Danas je još jedan dan žalosti u Srbiji.

Ne znam i ne razumem zašto drugi žale.

Ja danas žalim za srećnijom budućnošću koja nikako da stigne.

Žalim sve nas koji smo ostali ovde.

Tužan sam jer gledam i svu našu decu, koja skoro pa nemaju šanse da izađu iz kruga mržnje, nasilja i konstantnog dana mrmota koji su stvorili oko prošlosti, ratova, Kosova.

Da se ne lažemo, tu šansu ni mi nismo imali.

Žalim nad svima čiju mladost decenijama žrtvuju zarad održavanja zabluda i mitova.

Žalim sve one mlade, jake, pametne, a sada mrtve, koji su tamo neki profesori, ratni huškači i radikali i socijalisti navukli da ih poslušaju kada kažu „Pogini“. One koji su poginuli. One koji će tek ginuti.

I da, gnušam se onih koji posle svega toga operu tuđu krv sa svojih dlanova i usele se u nove, državne stanove.

Sve one koji bez griže savesti uđu u službene automobile i svoju decu pošalju da studiraju i žive po Švajcarskama i Amerikama.

Jer znate tamo je ipak bolje obrazovanje.

Čistiji je vazduh. Zdravije je.

Ovde je nasilje.

A u nedelju se na slikama, na snimcima sa Kosova pokazalo da je ta količina nasilja i oružja koja nas okružuje neverovatna.

Videli smo to i ranije u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu. U Ribnikaru, Mladenovcu, na ulicama Beograda… Treba još da nabrajam?

Svi sve znamo. I sve je jasno.

Ono što možda pokazuje razmere moralne krize, gubitka bilo kakvog kompasa bilo je to da se ekipa u nedelju krila u manastiru.

Imamo li još uvek nešto sveto? Nešto u šta stvarno verujemo?

Pa koji je to konflikt koji mislimo da će se u vlažnim šumama Kosova rešiti zoljama i bombama?

Rušenjem mira u crkvama i džamijama?

Zar ništa nismo naučili ovih decenija?

I kako mislimo da se to što želimo nekome zlo neće nama vratiti kao bumerang.

A vratiće se kao tragedija onima koji su najmanje to zaslužili.

Ja danas neću da žalim što je smrt došla po svoje.

Neću da okrećem glavu.

Neću da se pravim da je normalno što se utakmica zbog masovnih ubistava u Beogradu ili korone ne pomera, a sada ipak pomeramo utakmice jer je dan žalosti instant proglašen. Iako žalimo nešto, a da zapravo niko ne zna šta. Niti znamo koga žalimo.

Možda u stvari žalimo sami sebe.

Ja to ne želim.

Želim da se radujem jer smo stvorili život.

Hoću da Srbija 2030 bude zemlja u kojoj živimo u miru, zemlja u kojoj smo srećni. I mi i naša deca.

Autor je odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini grada Beograda, Dobrica Veselinović.

Pročitaj i ovo:

Tribina: Za mesne zajednice na Novom Beogradu!

Pokušali smo i kao stranka i kao građani da dobijemo salu neke od mesnih zajednica, ali nam jasno stranački profilisana opštinska vlast to nije obezbedila. Zato smo, kao neku vrstu protesta, tribinu održali ispred samog ulaza u MZ.