Đorđe Pavićević za NIN: Feudalna ili pravedna Srbija, pitanje je sad

Vlast se ponaša kao feudalni vladar koji deli privilegije i licence. Postoje oni kojima je dopušteno sve i oni za koje strogo važe zakoni. Pitanje pravednosti dobija novi značaj, kako Srbija ne bi završila kao piketijevska distopija u kojoj nekoliko procenata stanovnika poseduje sve i može sve, a svi drugi su gubitnici koji rade za njih i u njihovom interesu

Nije naročita tajna da je Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka i autor više knjiga o temama koje nas muče (Disciplinovanje demokratije, Pravda i politika…) i ranije pomagao Inicijativi Ne davimo Beograd (NDMBGD), u kojoj ima dosta njegovih nekadašnjih studenata. Odnedavno je, međutim, postao i zvaničan deo te organizacije, na poziciji koordinatora Političkog saveta. Razgovor za NIN zato počinjemo pitanjem koje se odnosi na to novo zaduženje.

Koga koordinišete i šta je vaš ključni savet članovima Inicijative u predizbornom periodu?

Šarm, iskrenost i nekonvencionalnost ove Inicijative, kada se pojavila, predstavljali su osveženje i najavu nove forme društvenog i političkog angažmana u Srbiji: govorili su različitim jezikom, imali drugačiji politički stil i estetiku. Laskalo mi je što je značajan deo tih ljudi dolazio sa Fakulteta i što su bivši studenti sa kojima sam održavao kontakte i nakon studija. Sada ih više posmatram kao prijatelje i saradnike. Od početka smo komunicirali o njihovim planovima i pokušavali da tome damo neku artikulaciju i formu. Nešto su uvažavali, nešto ne, ali je bilo važno da verujemo u sličan skup vrednosti i političku orijentaciju. To je levo, lokalno i zeleno. U tom pogledu se moja uloga, suštinski, nije promenila, osim što sama forma donosi neke promene, pre svega zato što su uključeni i drugi ljudi. Za sada nas ima šest u Savetu – Ivana Spasić, Olga Manojlović, Milica Pekić, Aleksandar Nikolić, Vladimir Dragaš. Uskoro će biti više, ali ne mnogo, do granice funkcionalnosti.

A savet?

Moj stav nije neuobičajen, a to je da se morate spremati za izbore, ma kada oni bili i u kakvim političkim okolnostima izlazite ili ne izlazite. Kao što to vladajuća stranka čini, morate se spremati za različite opcije i rasplete, ali sa manje resursa, prostora i drugačijim sredstvima. To iziskuje dosta vremena i rada.

Šta znači ovaj izlazak iz zone komfora i uključivanje u direktnu političku borbu: da je poslednji čas da se spasava šta se spasiti može ili verujete da je promena na vidiku, pa valja uticati na buduće uređenje društva u kome ćemo živeti?

Politički saveti su obično tela koja nemaju posebnu težinu u strankama. Ovde je situacija nešto drugačija, jer Savet ima nezavisan legitimitet i veća ovlašćenja. Ne bih zbog toga prethodni angažman nazvao komfornim – angažman samo postaje delimično formalniji i fokusiraniji. Ako se pitanje odnosi na nezavisnost delovanja i slobodu da nastupate sa vlastitim stavovima nezavisno od organizacije, ne mislim da je NDMBGD okvir u kome to nije moguće. To je organizacija koja je, koliko je meni poznato, najviše demokratizovala unutrašnju strukturu i u kojoj ima mesta za različite ljude i razlike uopšte. Neki to vide kao slabost, ja ne. Veliki izazov je raditi na tome da se pronađe forma i konsoliduje organizacija koja, u krajnje nepovoljnim političkim i društvenim uslovima, može biti demokratska, funkcionalna i uspešna. Ako je ranije postojala velika sumnjičavost prema tome, sada i u svetu i u okruženju imamo dosta primera takvih političkih organizacija, čak svojevrsni trend.

