Razgovarali smo sa Aleksandarom Veličkovićem, opštinskim koordinatorom Ne davimo Beograd za Obrenovac. Zahvljujući njemu i ekipi ljudi koja je formirala lokalni odbor u ovoj opštini, Ne davimo Beograd, od nedavno, deluje i u Obrenovcu. Okupili su ih brojni problemi čijem rešavanju bi voleli da doprinesu i želja da se zajedno izborimo da od Beograda napravimo dobar grad za sve.

Kako si se ti učlanio u Inicijativu? Šta je bio tvoj motiv?
Drugari i ja smo se okupili sa ciljem da damo svoj doprinos pobedi opozicije na predstojećim beogradskim izborima. Prelomni trenutak kada odlučujemo da se priključimo Inicijativi jeste sporazum Ne davimo Beograd sa strankom Zajedno za Srbiju, Nebojše Zelenovića. Tu jednostavnu platformu – mladi, neukaljani ljudi u politici, Srbija (beskompromisno) na Zapadu i uključivanje opozicije u rešavanje problema Kosova – prepoznali smo kao stimulativan prostor za sopstveno političko delovanje, videli kao ideju u koju smo spremni da uložimo svoje vreme, energiju i znanje, a tako sročenu ideološku agendu – kao politički mat u tri poteza ovoj užasnoj vlasti, ali i onoj kolebljivoj i idejno nedovoljno definisanoj opoziciji.

U našem društvu se često govori da su ljudi nezainteresovani, apatični i da ih je jako teško motivisati da se angažuju. Da li iskustvo iz Obrenovca isto? Kakav je tvoj utisak na osnovu interakcije sa građanima i građankama? Da li je naša okolina zaista toliko pasivna?
Za odgovor na ovo pitanje poslužiću se ličnim iskustvom uvodničara i svojevrsnog moderatora na protestima “1 od 5 miliona” koji su se, kada I svuda u Srbiji, održavali i u Obrenovcu. Podrška koju sam tada dobijao bila je velika, ali diskretna, u pola glasa, da niko ne čuje. Epilog je bio da se uprkos nebrojenim ohrabrujućim porukama, četvrtkom pred protest na centralnom trgu okupljalo svega dve-tri stotine građana, što je, prema broju stanovnika Obrenovca – relativno malo.
Ali da ne bih zvučao pesimistično, to iskustvo me je uverilo da je za “razmrdavanje” građana, uz minimalno otvaranje medijskog prostora, najvažnije aktivno uključivanje ljudi čistih biografija u bavljenje politikom, na svim nivoima, I to – doslednim, kontuniuranim i kompetentnim sprovođenjem svojih ideja i svetonazora.

Često se u svom radu susrećemo sa nečim što nazivamo odgovornost institucija prema građanima. Kakvo je tvoje iskustvo sa lokalnim institucijama? Koje su najčešće prepreke sa kojima se susrećete u svom delovanju?
Iskustvo sa lokalnim institucijama koje imam ja, verovatno se ne razlikuje preterano od onog koje ima neko iz Lajkovca, Kanjiže ili Zaječara. To iskustvo govori da su lokalne institucije mahom inertne, spore i vrlo često nekompetentne da odgovore na probleme građana.
Obrenovcu dodatno otežava i status prigradske opštine – vrlo često smo u stanju iščekivanja nekih odluka koje se direktno tiču svakodnevnog života građana, a koje se ne donose kod nas, već u gradskoj upravi Beograda, a onda kada se te odluke i donesu- neretko bivaju nedovoljno iskomunicirane i prezentovane od strane opštinskih vlasti, te ostaju nejasne i netransparentne.

Kojim problemima ste se bavili na lokalu?
Polje mog angažmana u lokalnoj zajednici do nedavno bili su uglavnom pozorišna umetnost i književnost. U okviru nekoliko udruženja, radio sam na pripremi brojnih amaterskih pozorišnih predstava, na organizovanju dramskih festivala, književnih večeri i promocija.
Sve to, uz poslovične uspone i padove, trajalo je do 2019. kada dolazi do drastičnog mešanja izvršne političke vlasti u kulturni amaterizam u Obrenovcu. Lokalna vlast, po ugledu na državnu, tada pravi oštru podelu na “nas” i “njih”, pa se organizacijama koje se proglašavaju “nepodobnim” preko noći, gotovo javno, zabranjuje rad u institucijama kulture, pogotovo u Sportsko-kulturnom Centru Obrenovac i biblioteci “Vlada Aksentijević”.
Dok smo moji saradnici i ja pokušavali da ukažemo na društvene probleme, baveći se pozorištem i knjigama, ljudi iz lokalne vlasti su nas optuživali da se pod krinkom umetnosti zapravo bavimo politikom, I priznajem- ne bih bio potpuno iskren ako bih rekao da u odluci da se aktivno uključim u delovanje inicijative nema i zdravog inata- inata da dokažem da ni ja, kao ni veliki broj “zabranjenih”, ukoliko istinski želimo, svoje bavljenje politikom, ne treba ničim da zamaskiravamo, štaviše, želim da pokažem da se to može raditi savesnije, posvećenije i istrajnije, I da na koncu – možemo pobediti.

