Sajam, Generalštab, Hotel Jugoslavija, Stara Šećerana, mesta su i građevine koje u poslednje vreme postaju okosnica okupljanja građana koji više ne mogu da tolerišu političko-ekonomski projekat koji podrazumeva raščišćavanje i uzurpaciju našeg zajedničkog prostora u cilju interesa sprege krupnog kapitala i nosilaca vlasti u ovoj zemlji i ovom gradu. Sve ono što su građani ovoga grada doživljavali kao zajednički prostor, prostor komunikacije i identiteta zajednice, tim sistematičnim projektom postaje jedan privatizovani prostor, prostor nove elite. Da skratimo ovu uvodnu napomenu: Beograd postaje grad poznat ljubiteljima stripa Alan Ford, ali ono što nam je nekada bilo smešno sada je postalo naša tragična realnost.

Svi ovi pomenuti objekti su odlukama nekih odgovornijih vlasti, proglašavani za materijalno kulturno nasleđe, što znači da je pravno definisan njihov specifičan karakter i preuzeta briga o njima od strane nadležnih ustanova zaštite. Utvrđivanje zaštite je složen proces i u tom smislu on i postoji da obaveže svakog budućeg političkog aktera. Da bi se na primer izvele namere Vesića, Malog i Kušnera oko zgrade Generalštaba, neophodno je izvršiti ozbiljno pravno nasilje s obzirom na to da je samo ovaj objekat zaštićen po tri osnova. Sama zgrada je proglašena za kulturno dobro, što podrazumeva očuvanje autentičnog izgleda, svih konstruktivnih i oblikovnih elemenata, originalnih materijala, zabranu gradnje na objektu i celoj parceli. Zgrada je takođe deo prostorne, kulturno-istorijske celine područja uz ulicu Kneza Miloša, kao prostora koji je počeo da se razvija kao administrativni deo grada još u vreme Miloša Obrenovića i prvog urbanističkog plana Beograda iz četrdesetih godina 19. veka. Konačno zaštićena je i stara zgrada Generalštaba iz 1924. godine u okviru iste parcele. Poznato je da je oko ovog pitanja čak i direktorka republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture podnela ostavku i da se ceo kolektiv oglasio u protestu, ali na to se i dalje vlast ne obazire.

Postavlja se pitanje relevantnosti ovih tema njihove relevantosti u sred možda mnogo presudnijih tema i problema ovoga društva. Zar su zaista neke zgrade iz prošloga stoleća toliko bitne, a posebno ako se one doživljavaju kao prepreka razvoju grada? Zar nije jedna od njih (Generalštab) i onako već ozbiljno oštećena tokom bombardovanja 1999, a pri tom i “ružna” (kako se ona estetski komentariše sa samoga vrha države), te zašto se na njenom mestu ne bi podigla neka nova i “lepa”? Zar nema Hotel Jugoslavija premale sobe za hotel najviše kategorije, pa samim tim i onako gubi svoju osnovnu namenu? Zar nije Hala 1 na Sajmu ipak na kraju ostala zaštićena, a sve okolo više i onako nema funkciju u osvitu planova za Expo 2027? I tako redom. Uostalom, sva tri pomenuta objekta izgrađena su u periodu socijalističke Jugoslavije, što dodatno podržava tezu o njihovoj suvišnosti jer odgovara posebnoj vrsti ideološke strasti da se izbriše gotovo pola veka tokom kojih je po prvi put ovaj grad poprimio sve karakteristike modernog grada. Dakle, ne smetaju ovi objekti samo nekom projektovanom progresu u vizijama krupnog kapitala, već oni predstavlju i neželjenu istoriju – onu istoriju koja se praktično u osnovnom obrazovanju više i ne pominje, i koja se zatrpava jednim sistematičnim ideološkim muljem.