Dramatična politička situacija u Srbiji, kakva jeste, svakako je motiv da se više aktiviraju oni koji smatraju da je pravac u kome vlast vodi državu put ka ambisu, i da će on uskoro postati nepovratan. Ali to ne bi trebalo da nas usmeri, i strateški i taktički, da razmišljamo samo o tome kako smeniti lošu vlast, nego i o tome u kakvoj državi ljudi žele da žive. Zbog toga ja ne bih razdvajao ta dva pitanja, ne samo zbog toga što bez odgovora na drugo nećemo da ostvarimo ni ono prvo.

Šta je za Srbiju važnije – beogradski ili predsednički izbori?

Predsednički izbori svakako jesu važniji, ali je vlast osetljivija na lokalu, gde nije lako likom predsednika „prekriti“ sve gluposti koje lokalni funkcioneri rade i gde se problemi vide i uživo, ne samo na televiziji. Ideja sastavljanja različitih izbora istog dana i jeste u tome da se ne dozvoli različito glasanje na lokalu (podeljeni glas) i da se skreću teme. Mislim da na to ne treba nasedati i da ne bi trebalo dozvoliti da predsednički, i eventualno parlamentarni izbori, pojedu beogradske. Naravno, logično bi bilo da se oni razdvoje, ali i ako budu dovoljno blizu, situacija neće biti različita.

Kako građani da razumeju očigledne predizborne pripreme posle poziva na bojkot izbora u junu 2020?

Očekivanje je, i to nije nerazumno, da će do nekih ustupaka doći. Verujem da će vlast probati da odugovlači i instrumentalizuje proces pregovaranja oko izbornih uslova, da se oni neće promeniti na način na koji to opozicija očekuje, ali da će biti nekih ustupaka kojima bi se obesmislila ideja bojkota. Zbog toga se treba spremati za izbore, bez obzira na ishod pregovora, što ne znači da pod bilo kojim uslovima treba izaći na njih, ali treba imati na umu da bi najbolje za sve bilo da se vlast promeni na izborima. Takođe, treba posebno razmotriti uslove za sve nivoe izbora.

Šta ako se dese promene, ali samo kozmetičke, što najavljuju farsa od „dijaloga“ na RTS-u ili situacija u REM-u?

Ne bi trebalo potcenjivati sposobnost novih autoritarnih lidera za izborni inženjering u cilju legitimacije nedemokratske vladavine. Oni su ovu borbu ideologizovali, poput Trampa, Orbana, a sve više i Vučića. Vladajuća stranka će činiti one ustupke za koje veruje da neće ugroziti buduću pobedu i koje verovatno neće biti kozmetičke, ali koje, makar prema proceni, neće menjati ishod izbora. Zbog toga, dijalog o izbornim uslovima ne bi smeo da se vodi samo oko „spiska proceduralnih popravki“ čiji učinak nije teško obesmisliti, instrumentalizovati, pa čak i preokrenuti u vlastitu korist. Zbog toga se ovde ne radi samo o tome da grupa eksperata ili predstavnika, kako se to predlaže, pregovara u ime cele opozicije, jer to nije neka nauka. Ne postoji takav spisak popravki koji, bez spremnosti na kontrolu i odlučnosti da se spreči obesmišljavanje i instrumentalizacija, može zaustaviti zloupotrebu „premija vlasti“ u cilju izborne pobede.

Koliko je uopšte bitan pritisak iz EU da se promene izborni uslovi, ako je jasno da proširenja u dogledno vreme neće biti? A, s druge strane, niti srpska vlast pokazuje iskrene reformske namere, niti u društvu postoji snažno proevropsko raspoloženje.

Podrška je bitna, ali neće EU promeniti vlast u Srbiji i od Srbije napraviti poštenu i pravednu državu. Opozicija može, uz pomoć partnera iz EU popraviti izborne uslove, ali to ne znači da može, samo uz pomoć toga, napraviti značajniji izborni rezultat. Očekivanje da je „zrelo“ za promenu, samo da se raskrinka vlast, nije najbolja strategija sa ovakvim tipom režima koji neće olako prepustiti vlast i borbu za vlast doživljava kao borbu za život. Do neke ozbiljnije promene politike EU prema Srbiji još smo daleko, a jedan od najvažnijih preduslova, slično kao što je bilo u Crnoj Gori dugi niz godina, jeste pitanje kredibilnog partnera koji će doneti promenu.