Šta su problemi koji su specifični za vašu opštinu?
Gotovo svako ko je u Obrenovcu poslednjih godina anketirao građane ovim pitanjem, verujem da je dobijao tri identična odgovora: “Elektrana nas truje”, “Malo autobusa ide za Beograd” i “Mnogo je pasa po ulicama”. I čak ovako kolokvijalno uobličeno, sve navedeno predstavlja dobru osnovu za jednu solidnu agendu lokalnog pokreta.
Međutim, ono čime bismo mi dopunili ovakav pogled na lokalnu politiku jeste shvatanje da su svi problemi- bila to zagađenost vazduha, gradski prevoz, psi lutalice, ili ma koji drugi – na ovaj ili onaj način posledica sistemske korupcije i da se bez sinergije na svim nivoima vlasti, od lokalnog do državnog – ne mogu rešavati.
Tako da, ako bih morao konkretno da odgovorim na ovo pitanje: problemi specifični za opštinu na kojoj živim, u krajnjoj liniji uopšte nisu specifični i glase: Korupcija, netransparentno trošenje javnih sredstava, partijsko zapošljavanje, nepotizam, zarobljeni mediji…

Šta je za tebe “dobar grad za sve”?
Onaj u kom Goran Vesić I Miroslav Čučković nisu na vlasti.

I tu bih mogao da završim. Ali šalu I sarkazam na stranu, “dobar grad za sve” je doslovno s v e suprotno od onoga što gledamo danas: to je grad u kom su na čelu institucija stručnjaci, koje rade brzo I efikasno I u interesu građana; grad koji trošenje budžeta iznosi transparentno na sajtu gradske uprave i redovno ga ažurira.

To je grad u kome gradski prevoz funkcioniše, pa se na posao, fakultet ili u školu stiže za 30 minuta; dobar grad je mesto gde funkcioniše i drumski i železnički saobraćaj, gde se 365 dana u godini ne živi u agoniji koja će sledeća ulica biti u nedogled rekonstruisana, i to bez ikakvog plana, reda i bez ikakve najave.
Dobar grad za sve nas vidim kao onaj gde prioritet nad megalomanskim spomenicima, jarbolima i gondolama ima izgradnja kanalizacije I ostala primarna infrastruktura, izgradnja nedostajućih vrtića, škola i bolnica…

U dobrom gradu za sve vazduh nije često zagađen, a onda kad jeste – preduzimaju se sve neophodne mere da se zagađenje smanji; javna dobra dostupna su svim građanima, radilo se o nasipu, ili parkiću između zgrada, ili šumi…

Dobar grad je grad srećnih, nasmejanih i ponosnih ljudi.

Šta grupa u Obrenovcu planira da radi u sledećem periodu?
Plan grupe u Obrenovcu je pre svega stvaranje organizaciono jake strukture, a pod tim mislim na proširivanje baze pouzdanog članstva, održavanje interakcije sa simpatizerima, okupljanje volontera za akcije koje pripremamo, i sve to kako bismo grupi priključili što veći broj zainteresovanih pojedinaca, spremnih da u budućnosti budu nosioci politika za koje se kao Inicijativa zalažemo.
Planiramo da oni najodgovorniji, iz iste baze, na dan izbora u naše ime kontrolišu izborni proces I budu naše oči I uši na biralištima.
Takođe, spremni smo da slušajući stručnije i iskusnije od sebe, ponudimo svoje ideje I predloge za unapređenje pojedinih aspekata života u lokalnoj zajednici. Deo naših aktivnosti svakako će se odnositi i na “razmrdavanje” o kome je nešto ranije bilo reči: pokušaćemo da kroz otvoren dijalog sa svima onima u našoj opštini koji se ubrajaju u kategoriju “nezadovoljni” ponudimo alternativni pristup lokalnim politikama koji je pre svega proaktivan i demokratičan.

Za kraj, kao “utisak van liste” iskoristio bih priliku, da u ime nas iz Obrenovca i u svoje lično ime uputim poruku solidarnosti i podrške Mileni Radulović i ostalim glumicama koje su ovih dana javno progovorile o svojim iskustvima seksualnog nasilja: Devojke, niste same, svi smo uz vas!

Autorka intervjua: Natalija Stojmenović

Pročitaj i ovo:

  • bgmetro

Metro ZA potrebe građana, a ne profit tajkuna

Pokret Ne davimo Beograd uputiće primedbe na Nacrt plana generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu koji je na javnom uvidu. Naime, predloženi plan za metro nije u interesu građana, već isključivo tajkuna koji su zainteresovani za gradnju na livadama koje povezuje izabrana trasa. Ukoliko se već odustalo od višedecenijskog plana za prvu liniju metroa, ne sme se propustiti prilika da metro poveže najgušće naseljene oblasti grada i tako smanji gužve i ubrza kretanje kroz grad. To prema postojećem planu nije slučaj.

Nova podrška javnih ličnosti “Povelji za dobar grad” pokreta Ne davimo Beograd

Nova grupa javnih ličnosti i nezavisnih intelektualaca podržala je “Povelju za dobar grad”, pokreta Ne davimo Beograd. Podršci planu, kako da Beograd postane dobar grad za sve njegove građane, pridružili su se muzičari Branko Golubović Golub, pevač grupe Goblini i Nebojša Despotović iz benda Duboka Ilegala, zatim profesorka Srbijanka Turajlić, društveni aktivista Gordan Paunović, psihoterapeutkinja Aurelija Đan, sociološkinja Jana Šarić, aktivistkinja za ženska prava Maša Elezović i IT stručnjak Ivan Milošević. Podršku povelji dali su i pesnik Stevan Tatalović, književna prevoditeljka, novinarka i spisateljica Mirjana Ognjanović i antropološkinja Irena Molnar.