Voleo bih da budućnost bude bolja nego prošlost čije relikte vidimo i neretko im se divimo. Znate, kada gledam Novi Beograd, vidim ostatke neke daleke civilizacije, koja je živela na ovim prostorima i gradila prostrane betonske objekte, mesta gde svi želimo da živimo, idemo u školu, provodimo slobodno vreme, šetamo, imamo dostupne ustanove i servise, parkove…

Kada pomislim na detinjstvo, prva sećanja su na Karaburmu osamdesetih godina, i najviše se sećam deda Dobrice i nane Julijane, koji su me čuvali.

Deda je po odlasku u penziju bio automehaničar, a njegova garaža ispred zgrade je bila fascinantan zbir mehanike, ljudi i mašina, mirisa ulja, nafte i benzina… Razgovora starijih ljudi na hoklicama, uz pivo, ili diskusija o stvarima koje nisam razumeo. Ali mi je bilo izuzetno važno kao klincu da provodim vreme tamo.

***

Bilo je dobro. Ne mislim na onaj nostalgičarski način, gde nam je sve u prošlosti bilo dobro, zato što se ne sećamo loših stvari, nego zbog osećaja napretka. Doduše, provejavala je uvek neka štednja, ali to je bio način života.

***

Sećam se da je baba prala kese, one od mleka, i čuvala ih, kako bi posle imala da pakuje višnje za zamrzivač. To mi je isto ostalo i sada. Pogotovu za te proklete kese. Daj nemoj mi sve trpati u njih, sačuvaj, upotrebi opet, razmisli da li ti je to baš potrebno.

***

Nisam išao u vrtić. Bio sam stalno bolestan, pa mi je prvi pravi autoritet i uzor bila učiteljica. Voleo bih da saznam šta je sa mojom prvom učiteljicom iz osnovne škole. Bila je beskrajno blaga prema nama, skromna i uvek je imala razumevanja za sve ludosti koje smo priređivali. Sa kratkom plavom kosom, sada mi se čini da je bila oličenje progresa, sjajnije budućnosti.

***

Zato me i zanima kako joj se život posložio. Jer mnogima iz naše osnovne škole nije najbolje. Značajnije pogoršanje se osetilo u završnim godinama osnovne škole, ratovi su se nizali, a novi drugari i drugarice su nam se pridruživali u razredu.

***

Konstantno smo bili bez para, a i da nismo, ničeg nije bilo da se kupi.

***

Inače, škola je još uvek na istom mestu. Prolazim često tuda kad idem kod roditelja. U prolazu kroz ulicu u glavi mi prolazi himna škole. Naravno, ona nam je tada beskrajno glupo zvučala, a zapravo govorila je o svemu onome što je važno… Ide nekako ovako: „Stevan Dukić – ime naše škole, na ovo ime ponosni smo svi. Jer beše borac za radnička prava, slobodu, sreću, blagostanje svih.“

***

Gimnazija je već skroz druga priča. Elitna Prva beogradska gimnazija u centru grada. Kontakt sa raznolikošću društva u kojem živimo. Bilo je to najbolje vreme, ali i najgore. Normalno da smo hteli sve, ali ništa nismo mogli.

***

Najbolji prijatelji koje imam su iz gimnazije. Mada sam prestao da posmatram prostor gde ljudi žive kao nešto što nužno doprinosi kvalitetu međusobnih odnosa, ipak je evidentno da ima uticaja to što mnogi od njih više nisu u Srbiji. I dalje nekako verujem da će se vratiti. Ili bar da ćemo se češće viđati. A možda je to u stvari sebično.

***

I sad, ta srednja škola je meni stvarno bila izlaz. Iz neke zatvorenosti i jednoobraznosti kraja, skučenosti predgrađa, depresije devedesetih. U srednjoj upoznaš stvarno velike careve, otvore ti se razni vidici. Plus – živiš vreme kad je stalno neka frka, a mi smo kao neki pankeri, alternativci, pa to je ceo novi svet.

***

Išli smo na sve demonstracije. Stalno je bilo nešto. Inače nas je čak i direktorka zaključavala u školi i unajmljivala privatno obezbeđenje kako bi nas sprečila da idemo na protest, pa smo se na svakakve načine snalazili, pravili mini-proteste po školi, lepili plakate, delili neke letke koje smo sami pravili.

***

Neretko smo sretali i neke od profesora na mitinzima. To nam je bilo veliko ohrabrenje. Imaš, ipak, neku moralnu vertikalu na koju se ugledaš.

***

Da budem iskren, nije nam tada bilo najjasnije ZA šta smo, ali nam je kristalno jasno bilo da smo protiv Slobe i SPS-a, i oskudice i mraka u kojem živimo. Nekako je stvarno bilo zdravorazumski ustati protiv tadašnjeg režima.

***

Vrhunac svega, naravno, dolazi sa bombardovanjem 1999. Ludilo je svuda, i euforija i depresija još jednog besmislenog pogrešnog rata, koji je doveo do bombardovanja, još jednom pokazuje polarizaciju i šizofreniju društva.

