Danas je još jedan dan žalosti u Srbiji.
Ne znam i ne razumem zašto drugi žale.
Ja danas žalim za srećnijom budućnošću koja nikako da stigne.
Žalim sve nas koji smo ostali ovde.
Tužan sam jer gledam i svu našu decu, koja skoro pa nemaju šanse da izađu iz kruga mržnje, nasilja i konstantnog dana mrmota koji su stvorili oko prošlosti, ratova, Kosova.
Da se ne lažemo, tu šansu ni mi nismo imali.
Žalim nad svima čiju mladost decenijama žrtvuju zarad održavanja zabluda i mitova.
Žalim sve one mlade, jake, pametne, a sada mrtve, koji su tamo neki profesori, ratni huškači i radikali i socijalisti navukli da ih poslušaju kada kažu „Pogini“. One koji su poginuli. One koji će tek ginuti.
I da, gnušam se onih koji posle svega toga operu tuđu krv sa svojih dlanova i usele se u nove, državne stanove.
Sve one koji bez griže savesti uđu u službene automobile i svoju decu pošalju da studiraju i žive po Švajcarskama i Amerikama.
Jer znate tamo je ipak bolje obrazovanje.
Čistiji je vazduh. Zdravije je.
Ovde je nasilje.
A u nedelju se na slikama, na snimcima sa Kosova pokazalo da je ta količina nasilja i oružja koja nas okružuje neverovatna.
Videli smo to i ranije u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu. U Ribnikaru, Mladenovcu, na ulicama Beograda… Treba još da nabrajam?
Svi sve znamo. I sve je jasno.
Ono što možda pokazuje razmere moralne krize, gubitka bilo kakvog kompasa bilo je to da se ekipa u nedelju krila u manastiru.
Imamo li još uvek nešto sveto? Nešto u šta stvarno verujemo?
Pa koji je to konflikt koji mislimo da će se u vlažnim šumama Kosova rešiti zoljama i bombama?
Rušenjem mira u crkvama i džamijama?
Zar ništa nismo naučili ovih decenija?
I kako mislimo da se to što želimo nekome zlo neće nama vratiti kao bumerang.
A vratiće se kao tragedija onima koji su najmanje to zaslužili.
Ja danas neću da žalim što je smrt došla po svoje.
Neću da okrećem glavu.
Neću da se pravim da je normalno što se utakmica zbog masovnih ubistava u Beogradu ili korone ne pomera, a sada ipak pomeramo utakmice jer je dan žalosti instant proglašen. Iako žalimo nešto, a da zapravo niko ne zna šta. Niti znamo koga žalimo.
Možda u stvari žalimo sami sebe.
Ja to ne želim.
Želim da se radujem jer smo stvorili život.
Hoću da Srbija 2030 bude zemlja u kojoj živimo u miru, zemlja u kojoj smo srećni. I mi i naša deca.
Autor je odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini grada Beograda, Dobrica Veselinović.
Pročitaj i ovo:
ZLF traži hitnu reakciju i odgovornost za incident u Mladenovcu: roditelji upozoravali, a vlast ignorisala
Povodom jučerašnjeg incidenta u kom je teško povređen dvanaestogodišnji dečak u Pružatovcu kod Mladenovca, na koga se obrušila konstrukcija autobuskog stajališta, Zeleno-levi front zahteva hitnu reakciju nadležnih i utvrđivanje odgovornosti za ovu nesreću, koja se dogodila uprkos upozorenjima građana i molbama da opština reaguje zbog nebezbednog stajališta.
Đorđević: Studentska lista mora da ostvari i efekat cunamija i efekat gravitacije
Potrebno je da studentska lista na izborima ostvari tzv. cunami efekat u odnosu na vladajući režim, istovremeno i efekat gravitacije unutar antirežimskog fronta, odnosno da privlači i ujedinjuje sve što je potrebno za pobedu, ali i suštinsku promenu za koju će nam biti potreban svako ko je na istoj strani, ocenjuje kopredsednica Zeleno-levog fronta Biljana Đorđević.
Tabloidna kampanja blaćenja i targetiranja nastavnice iz Mionice deo rata protiv prosvete i obrazovanja
Nastavnica istorije iz Mionice Verica Simić je, zbog ranije podrške studentskom pokretu, postala meta režimskih tabloida, u prljavoj kampanji koja uz nju cilja i na celokupnu prosvetu i služi osveti i zastrašivanju drugih prosvetnih radnika.
