripadnici tajne policije koja je nakon formiranja Nacionalne komisije za pomirenje i naknadu, po odlasku Pinočea s vlasti raspuštena. Do 1996. godine utvrđena je krivica Pinočea i 600 njegovih saradnika. Međutim, Pinoče je koristeći status doživotnog senatora, izbegao sva hapšenja i progone i umro prirodnom smrću.

Period vladavine Pinočea ostaće u sećanju osim zločina i represije tajne policije, i po strahovitom raslojavanju, velikoj nezaposlenosti i bedi za većinu građana, kao posledice neoliberalnog koncepta, koji je podrazumevao totalnu privatizaciju svega, nedostatak državne regulative i nepostojanje socijalnih mera.

Tek 40 godina kasnije nakon velikog narodnog bunta, koji je buknuo 19. oktobra 2019, a kulminirao godinu dana kasnije narodnim plebiscitom, koji je odobrio sazivanja Paritetne konstitutivne konvencije koja će konačno dokrajčiti nametnuti, nedemokratski Ustav iz 1980. godine, koji je cementirao neoliberalni model države i generisao ogromne socijalne razlike, upravo sve suprotno od onoga za šta se Aljende zalagao i borio.

To je bio i jedan od preduslova da se i Čile konačno svrsta u onu grupu zemalja koje na osnovu svojih demokratskih i ostalih potencijala imaju dobre izglede da ostvare stabilan i prosperitetan razvoj.

Na putu tog progresa, najsvetlija žrtva bio je upravo Aljende. Slučaj “Aljende” konačno je zatvoren krajem  2011. godine presudom sudije u Čileu nakon što je autopsijom potvrđeno da se Aljende ubio puškom “AK-47”, dok je trajao napad na predsedničku palatu tokom državnog udara 1973. godine.

Pre nego što je cev okrenuo prema sebi, hrabro je odolevao i pružao otpor sve dok se pripadnici vojske nisu probili do njegovih prostorija. Radio Magallanes je za sve to vreme prenosio njegov poslednji govor.

“Vi ćete moj glas svakako nastaviti slušati. Uvek ću biti uz vas. Barem će sećanje na mene biti sećanje na jednog dostojanstvenog čoveka koji je bio veran Domovini.”

“Narod mora da se brani, ali ne da se žrtvuje. Narod ne sme sebi dopustiti da ga pregaze ili maltretiraju, ali takođe ne smije ni da se ponizi. Radnici moje Domovine, vjerujem u Čile i njegovu sudbinu. Drugi ljudi će prebroditi ovaj sivi i kiseli trenutak u kojem izdaja pokušava da se nametne. Vi ćete nastaviti znajući, mnogo ranije nego kasnije, da će se otvoriti velike avenije po kojima hoda slobodan čovjek sa ciljem da se sagradi jedno bolje društvo.
Živeo Čile! Živeo narod! Živeli radnici!

Ovo su moje posljednje riječi i siguran sam da moja žrtva neće biti uzaludna, siguran sam, ako ništa drugo, da će ovo biti jedna moralna lekcija koja će kazniti zločin, kukavičluk i izdaju.”

Njegove poslednje reči nisu uspeli da nadlagasaju rafali iz automata, nisu nadjačale ni detonacije bombi, one su se čule dovoljno daleko, obišle su čitavu planetu i učinile da njegova hrabrost, odlučnost i vera u ono dobro u ljudima učini da priča o ovoj istorijskoj ličnosti živi i posle njegove smrti.