Sve je više ocena da Vučić više nije toliko jak kako izgleda, ali nema opoziciju koja može da materijalizuje nezadovoljstvo građana. Što znači da je i opozicija odgovorna za ovako porazno stanje, a ne samo uzurpatorska vlast?

Politika vlasti od početka se zasnivala na tome da stavi pod kontrolu sve resurse i da u korenu onemogućava konsolidovanje i stvaranje snažnije opozicije. Nažalost, mnogi u opoziciji nisu to na vreme uvideli, a neki su imali i neka očekivanja od ove vlasti, što je olakšalo njenu konsolidaciju i širenje. Zbog toga nije pošteno reći da je opozicija „odgovorna“, mada jeste bila nedorasla.

Inicijativa NDMBGD je izradila prepoznatljivost na beogradskim temama. Da li je to dovoljan razlog da izađe sa kandidaturom Dobrice Veselinovića za gradonačelnika? Šta je to – jačanje NDMBGD ili stvarna borba za grad po meri građana? Zar matematika ne kaže da je za promenu neophodan opozicioni dogovor?

Ovde opet upadamo u zamku da su svi izbori isti i o istom. Matematika (kao i teme) različita je za različite izbore. Sve dok sve izbore posmatramo kao izbore o Aleksandru Vučiću, upadamo u njegovu zamku. Što se tiče izlaska sa imenom Dobrice Veselinovića, s obzirom na to da izbori nisu direktni, ja to čitam samo kao poruku da, ako se NDMBGD bude pitao, on je kandidat. Mislim da je to i pošteno i hrabro i da bi građanima trebalo pre izbora saopštiti i više od toga i na vreme, ne beskonačno licitirati sa kandidatima.

Nije li opozicija u ozbiljnom zakašnjenju? Reklo bi se da je vlast uveliko sklopila koncepciju za beogradske izbore i pripremila Aleksandra Šapića za ulogu dr Radojičića?

Imajući u vidu da vladajuća stranka već neko vreme vodi intenzivnu kampanju na svim nivoima i da je vlada oročena u tom smislu, mislim da je to hitno pitanje. Zvanična izborna kampanja neće moći značajno da promeni stanje stvari ako se ne radi brzo.

Gradonačelnik se ne bira na direktnim izborima, pa se priča o više opozicionih kolona na beogradskim izborima lakše razume. A šta sa predsedničkim izborima? Da li je neophodno imati kandidata sa podrškom što većeg broja opozicionih stranaka, makar da bi se jasno razlikovao od očekivanih „lažnih kandidata“?

Logika predsedničkih izbora je drugačija i tu bi verovatno bilo najbolje imati jednog kandidata, dva ako matematika kaže da je tako lakše izboriti drugi krug tako što će se oduzeti neki broj glasova vladajućoj stranci. Tu treba učiti od vladajuće stranke.

Kada bi bilo optimalno da se „otvore karte“ za predsedničke izbore, s obzirom na dve škole mišljenja – jedna kaže da o imenima ne bi trebalo govoriti zbog tabloidnog blaćenja, a druga da je potrebno što pre izaći sa jednim ili više kandidata, kako bi građani za njih čuli, uprkos medijskoj blokadi?

Tabloidno blaćenje ne gine svakome za koga vlast proceni da je ozbiljniji protivnik, tako da odugovlačenje nema preteranog smisla. Već danas ono je usmereno na više potencijalnih kandidata čije ime se pominjalo, uključujući i jednog vladiku i predsednika SANU. Važnije pitanje od toga jeste koliko čvrsto i odlučno će svi stati iza tog kandidata i koliko su spremni da vode kampanju za njega.

Da li saradnja sa Nebojšom Zelenovićem najavljuje izlazak NDMBGD na parlamentarne izbore? I da li bi to bio blok u kome bi bio i Građanski demokratski forum kog sada, posle ostavke Aleksandra Olenika, vodi Zoran Vuletić?

