Dan primirja u Prvom svetskom ratu

Obeležavanje velike pobede u Prvom svetskom ratu nije samo dan kada svi moramo da pognemo glavu pred nestvarnom žrtvom koju je srpski narod prineo na oltar slobode. Polovina muškog stanovništva naše Srbije dalo je svoj život u ovom strašnom ratu. Tokom okupacije neprijatelj nije imao milosti ni prema ženama, ni prema deci. Užasna je bila sudbina Mačve, Toplice, Ponišavlja, Rasine, Pčinje i Jablanice. Beograd, naša prestonica, bio je sravnjen sa zemljom. Međutim, iz tog užasa izašli su simboli i uzori kojima se i dan danas divimo.

Mi iz političkog pokreta Ne davimo Beograd bi želeli danas da se setimo samo dva od mnogih uzora, dva koja bi mogla da nam pomognu da nađemo svoj put u ovim tamnim vremenima. Prvi je čuveno Oko sokolovo, Dragutin Matić seljak sa obronaka Suve planine, simbol svih onih naših seljačkih predaka koji su na svojim junačkim plećima izneli rat i doneli slobodu. Taj srpski vojnik u Prvom svetskom ratu, čudo junaštva i hrabrosti, delio je sa svojim zarobljenicima i poslednju koru hleba. Taj naš seljački vitez nije ukaljao svoje pukovske zastave i svoje oružje krvlju nedužnih, pljačkom, ni silovanjem. On je pobedio zato što je bio bolji od svojih neprijatelja. I ostavio je svojim potomcima ponos i slavu. Drugi je naš vojvoda Živojin Mišić. Nije Mišić bio samo pobednik na Kolubari i na Solunskom frontu. Mišić je bio čovek koji je imao kičmu i pred našim oduvek osionim vlastodršcima. NJega su naše partijske oligarihije oterale u penziju, pošto im je poslužio da se izvojuju pobede u Balkanskim ratovima. Očajanje od nadmoćnog neprijatelja ih je nateralo da ga vrate u službu kada je počeo Prvi svetski rat. Kada se i taj rat završio, ponovo je smenjen kao žrtva obesti i opijenosti vlašću. Malo su bili Suvobor i Kolubara, malo su bili Kajmakčelan, Bitolj, Dobro polje, malo je bilo zarobljavanje jednog nemačkog feldmaršala. Moralo je da se bude ponizan pred vlasti, da se zaboravi na čast, na poziv, na ljudski i građanski ponos. Vojvoda Živojin Mišić to nije mogao i nije umeo.

Mi iz Ne davimo Beograd smo ponosni na svoje slavne pretke. Naši uzori nisu ratni zločinci, ratni profiteri, poslušnici svake vlasti. Mi ne idemo za onima koji su se useljavali u luksuzne stanove dok su im vršnjaci koje je njihova politika poslala u rat ginuli u rovovima. Nas neće učiti patriotizmu dezerteri koji su iza skuta Mirjane Marković pozivali na prebijanje svojih vršnjaka. Nama neće huligani i nasilnici određivati meru našeg srpstva. Mi zato imamo naše dedove i pradedove. Da na njih, pobednike, budemo ponosni. Da se setimo da se pred vlašću ne puzi. Da se potomci i preci ne brukaju i da se ruke zločinom ne prljaju. Iznad svega, mi danas dajemo reč svim našim Dragutinima, da ćemo se boriti da njihova žrtva dobije svoj smisao, da od Srbije napravimo zemlju u kojoj će naša deca želeti da vide budućnost svoje dece. I da se zajedno sa našim unucima ovde u ovoj našoj Srbiji, dobroj zemlji za sve naše građane, sećamo slavnih predaka koji svoje kičme nisu savijali pred silnicima, ni tuđim, ni domaćim.