Dinić: Studenti se, kao i njihovi prethodnici pre skoro tri decenije, bore za pravednije i srećnije društvo

Rečima „ono što menja igru“ služi se Rastislav Dinić, docent na niškom Departmanu za filozofiju, kada govori o aktuelnoj studentskoj blokadi.

„Na svim dosadašnjim protestima mladi ljudi su dolazili sporadično, a sada su tu dominantno baš oni. Mislim da je ova vlast uradila sve da se to nikada ne desi. Ona gura mlade malo u apatiju, malo u inostranstvo, malo ih potkupljuje – evo, i sad se nude stanovi. Najvažnije je da ovi ljudi sutra izađu na izbore i da se nezadovoljstvo sa ulice prelije u glasove“, kaže Dinić koji je funkciju predavača na fakultetu zamrznuo kada je postao poslanik Zeleno-levog fronta u Narodnoj skupštini.

Dinić govori da je Niš grad u kom se već dugo akumulira pomenuto nezadovoljstvo, koji se oseća pregaženo i nepravedno zapostavljeno i da zbog toga veoma trpi. Delom se time može obrazložiti uspeh grupe građana okupljene oko doktora Dragana Milića – koji je, uzgred, početkom novembra ostao bez profesorskog angažmana na Univerzitetu. Njegov izborni rezultat doprineo je tome da Niš bude jedini grad u Srbiji gde je opozicija odnela pobedu u jednoj gradskoj opštini.

„Medijana je prva slobodna opština Srbije, što je jako značajno za Nišlije, jer su promene postale opipljivije. Svih ovih godina, niški naprednjaci su izuzetno loše upravljali gradom. Smenile su se četiri gradonačelničke garniture i svaka je bila lošija od prethodne“, predočava naš sagovornik.

Svoj grad Dinić doživljava kao da je zakočen, i slikovito opisuje da su njegovi glavni motori, a to je bila industrija – deaktivirani.

„Polovina građana Niša bila je zaposlena u industriji, elektronskoj, mašinskoj, duvanskoj… Kako se njen opseg sužavao, fabrike su ili zatvarane, ili je obim njihovog rada smanjivan, a menadžment izmeštan u Beograd. Zaposleni u niškim fabrikama i nisu dobili alternativu. Pod stare dane rade kao noćni čuvari, prodavci u trafikama, dragstorima.

Često srećem bivše radnike, ali i inženjere, koji voze taksi u Nišu“, zaključuje on i navodi da je jedan od poslednjih značajnih događaja bilo poklanjanje aerodroma „Konstantin Veliki“ Republici Srbiji 2018. godine, uprkos velikom otporu građana. Reč je o vrednoj imovini koju su Nišlijke i Nišlije samodoprinosom finansirali tokom osamdesetih i čije je poslovanje u trenutku predaje bilo pozitivno. Niš je u to vreme još imao priliku da razvije turističku ponudu jer su zahvaljujući jeftinim letovima dolazili posetioci iz Evrope.

„Nekada je ovo mnogo više bio grad, danas i u pogledu kulture kaska za Novim Sadom, čak i za nekim drugim gradovima u Srbiji“, smatra Dinić. On dodaje da je ovome razlog premalo ulaganje u nezavisnu kulturnu scenu. Tokom prošle godine za programe finansiranja i sufinansiranja u kulturi izdvojeno je čak šezdeset puta manje sredstava nego u Novom Sadu.

Bilo bi prirodno da se mladi ljudi pobune, na primer, zbog nedostatka kulturnih sadržaja, gašenja festivala, zatvaranja klubova, međutim to u ovom trenutku nije prioritet. Studenti se, kao i njihovi prethodnici pre skoro tri decenije, bore za ono oko čega su ovi prvi, čini se, izgubili entuzijazam – za pravednije i srećnije društvo.