NDMBGD već duže vreme, zajedno sa drugim organizacijama, radi na okupljanju lokalnih inicijativa stvaranjem Građanskog fronta. Zelenović, sa svojim iskustvom i politikama koje su sprovođene u Šapcu, jeste, u tom pogledu, logičan partner. GDF je tu došao posredno, potpisivanjem Zelenovićeve platforme, kao njegov partner. NDMBGD ne deli isto mišljenje o mnogim politikama koje zastupa GDF i fokusiran je na saradnju sa organizacijama unutar Građanskog fronta. Radi se o pokušaju da se okupi što veći broj rasutih lokalnih inicijativa koje su oponirale vlastima a nisu uvek imale dobru saradnju sa opozicionim strankama. Teško je reći kakav će biti ishod ovog procesa dogovaranja i da li će to rezultirati u nekoj posebnoj listi.

Šta bi opozicija trebalo da pokuša da nametne kao temu izbora: ekonomsku situaciju? Pitanja pravde i demokratije? Kosovo?

Ovde bih podsetio da je SNS 2012. dobio izbore na pitanjima pravednosti, korupcije, krađe, partijskog zapošljavanja, ukidanja agencija itd. Srbija je danas, na početku 2021. država sa gotovo najvišim indeksom nejednakosti u Evropi, jer mali broj ljudi, uz političku podršku, privatizuje i komercijalizuje sve. Ovo se najbolje može videti u učestalom prisvajanju prirodnih resursa i gradskih prostora bez obzira na posledice, posebno one ekološke. Postoji i dodatna dimenzija, ne samo da imamo zarobljenu i prisvojenu državu, nego smo na pragu ponovnog uspostavljanja hijerarhizovanog društva. Vlast se ponaša kao feudalni vladar koji deli privilegije i licence, postoje oni kojima je dopušteno sve i oni za koje strogo važe zakoni, oni koji tokom epidemije mogu da prave žurke i proslave, skijaju na Kopaoniku, piju kafu na Zlatiboru i gubitnici koji moraju da sede u kući. Tako da pitanje pravednosti dobija novi značaj kako Srbija ne bi završila kao piketijevska distopija u kojoj nekoliko procenata stanovnika poseduje sve i može sve, a svi drugi su gubitnici koji rade za njih i u njihovom interesu.

Slažete li se sa ocenama da je Srbija napustila evropski put?

Mislim da je ova vlast, od početka, bila na evropskom putu onoliko koliko je smatrala da će to pomoći dolasku na vlast i učvršćivanju i širenju vlasti. Zbog toga, kad god iz evropskih institucija dolaze nepovoljne vesti, evropski put ide u drugi plan.

Kad se Vučić žali da ga prisluškuju, šta zaključujete – da je u toku sukob u vrhu vlasti, ili da nam se baca „koska“ kojom se skreće pažnja sa neke druge teme?

Rat tajnim informacijama kako bi se prikrili problemi ili skrenule teme, već je postao obrazac ponašanja vlasti. Meni je tu zanimljivo nešto drugo, a to je koliko pažnje se poklanja i koliko borbi se vodi oko kontrole službi bezbednosti, na čiju podršku se vlast sve više oslanja. Zanimljivo je bilo, na primer, videti na obeležavanju četrdeset dana od smrti patrijarha ograničeni skup osoba od poverenja: predsednik, bivši šef kabineta, ministar policije i direktor BIA.

A kad predsednik kaže: „U njihovo vreme Kosovo je donelo odluku o nezavisnosti, oni jedino što su organizovali to je bilo kako da ukradu neke patike iz robne kuće i ništa više od toga“, da li time priprema teren za neki oblik priznanja Kosova? Ili samo pokazuje da je došlo vreme da može da kaže bilo šta, siguran da će biračko telo na koje se oslanja sve to „progutati“?

Distribucija zasluga i krivice je jedan od omiljenih sportova predsednika, a njegovo uverenje u moć manipulacije javnošću je fascinantno. Podsetio bih da je na početku mandata jedan od onih koji je u Vladi držao predavanje o medijskim nastupima bio bivši savetnik bivšeg Vučićevog savetnika Tonija Blera. Reč je o ozloglašenom, a po mnogima i okrvavljenom, Alasteru Kembelu, čiju beskrupuloznu knjigu saveta Pobednici – kako su oni uspeli treba čitati. Verovatno je i u ovom slučaju reč samo o jednom – o pobedi i kako do nje doći.

Vera Didanović

Izvor: NIN broj 3655, 14.01.2021.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=102355957