Pronalaženje leka za trenutnu pandemiju koja hara zapadnim Balkanom – i svetom – možda je lakše nego prečišćavanje regiona od malignog uticaja političke klase.

Pad vlade Albina Kurtija na Kosovu nije plod pandemije KOVID-19, suprotno mnoštvu izveštaja zapadnih medija. U stvari, malo onoga što se desilo tokom poslednjih nekoliko nedelja u politici zapadnog Balkana prouzrokovala je pandemija. Umesto toga, postojeći politički uslovi su mutirali i razvijali se u kontekstu jedinstvenog prigodnog trenutka u svetskoj istoriji – bar iz perspektive preduzetničkih političkih elita Balkana.

Uzmimo u obzir predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovu konferenciju za novinare 15. marta, koja je širom sveta dala naslove za njegovu bombastičnu eulogiju „evropske solidarnosti“ i posledičan saharinski izgovor „srpsko-kineskog prijateljstva“. Vučić je, za početak, teško bio liberalna, demokratska i proevropska ličnost, pa su se izjave o propadanju evropske solidarnosti odnosile na čoveka koji je veći deo devedesetih i 2000-ih proveo u redovima srpskog ultranacionalističkog pokreta i kao ministar za informisanje Slobodana Miloševića. Štaviše, Vučićevo obožavanje Komunističke partije Kine teško je nastalo početkom novog romana korona virusa. Godinama, njegova vlada je bila jedna od odredišta u Evropi za kineska ulaganja, tehnologiju nadzora i oružja.

Drugim rečima, Vučić se bavio političkim pozorištem. ,,Milovao’’ je lice EU-a u borbi za uspostavljanje koherentnog zajedničkog napora za borbu protiv epidemije KOVID-19 – u Italiji više nego u Srbiji – i tako je prikazao posledice iznosa pomoći EU kao veliku pobedu sopstvene vlade.

I dok je prodavao mit sopstvenim glasačima da je sramio Evropljane da prave velike finansijske ustupke, istovremeno je uživao u favorizaciji sa svojim novim dobrotvorinama u Pekingu, koji su se, usput, sami bavili političkim pozorištem, prvobitno isporučivanjem (neispravno, pretpostavljamo) medicinske opreme za Beograd preko ličnog aviona predsednika.

Novinari u maskama čekaju ispred zgrade Vlade Republike Kosovo u Prištini, Kosovo, 2020.

Da budemo jasni, mogu se dati legitimne kritike o odgovoru EU na krizu KOVID-19, posebno za situaciju u Italiji. Ali, treba razlikovati istinsku kritiku i politički oportunizam. A Vučić je, poput svog kolege na Kosovu, Hašima Tačija, politički oportunista i morbidno ciničan. Dok je Vučić pandemiju koristio da bi dobio geopolitičke poene, predsednik Tači je poravnao domaće političke rezultate sa premijerom Kurtijem. Čak je otišao toliko daleko da je pozvao građane Kosova i policiju da ne poštuju pokušaje Kurtijeve vlade da suzbije širenje zaraze odredbama skloništa.

A onda su Tači i njegovi saveznici u kosovskoj skupštini srušili vladu Kurtija. Oni su srušili vladu koja je na funkciji jedva dva meseca, tokom globalne pandemije. Zašto? Ne zbog reakcije Kurtija na širenje korona virusa na Kosovu – stvar oko koje razumni umovi ne mogu da se ne slažu.

Kurtijeva vlada srušena je zbog Tačijevih stalnih napora, u tandemu sa Vučićem i izaslanikom predsednika SAD-a Ričardom Grenelom, da donesu konačni sporazum između Kosova i Srbije koji će dovesti do toga da se vide dve strane koje su umešane u politički bezobraznu ,,zamenu zemlje’’; zamena zemlje bi sigurno dovela do ponovnog nasilja usred globalne pandemije. Ovo je izvanredan projekat, u izvanrednom vremenu, u koju je Tači uložio svoju energiju i politički kapital.

Ipak, ništa od ovoga ne bi trebalo da bude iznenađenje za dugogodišnje posmatrače regiona; pravu bolest zapadnog Balkana, generaciju ili više, činili su naši sadistički politički lideri, pre svega njihov nereformisani šovinizam i popustljivost. U tom smislu, sve što se promenilo na zapadnom Balkanu usred pandemije korona virusa trenutno je tematska pozadina i razmera za političku manipulaciju.

Nažalost, dosadašnji zapisi upućuju na to na to da ćemo možda pronaći vakcine i lekove za korona virus lakše nego odgovor na ovu uobičajenu političku malverzaciju. Bar u kratkom roku.

Ovo su mračni dani, na tako mnogo načina, i toliko nas je izolirano jedni od drugih, fizički, emocionalno, društveno. Ali tek bi moglo doći vreme da razmislimo o neverovatnoj oduzetoj energiji koja prolazi kroz ovaj region – i da planiramo kako bismo sve to mogli da konstruktivno iskoristimo kada se vratimo iz ovog perioda kolektivnog karantina.

U Prištini pre nekoliko noći, hiljade građana bacalo je lonce sa svojih prozora i balkona u znak protivljenja rušenja Kurti vlade. To je bio moćan čin prkosa u vreme kada javni trg bukvalno nije dostupan, a smrt nas okružuje.

Ali trg i ulice će ponovo biti dostupani – čak iako svet koji dolazi u početku će se mnogima činiti tuđim.

Ono što će ostati godinama koje slede, osim ako se ne postupa protiv nje, jeste samoinicijativna hrabrost političke klase zapadnog Balkana. Zbog njihovog zloćudnog uticaja, region mora biti sterilisan i prečišćen; i njihovo tvrdoglavo odbijanje da izblede u najmračnija udubljenja naše kolektivne istorije koje se moramo čuvati. Naročito kada – kao što je to radio Kurti i njegove pristalice – povremeno nanosi udarac svom interesu.

Moramo da sklopimo svoj mir, za sada, sagnuvši se i omogućivši zdravstvenim radnicima i naučnicima da rade u naše ime, da pronađu rešenje za pandemiju.

Politička i društvena budućnost zapadnog Balkana nije odgovornost stručne klase. Odgovornost je svakodnevnih žena i muškaraca širom regiona, radeći kolektivno kako bismo se oslobodili bolesti kakistokracije.

Autor teksta: Jasmin Mujanović
Naslov originala: Coronavirus is Not the Only Disease Afflicting the Balkans
Izvor: https://balkaninsight.com/2020/04/01/coronavirus-is-not-the-only-disease-afflicting-the-balkans/
Prevela: Ivona Bradašević