***

Ej, pa ceo svet je protiv tebe, a ti na TV-u slušaš kako smo jaki i kako ih pobeđujemo. „Ne može nam niko ništa…“ Aha, važi! A ono, nema skloništa, sve se raspada oko tebe. Ali, bez obzira na sve, nama u Beogradu je ipak bilo lako u odnosu na druge delove zemlje.

***

Naravno da su koncerti po trgovima bili za seljake, to se obilazilo u širokom luku, ali se išlo na koncerte u Akademiji, KST-u, na Industriju na matine. Život ne može da čeka. Onda smo „pobedili“. A mi očekivali da Sloba padne odmah.

***

Sećam se da je to leto bilo jako čudno. Nigde, naravno, nismo putovali, nije bilo novca, ali mislim da se već osećao miris promena. Nejasno kakvih, ali promena…

***

Mislim da je mentalna prelomna tačka bio taj čuveni koncert na Trgu republike za Srpsku novu godinu 2000. godine. Velika očekivanja, a onda čitanje imena poginulih u ponoć i kraj.

***

Tada mi je to bilo totalno suludo, gde sad kraj, šta je ovo? Ali sada skroz kapiram. I ja bih isto uradio sada da organizujem nešto slično.

***

Godine protesta se završavaju 5. oktobra. Inače, ja prvi put glasam tada. Danima su protesti, štrajkovi, ide se na auto-put. Tada krećem na fakultet, gde nam je prvo predavanje o građanskoj neposlušnosti.

***

Spremni smo na sve. Čak smo, kao ekipa, imali i mobilni, kao da možemo da se čujemo sa roditeljima, šta ti ja znam. Ali taj mobilni je imao baterije za jedan poziv, što smo provalili kad smo tog prepodneva pozvali drugara da vidimo gde je…

***

Kako se ceo dan i noć nismo čuli sa roditeljima, sećam se kad sam došao kući da su bili budni i da smo kratko nešto prokomentarisali u fazonu „uspeli smo“.

***

Ja sam dugo studirao. U nekom trenutku mi cela ta stvar sa fakultetom nije bila zanimljiva. Bilo je tu super ljudi, dobrih profesora, ali mi je generalno bilo dosadno. Predavanja su bila dosadna, vežbe često nismo ni imali, a i kada jesmo, bile su dosadne.

***

Više vremena sam provodio u pokretanju raznih akcija, oslobađao i čistio neke zgrade, organizovao događaje, koncerte, tribine i družio se sa ljudima, nego što sam studirao.

***

Možda sam ja nešto pogrešio u pristupu tome, ima tu stvarno sjajnih profesora i ljudi, ali, gledajući ovako unazad, evidentno je da mi tu nešto nije leglo. Možda je bilo prerano, možda je bilo previše nekih ličnih turbulencija.

***

Bilo kako bilo, posle dosta godina, još više pauza, završio sam fakultet. Ne volim baš da ostavljam stvari nedovršene. Možda treba vremena da se sve složi, ali se, ipak, složi.

***

Možda je sada i pitanje smene generacija. Ova naša, generacija osamdesetih, kojoj je sada vreme da se popne na „pozornicu“, još uvek to nije uspela. Možda jer smo trajno oštećena roba.

***

Poslednji Titovi pioniri su videli i preturili preko glave stvarno svašta. I većinom stvarno ništa lepo. A ipak, zakačili smo i mrvice panka, dovoljno da posejemo klice toga da je potrebno da se preispituje autoritet, škola, policija, država. Sve. Pa i mi sami.

***

Osetili smo poraze koncepta velike nacionalne države. Videli glupost političkih elita koje su nas delile na nacije. Videli smo raspad velike ideje svuda oko nas. Sve rubno se isto tako raspadalo, rastakalo. Zgrade, partije, lideri.

***

Osećam da je vreme za nešto novo na toj „pozornici“. Zaslužiti je i popeti se na nju jeste izazov, iza kojeg dolazi ogroman rad na podizanju društva kroz integraciju naših vrednosti u raspadnute sisteme, što će morati da se odigrava upravo pred tim društvom, budnim i prisutnim.

***

Čini mi se da je „aktivizam“, e, a stvarno mrzim tu reč, oduvek bio moje prirodno stanje. Uvek sam nešto pomerao, popravljao, pravio, planirao, maštao, ako ništa drugo. Valjda mi je to ostalo od dede, samo što je umesto na mehaniku, skrenulo na odnose sa ljudima.

***

Znam da ljudi nisu mehanika i da se nekada teško popravljaju, a lako kvare. Ali, verujem da su ljudi stvoreni za velike stvari. Da probiju barijeru nemogućeg, da ostvare snove i naprave ono o čemu maštaju. Da pokrenu magiju stvaranja.

***

Jer, kada nama ne bude više značilo, kada sve prođe i kada (posle panka) dođe ta tišina kosmosa, nešto mora ostati za drugoga, nešto što će nekom drugom značiti mnogo.

***

Stalno se nadam da će konstrukcija života nadvladati dekonstrukciju. Da će želja da nešto čuvamo, održavamo i volimo preovladati porive da uništavamo i gazimo, da nekoga prevarimo i preigramo ga na njegove slabosti.