Otuda je borba za očuvanje kulturnog nasleđa postala jedno od ključnih mesta političke borbe – zato što ova tema prodire duboko u suštinu sprege između ekonomskih interesa kapitala i vladajuće ideologije uz pomoć koje se taj ekonomski interes nesmetano razvija. Ta ideologija je ona koja se pojavljuje na mestu jedne velike intelektualne perverzije, perverzije da je naše doba nekakvo post-ideološko doba, da su ideologije nestale s krajem 20. veka, i da je danas jedina ideologija – ideologija novca. Ali ako je tako, zašto se onda organizuje “svesrpski sabor”, zašto kancelarija Anri Gujona dobija stotine milione za “kulturnu diplomatiju”, a Vulin ide na Staljinov grob da se pokloni? Ništa od toga nije ekonomski održivo, niti korisno za ovo društvo, ali je očigledno jako bitno za obezbeđivanje sigurnog doma za dalju privatizaciju javnog i zajedničkog prostora. Otuda je modernističko nasleđe na posebnom udaru. Na njega se još nije uhvatila sentimentalna patina koja određuje neki ostatak iz prošlosti kao romantičnu ruinu koju onda prepoznajemo kao baštinu. Prepostavlja se da se naprosto može i bez tih zgrada, jer je ovo grad sa viševekovnom istorijom, još od keltskih i rimskih arheoloških slojeva, te ono što nije staro ni stotinjak godina, nije ni steklo istorijski legitimitet da bude tretirano kao nasleđe.

Ali pogledajmo šta nam onda preostaje kao materijalno nasleđe ovoga grada. Kada konsultujemo spisak zaštićenih objekata u širem centru Beograda, izvan same tvrđave, ali uključujući i Zemun, možemo na prste jedne ruke izbrojati sačuvane građevine iz 18. veka, dok ih iz 19. veka nema više od četrdesetak. Istorija ovog grada je koliko istorija građenja, toliko i istorija rušenja. Dok Beograd nije postao glavni grad nezavisne Srbije ovde se nalazilo oko trideset džamija koje su sistematično uklonjene da bi ostala samo jedna. A to je samo jedan primer koji nam pokazuje da je ono što zovemo materijalnim nasleđem vezano pre svega za identitet nekog mesta, nekog prostora, neke zajednice koja se ovde nalazila, a manje za ono što bi ideologija na vlasti želela od kulturnog nasleđa da učini, da ga isključivo identifikuje kao tvorevinu neke nacije i nacionalne kulture.

I kad pogledamo te malobrojne sačuvane primere iz predmodernog perioda, oni zbilja u velikoj meri nisu nosioci nacionalnog identiteta ili suvereniteta, već prosto identiteta jednog mesta, mesta koje je sa dolaskom moderne srpske države steklo novog domaćina. A tek ta neželjena baština 20. veka, ono po čemu je ovaj grad postao ono što jeste, upućuje na period kada srpski arhitekti, urbanisti, umetnici, dizajneri, počinju zbilja i da oblikuju ovo mesto. Upravo je nasleđe modernosti ono što nas po prvi put vezuje za nacionalnu pripadnost, jer tek od kraja 19. veka ovaj grad i postaje srpski. A upravo takav grad, i njegove građevine koje su oblikovali ljudi poput Nikole Dobrovića, Milorada Pantovića ili Branka Žeželja, danas postaje smetnja novom poretku.

Međutim i dalje ostajemo dužni odgovor na pitanje zašto uopšte čuvati kulturno nasleđe, i čemu ono zapravo služi. Jer nije ovde reč, ili bar ne samo, o nekoj estetici ili umetničkom dojmu koju neka arhitektonska dela imaju, niti o njima kao nacionalnim simbolima, jer upravo na primeru predmodernog Beograda vidimo da to nasleđe u velikoj meri i nije nacionalno. Materijalna baština nije tu da bi nas estetski zadivila, još manje da bi imala neku sakralnu, relikvijarnu vrednost, jer duhovna strana materijalnog nasleđa je jedno mnogo složenije pitanje i tiče se upravo duha mesta, duha ljudi koji su na tom mestu živeli, okolnosti njihovih života, događaja koji su oblikovali to mesto i njegovu istoriju, i koji su tu da bi se mi svega toga sećali. Otuda ruku pod ruku sa ugrožavanjem materijalnog nasleđa ide i konstruisanje lažnog nasleđa. Jer nije samo u pitanju u čuvena Santajanina misao upisana na ulasku u Aušvic da su “oni koji ne pamte prošlost osuđeni da je ponavljaju”, već kako bi se prošlost zaboravila ona se mora i konstruisati na lažnim osnovama – čega je primer “spomenik” Stefanu Nemanji koji po svim svojim karakteristikama nema veze sa našim kulturnim nasleđem, ni u estetskom ni u istorijskom smislu.

Materijalno nasleđe je uvek upis neke pripovesti u fizički materijal, svako takvo mesto je pre svega mesto “fizičke naracije”, materijalna memorijska kartica na koju je priključena i naša savremenost. Kao primer otuda uzmimo upravo najaktuelniji slučaj – rasprodaju najznačajnijeg objekta industrijskog nasleđa ovog grada, područja Stare Šećerane. Jer je industrijsko nasleđe u jednoj državi koju karakteriše zadocnela industrijalizacija posebno zanimljiva kategorija.

