Zbog zakazanog suđenja sa Goranom Vesićem nisam mogao da prisustvujem prvom kolegijumu šefova odborničkih grupa u Skupštini grada. Ono što su mi kolege i koleginice preneli sa tog kolegijuma nije međutim ni izbliza moglo da me spremi na sve što nas je čekalo kada smo ušli u institucije, a što me je podstaklo da napišem ovaj prvi pogled iznutra.

Mnogi su nam pričali o tome šta nas čeka, ali to nekako nije to dok ne osetite sami.

A i to što su nam pričali nije ni pola priče.

Neformalnost

Prvi utisak je da postoji veliki broj stvari koje niti su jasne, niti su normirane, nema standardnih operativnih procedura, a osim poslovnika nema nikakvih pisanih uputstava koja regulišu javni deo rada Skupštine. Na pitanje „zašto tako?“ najčešći odgovori su „pa je to običaj“ i „sve ćemo se dogovoriti“.

Nema komunikacije preko imejla, a informacije od Službe za skupštinske poslove dobijaju se putem telefona, Vajbera, isključivo komunikacijom sa ovlašćenim licem, zastupnikom organizacije, dok kasnije jedina kontakt osoba postaje šef odborničke grupe.

Da ne bude zabune, u Službi za skupštinske poslove rade divni i ljubazni ljudi, veoma voljni da sve stvari zajedno rešimo. Iako nigde nije napisano šta sve treba da rešimo. I šta možemo. I na koji način. I u kom vremenskom okviru. Ali dogovorićemo se…

Resursi i kancelarijski inventar

Pre prve sednice dostavljamo formulare sa informacijama o bankovnim računima za uplatu naknade za odbornike u iznosu od 10.000 dinara mesečno. Od ostalih privilegija odbornicima je data mogućnost da tokom zasedanja Skupštine parkiraju besplatno na parkingu ispred Narodne skupštine ali, kako saznajemo od kolega koji su došli kolima, ta mesta zapravo nisu obezbeđena. Ubeđeni da je bolje nadoknaditi odbornicima troškove korišćenja javnog prevoza pitali smo da li je to moguće, ali su nam odgovorili da nije. Parking za bicikle ne postoji.

Naša odbornička grupa dobila je i kancelariju na Trgu Nikole Pašića 6, broj 112, prvi sprat.

Nemamo internet, ali imamo faks mašinu, televizor koji ne radi, desktop kompjuter i kutiju sa flopi disketama.

U fijokama pronalazimo i ikone kao zaostavštinu grupe koja je tu bila pre nas. U pitanju je odbornička grupa SPAS-a, bivše organizacije sadašnjeg gradonačelnika Aleksandra Šapića. Slučajno? 🙂

Kancelariju možemo da koristimo kad god ali, kako nam kažu, obično niko ne dolazi posle završetka radnog vremena. Odmah najavljujemo da ćemo kancelariju u poslepodnevnim časovima koristiti stalno i molimo za otkazivanje čišćenja, zbog koga su spremačice čekale završetak našeg prvog poslepodnevnog sastanka do 20:30h. Nema potrebe za tim svakoga dana, svoje smeće možemo i sami da čistimo.

Pre sednice

Pozivi za sednicu Skupštine stižu isključivo u pisanom obliku. Kurir skupštinske službe fizički donosi materijale za sednice na adrese svih 110 odbornika i odbornica – u pitanju su presavijeni A5 papiri produkovani preko posebne aplikacije. Font: neujednačen. Prored: neujednačen. Savijanje: neujednačeno. Adresirano na lično ime, sa pravopisnim greškama.

Ulazak na sednicu

Kada se uđe u zgradu skrene se desno pored portirnice pa se dođe do stola za registraciju. Za prvu sednicu tu se pregledaju lične karte, a za sve ostale sednice potpisuje se, a time i dokazuje prisustvo na sednici. Na tom mestu stvara se gužva zbog toga što službe ne uspevaju da odrade sav posao dovoljno brzo te i sam početak sednice kasni.

Pre početka druge sednice dobili smo i odborničke legitimacije. Moja je iz nepoznatog razloga isečena na dva ćoška.

Pre početka sednice zvoni zvono. Kao nekada u školi. 🙂

Tokom sednice

Postoje dva ulaza u salu, tu i mediji imaju pristup. U manjoj sali postoji i prostor gde mediji mogu da sede i prate sednicu preko TV ekrana. U holu se nalazi par fotelja i dva dvoseda neujednačenog dizajna, par skulptura kao i dva različita rol banera sa grbom Beograda.

Tu je i garderoba, ali zatvorena. Videćemo na zimu kako to funkcioniše.