***

Najgora mi je ona neka naša izreka koja kaže nešto kao: „Kad vidiš nekog da se davi, nemoj da mu pružaš ruku da ga izvučeš, nego ga gurni još dublje.“ To mi je pakao. Pogotovu što je to lajtmotiv srpske politike. A ne treba tako da bude.

***

Borba je da se ne sklizne u to. Nije lako. Posebno u okruženju koje neguje „lako ćemo“ sentiment. U okruženju gde se prečesto kaže: „Jebi ga, sutra ćemo. Pusti, šta se cimaš.“ A ja sve ne znam kako to ljudi tako.

***

Ako se ne cimaš, ako ti nije stalo, čemu onda? Što trošiš sate i dane na nešto do čega ti je samo onako, pomalo stalo? Zar ne treba da nam srce lupa stalno, telo da žari, a duša da gori – zar ne treba da bude borba neprestana?

***

Često se vraćam ovom citatu: „Pitanje kakvu vrstu grada hoćemo, ne može biti razdvojeno od pitanja kakav tip ljudi hoćemo da budemo, za kakvim vidovima društvenih odnosa tragamo, kakav odnos prema prirodi negujemo, za kakvim načinom života žudimo i kakvih estetskih vrednosti se pridržavamo.“ – Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi

***

Na kraju dana, čini mi se da je ovo možda najvažnije pitanje: – Kakvi ljudi želimo da budemo? Kakvu budućnost želimo da ostavimo budućim generacijama? A to pitanje svako mora sam sebi da postavi i da na njega odgovori.

***

Stvarno ne znam šta nas čeka u budućnosti. Ako ništa drugo, ova trenutna pandemija korona virusa je pokazala da nas život i priroda uvek iznenade.

Ali ono što znam, i u šta sam siguran, jeste da možemo da se izdignemo iz partikularnih borbi za ono što nećemo, iznad onoga što ne damo i branimo.

***

Možemo da prevaziđemo reakciju na sve loše stvari koje nam dolaze i možemo da zamislimo Srbiju 2030. godine. Srbiju 2050. godine.

Nemojmo se zavaravati, taj put pred nama, put izgradnje progresivne političke alternative je dug put. Težak i pun izazova. Ali, zapravo, alternativa, politika za 21. vek i nije mnogo komplikovana.

***

To je čista i dostupna voda za sve, vazduh koji nas ne ubija, zemlja od koje možemo da živimo, krov nad glavom za sve. Država sa više demokratije, više ljudskih prava, više jednakosti. Briga za one koji su manje srećni. Besplatno i kvalitetno obrazovanje. To je država solidarnosti, to su gradovi ljubavi.

***

Za mene je to alternativa u koju verujem: Beograd za 21. vek. Naša država budućnosti. To je ono za šta se borimo.

***

Promena je konstanta. I uvek je potrebno da promena dolazi odozdo. Za promene su nam potrebni svi dobri ljudi. Treba da se povezujemo, da sarađujemo, da gradimo. A pored njih, potrebni su nam i vaši prijatelji, poznanici, komšije.

***

Potrebni su nam svi oni koji ne žele da se predaju. Svi oni koji ne odustaju lako, svi oni koji znaju više od nas. Potrebni su nam svi oni koji žele da se bore, svi koji veruju da možemo bolje.

***

Sve što smo radili do sada, ja ne posmatram ni kao početak ni kao kraj.

Ovo je sve delić jedne velike slagalice koju slažemo. Kao kad smo bili deca, pa zajedno tražimo deliće slagalice, pomažemo jedni drugima, pazimo jedni na druge.

***

Ali, pitanje je, zapravo, za sve nas: da li smo mi taj delić koji nedostaje? Da li smo danas uradili sve što smo mogli i sve što je trebalo, i to ne da nama pojedinačno bude bolje, već da svima zajedno bude bolje? Pa, šta čekamo? 🙂

O sagovorniku

Dobrica Veselinović rođen je 1981. godine u Beogradu, gde je i živeo ceo svoj dosadašnji život. Završio je Prvu beogradsku gimnaziju i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Pohađao veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu, i održao isto toliko predavanja i prezentacija. Više od deset godina je aktivan u civilnom sektoru. U poslednjih nekoliko godina primarno se bavi pitanjima urbanog razvoja i bori se za javne prostore i javna i zajednička dobra. Jedan je od inicijatora kolektiva Ministarstvo prostora, Inicijative Ne davimo Beograd i Građanskog fronta. Oblasti interesovanja su mu: politička teorija, ekologija i pitanja urbanog razvoja. Voli da organizuje stvari i ljude i pravi situacije koje ljudima izmame osmeh. Trudi se da popravlja pokvareno, otkriva zaboravljeno, sređuje zapušteno i završi nedovršeno.

Originalni naslov: Treba da bude borba neprestana

Pročitaj i ovo:

Ukinimo BusPlus: Apexu istekao ugovor

Nakon što je firmi Apex Solution Technology istekao ugovor za sistem naplate javnog prevoza BusPlus, inicijativa Ne davimo Beograd poziva grad da odustane od ovog štetnog posla i vrati naplatu u nadležnost grada.