Šećerana je bila prvo industrijsko postrojenje u gradu, građena od 1899. do 1901. godine. I nije ni čudo što je to upravo bila fabrika šećera jer je šećer i postao simbol devetnaestovekovne industrijalizacije. Industrija šećera je u Evropi u tom veku doživela enorman rast – u Velikoj Britaniji se na primer proizvodnja šećera upetostručila u drugoj polovini devetnestog veka u odnosu na početak veka. Proizvodnja šećera je duboko povezana sa samom suštinom kapitalističke eksploatacije, počev od neplaćenog rada robova na kolonijalnim plantažama šećerne trske do podizanja produktivnosti nisko plaćene radničke klase u vidu sledovanja obilato zaslađenih napitaka koji su davali instant energiju potrebnu za rad u proizvodnim pogonima. O tome postoje značajne istorijske knjige kao što je ona Sidnija Minca pod nazivom “Slatkoća i moć: Mesto šećera u modernoj istoriji”.

Ni beogradska šećerana koja je radila do 1984. godine, kada je proglašena za kulturno dobro, nije samo kompleks zgrada u kojima se rezala šećerna repa, sušila i obrađivala, i proizvodila suva slatka materija. Ono je mesto u koje je upisan niz istorijskih događaja koje se posebno moraju izbrisati kako bi se zadovoljile potrebe dominatne ideologije. Jer nije ova šećerana bila samo industrijsko postrojenje koji podižu nemački investitori, već i mesto koje je odmah po svom osnivanju postalo mesto iskazivanja svih političkih i ekonomskih protivrečnosti koje čine moderan svet, i koje smo dužni da znamo, pre svega kako bismo razumeli svet u kome živimo, svet koji sve više podseća na tadašnje vreme. Dakle, Šećerana će odmah po osnivanju postati ne samo poprište tehnologije industrijske proizvodnje hrane i modernog napretka, već i prvo značajnije poprište borbe za radnička prava u našem gradu.

Samo godinu dana od osnivanja proizvodnja se u ovoj fabrici pokazala nerentabilnom za stranog investitora te je već 1902. proizvodnja tamo po prvi put i prekinuta. Od tada ovaj prostor postaje glavno mesto sindikalne aktivnosti i radničke solidarnosti, a posebno delovanja Srpske socijaldemokratske partije i legendarnog Dimitrija Tucovića, po kom će i sama fabrika dobiti ime posle Drugog svetskog rata. Veliki štrajk radnika koji je tamo organizovan 1907. su vojska i policija ugušili u krvi, ubijena su četvorica radnika, a na desetine je bilo ranjeno. Otuda, kao gotovo svako mesto kulturnog nasleđa, i ovo je natopljeno krvlju, ali to prolivanje krvi nije samo neki dalek istorijski podatak, već i nešto što mnogo više čini našu sadašnjost nego što smo to spremni da priznamo. Karakteri iz ove priče su i danas ovde: inostrani i domaći kapitalisti rukovođeni profitom, osiromašeni i ucenjeni radnici čijom ekploatacijom se taj profit ostvaruje, instrumenti državne sile koji štite spregu koruptivne države i privatnog profita, i tako dalje.

U vreme najvećeg mirnodopskog rušenja grada, udar na Staru Šećeranu je udar na ovu i ovakve pripovesti. Kako bi se istorija konstruisala za potrebe sadašnje političke i ekonomske oligarhije upravo je važno ovakva mesta fizičke naracije razoriti. Zato što fizički narativi tih mesta ne odgovaraju strukturi neke izmišljene priče koju bi vladajuća ideologija da konstruiše i da nas njom baci u sve mračniju budućnost. Toj priči nisu potrebni radnici, inženjeri, umetnici, arhitekti, nisu potrebne žene i muškarci koji su upisali svoje ljudsko postojanje i dostojanstvo u duhovnom tkivu jednog mesta i jedne zajednice, potrebni su joj samo vladari, bogataši, generali i patrijarsi.

Pročitaj i ovo:

ZLF: Požari na deponijama su posledica partijskog upravljanja gradom

Danas je izbio požar na deponiji u Kumodražu, koji preti da bude još jedna u nizu ekoloških katastrofa zbog nemarnog upravljanja otpadom i ignorisanja problema divljih deponija od strane vlasti. Crni dim se širi opštinom Voždovac, što ukazuje da će građani narednih dana jedva disati zbog zagađenja vazduha.