Postoji bife sa desne strane. Voda od 0,5l je 42 dinara, espreso 24 dinara. Ima i sokova. Dosta je popularan sok od paradajza.

Od hrane u bifeu ima gibanica, zeljanica i sendvič sa bečkom šniclom (200 din). Iako je na ulazu u salu jasno naznačeno da je strogo zabranjeno unošenje hrane i pića, skoro svi unose flašice vode, a mnogi i jedu u sali za vreme sednice.

Ovde interneta ima, doduše samo u sali, a kada se nakači dosta ljudi jako slabo radi. Isto tako, klima ne radi najbolje. Nema sistema za elektronsko glasanje, većina se utvrđuje odokativnom metodom.

Na pauzama i marginama sednice preovlađuju čudni odnosi kojima se naizgled pokušava razviti kolegijalnost. Ali se zapravo teži nekoj vrsti pacifikacije kroz molbe da se stvari ubrzaju: „Molim vas Dobrice, koliko će ovo još da traje, pa nećete valjda iskoristiti sve vreme, znate moramo na neku svadbu…“

Tokom sednice vladajuća većina zapravo ne vodi raspravu, a za govornicu izlaze uvek isti ljudi ponavljajući unapred spremljene skripte koje nemaju nikakve veze sa temom, već služe tome da predstave vlast kao konstruktivnu. Dok se vlast dakle predstavlja kao neko ko gradi mostove i tunele, opozicija je predstavljena kao neko ko zastupa strane interese i koga plaćaju strane fondacije. Debatu o aktima, merama i politikama za sada nismo čuli.

Nismo takođe čuli ni razumnu raspravu o kandidatima za najviše funkcije u gradskoj vlasti. Pre sednice dobili smo neke prekratke biografije u kojima nisu istaknute sposobnosti, iskustva ili barem ljudske vrline kandidata i kandidatkinja. Ništa o predloženim kandidatima nisu nam rekli ni sami predlagači, već smo prisustvovali šturom iščitavanju tih istih skromnih biografija. Niko nije izložio nekakav plan rada, niti se obratio tim povodom.

Ni novoizabrani gradonačelnik nije našao za shodno da odgovara na pitanja odbornika (u vezi plana rada? programa?), već je pustio odbornike iz vladajuće većine da govore umesto njega. Samo je povremeno pretio tužbama.

Dok pitanja izabranih predstavnika građana nije našao relevantnima, novoizabrani gradonačelnik izašao je vrlo rado da odgovara na pitanja novinara te se pitam da li bi možda bilo efikasnije da ubuduće umesto sednica imamo konferencije za novinare, jer ćemo na taj način izvesno saznati više o planovima razvoja grada. Time bi se konačno i formalno ukinule demokratija i diskusija koje se, već nam je iz ovog iskustva jasno, ne posmatraju kao vrednost već kao opterećenje, usporavanje i nešto čemu nije mesto u Skupštini.

Post scriptum

Za kraj želim da vam prenesem jedno od pitanja Nikole Nikodijevića, novog-starog predsednika Skupštine grada, koje mi je upućeno na neformalnom sastanku šefova odborničkih grupa pre sednice Skupštine (koji je tradicija, sic): „Pa šta ste vi sad Dobrice došli ovde sve da menjate?“

Ovo pitanje možda najbolje ilustruje anahronost i konzervativnost ljudi koji već preko 10 godina vode naše institucije.

Ali ono što je sada važno je da su štreberi konačno ušli u njih. I biće nas sve više.

Mi ćemo promeniti te institucije.

Jednu po jednu. Korak po korak.

Pročitaj i ovo:

Privatizacija Savskog nasipa i nebriga o njemu: Koliko košta pogled na Savu?

Ukoliko želite da Vaš pogled ode dalje od brane i nagomilanog đubreta i potencijalno se pruži samo na površinu reke, neophodno je da budete gosti nekih od ugostiteljskih objekata ili privatno iznajmite neki od splavova. Preostalih 407m slobodnog pogleda na reku rasparčano je na manje delove koje možete pronaći između usko zbijenih plovnih objekata.

Veselinović za N1: Parlamentarna većina uplašena, SNS izvlači tešku mašineriju

Dobrica Veselinović, odbornik u Skupštini Grada Beograda, rekao je da poslanici iz Ne davimo Beograd sami pišu svoje govore, za razliku od poslanika Srpske napredne stranke za koje je kazao da sa sobom nose skripte sa uvredama. Veselinović je tako odgovorio na optužbe premijerke Ane Brnabić koje je iznela u Skupštini Srbije. On je dodao da je to znak da su se poslanici vladajuće većine uplašili opozicije u parlamentu i da izvode tešku mašineriju.